ИН МЕМОРИАМ
Одлазак омиљеног професора
На прагу десете деценије свог живота отишао је на пут без повратка један од најстаријих Шапчана професор кога су волеле многе генерације економаца и извиђача
Некадашњи професор Економске школе и вишегодишњи старешина првог извиђачког одреда у Шапцу, Радован Јовичић, отишао је из нашег града на пут без повратка. У средњим економским школама у Шапцу и Сремској Митровици и Републичком заводу за административне кадрове учио је бројне генерације ђака и стручних учитеља знањима и вештинама преко потребним у њиховом будућем раду (предавао им дактилографију, стенографију, канцеларијско пословање и коресподенцију). Четири деценије рада у просвети испунио је многобројним дужностима. Био је пионирски васпитач, сеоски учитељ, просветни инспектор, стручни учитељ, наставник и професор. Као и многи просветари, оставио је дубок, неизбрисив траг и у друштвеним активностима (руководио пионирским летњим кампом на Јадрану, успешно организовао рад више културно-уметничких друштава, предводио шабачке извиђаче, заступао своје колеге и колегинице у просветном синдикату, освајао награде и признања за рад ђачких секција чијим радом је, као професор, руководио ... Као бригадир на изградњи ауто-пута “Братство ““ јединство“, добио ударничку значку а за дугогодишњи успешан рад у просвети и друштвеним активностима одликован Оредном рада са златним венцем. Добио је и бројна признања и захвалнице, а Повељу Савеза извиђача Србије за успехе шабачког извиђачког одреда “Вера Благојевић“. Био је први старешина тог одреда, руководио његовим радом неколико година а члан Савеза извиђача до краја живота.
Рођен је пре девет деценија у Бановом Пољу, недалеко од Богатића. После основне школе, коју је завршио у свом селу, постао је шабачки гимназијалац. Годину дана касније породица његовог оца и мајке преселила се у Шабац, на Камичак, коме је Радован свим срцем припадао. По завршетку ниже гимназије, постаје ученик шабачке Учитељске школе. Преживео је све тешкоће окупације у Другом светском рату. Са оцем Станојлом, млађим братом Негованом и око пет хиљада Шапчана издржао Крвави марш до Јарка и бројна понижења у току марша и у логору. Уследиле су тешке године окупације и наставак учења у Учитељској школи. Ослобођење Шапца дочекао је са завршена четири, од укупно пет, разреда те школе.
Несвршени учитељ, са нарушеним здрављем, (због прележаног запаљења плућа) на регрутацији, 1944. није примљен у ЈНА већ је распоређен на рад са пионирским батаљоном при команди места у Шапцу. (Неколико година касније поново је регрутован и служио кадар у Мостару, у ваздухопловству). У просвети, васпитава пионире а затим одлази на курс за учитеље и ради у основној школи у Глушцима, у Мачви. Упућују га, потом, на нови курс у Београд који успешно завршава и добија место среског просветног инспектора у Љубовији. Неколико година тешког рада у планинском крају нарушава му здравље, добија ишијас, онда тражи премештај и долази у Мачву, у Богатић, где ради десетак година као срески просветни инспектор и начелник за друштвене службе у општини Богатић, пошто је 1956. укинут Мачвански срез и формирана већа општина.
Уследило је стручно усавршавање за наставу административних предмета и рад у економским школама, кратко време у Сремској Митровици, три године у “Електродистрибуцији Шабац“ (послови општенародне одбране и органа самоуправљања) а највише у шабачкој Економској школи из које одлази у пензију 1986. године.
Шабац, а нарочито Камичак, волео је изнад свега. Службујући у просвети, провео је низ година и у другим местима (Глушци, Љубовија, Богатић, Сремска Митровица, Нови Сад, Футог, Београд...) али се увек, и радо, враћао у Шабац, град свог детињства и младости, у коме је радио више од три деценије и провео скоро три деценије пензионерског живота.
Из свих места у којима је службовао слао је многобројне дописе “Гласу Подриња“, ужичкој “Слободи“, новосадском “Дневнику“, омладинском листу “Млади борац“ и листу своје професије “Просветном прегледу“.
Пред крај живота предао је шабачком Народном музеју обимну документацију о свом животу и раду: документа о породици свога оца, документа о својој породици, сведочанства, дипломе, многобројне захвалнице, фотографије, Орден рада...
Иза њега су остали кћер Слађана и супруга Тереза, коју је увек звао Ната, и њихове породице а, поред њих, старог професора, једног од најстаријих у граду, дуго ће памтити шабачки извиђачи и многи Шапчани.
Рођен је пре девет деценија у Бановом Пољу, недалеко од Богатића. После основне школе, коју је завршио у свом селу, постао је шабачки гимназијалац. Годину дана касније породица његовог оца и мајке преселила се у Шабац, на Камичак, коме је Радован свим срцем припадао. По завршетку ниже гимназије, постаје ученик шабачке Учитељске школе. Преживео је све тешкоће окупације у Другом светском рату. Са оцем Станојлом, млађим братом Негованом и око пет хиљада Шапчана издржао Крвави марш до Јарка и бројна понижења у току марша и у логору. Уследиле су тешке године окупације и наставак учења у Учитељској школи. Ослобођење Шапца дочекао је са завршена четири, од укупно пет, разреда те школе.
Несвршени учитељ, са нарушеним здрављем, (због прележаног запаљења плућа) на регрутацији, 1944. није примљен у ЈНА већ је распоређен на рад са пионирским батаљоном при команди места у Шапцу. (Неколико година касније поново је регрутован и служио кадар у Мостару, у ваздухопловству). У просвети, васпитава пионире а затим одлази на курс за учитеље и ради у основној школи у Глушцима, у Мачви. Упућују га, потом, на нови курс у Београд који успешно завршава и добија место среског просветног инспектора у Љубовији. Неколико година тешког рада у планинском крају нарушава му здравље, добија ишијас, онда тражи премештај и долази у Мачву, у Богатић, где ради десетак година као срески просветни инспектор и начелник за друштвене службе у општини Богатић, пошто је 1956. укинут Мачвански срез и формирана већа општина.
Уследило је стручно усавршавање за наставу административних предмета и рад у економским школама, кратко време у Сремској Митровици, три године у “Електродистрибуцији Шабац“ (послови општенародне одбране и органа самоуправљања) а највише у шабачкој Економској школи из које одлази у пензију 1986. године.
Шабац, а нарочито Камичак, волео је изнад свега. Службујући у просвети, провео је низ година и у другим местима (Глушци, Љубовија, Богатић, Сремска Митровица, Нови Сад, Футог, Београд...) али се увек, и радо, враћао у Шабац, град свог детињства и младости, у коме је радио више од три деценије и провео скоро три деценије пензионерског живота.
Из свих места у којима је службовао слао је многобројне дописе “Гласу Подриња“, ужичкој “Слободи“, новосадском “Дневнику“, омладинском листу “Млади борац“ и листу своје професије “Просветном прегледу“.
Пред крај живота предао је шабачком Народном музеју обимну документацију о свом животу и раду: документа о породици свога оца, документа о својој породици, сведочанства, дипломе, многобројне захвалнице, фотографије, Орден рада...
Иза њега су остали кћер Слађана и супруга Тереза, коју је увек звао Ната, и њихове породице а, поред њих, старог професора, једног од најстаријих у граду, дуго ће памтити шабачки извиђачи и многи Шапчани.
Најновији број
18. април 2024.
