Koliko smo kao društvo odmakli u pogledu rodne ravnopravnosti? Da li je pitanje jednakosti polova samo ili i pitanje jezika? Kakva je situacija na teritoriji Mačvanskog okruga na ovu temu? Ko su žene koje su uspele da se ostvare na svim poljima, na koje su prepreka nailazile i šta im je pričinjavalo najveću satisfakciju na putu uspeha? Ovo su neka od pitanja na koje ćemo pokušati da odgovorimo serijom tekstova u okviru rubrike Pokreni se, podržane od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
Bez obzira na pol svaku životnu deonicu lakše i uspešnije je preći ukoliko se okružite ljudima koji veruju u vas, vašu snagu i kapacitete da nosite i dobro i loše. U slučaju Zorice Milošević direktorke PU “Suncokreti” iz Vladimiraca podrška ja na početku stizala od svih članova njene ženske porodice, jer je rano ostala bez oca. Naučeno u samom jezgru, prenelo se na školu, a u kasnijem periodu na supruga i kolektiv. Tako da ne iznenađuje što je ključna reč uspeha za Zoricu danas “podrška”, bilo od bliskih ljudi, ili ona, možda još bitnija, koju nosimo u nama.
-Život čine lepe, ali i teške stvari. Periodi izazova se smenjuju sa srećnim vremenima, bilo na privatnom ili profesionalnom planu. Uspeh u životu i poslu može da se doživi samo ukoliko imate veliku podršku, a ja sam je uvek imala. Kako od supruga i dece, tako i od kolektiva- kaže žena koja je već sedamnaest godina na čelu vladimiračkih “Suncokreta”, ustanove pod čijim okriljem se čuva oko 300 mališana posavotamnavskog kraja.
Ženska snaga Zorica je rođena u Beogradu. Bez oca je ostala sa šest godina. Odrasla je sa sestrom i majkom. U domu ispunjenom ženskom snagom.
-U detinjstvu sam bila borac. Naučila sam da uvek dođem do onog što želim. Nije bilo nikakvih prepreka ili predrasuda da nešto ne mogu zato što sam devojčica. Zajedno smo išle napred i oslanjale se jedna na drugu- priča Zorica i napominje da je iz ženske porodice školovanje nastavila u “ženskoj” školi.
-Završila sam Srednju medicinsku. To su u to vreme uglavnom upisivale devojke. Konkretno na mom smeru, medicinska sestra vaspitač, nije bilo ni jednog dečaka. Slično stanje je bilo i na višoj i fakultetu- objašnjava Zorica.
Razlike od kraja do kraja Od 1987. godine je u Vladimircima, rodnom mestu majke. Kaže da je tokom odrastanja ovaj kraj mogla da uporedi sa Slavonijom, odakle joj je rodbina sa očeve strane. Bilo je tada dosta razlika, ali one su vremenom iščilele.
-Koreni su mi jednim delom odavde, a drugim iz Slavonije. Nekako, u ono neko drugo vreme mog odrasatnja sam imala utisak da su žene tamo mnogo ostvarenije i samosvesnije. Nisu znale samo za rad, već i za banju i neku lagodnost u životu. Bile su više uvažavane nego žene ovde. Sada te razlike više ne postoje, i u Vladimircima se lepo živi- tvrdi Zorica.
Život čine lepe, ali i teške stvari. Periodi izazova se smenjuju sa srećnim vremenima, bilo na privatnom ili profesionalnom planu. Uspeh u životu i poslu može da se doživi samo ukoliko imate veliku podršku, a ja sam je uvek imala
Porodica i posao “Suncokreti” u Vladimircima imaju tri objekta: jaslice, vrtić i novu zgradu u kojoj su smeštene dve grupe najstarijeg uzrasta. Izdvojena odeljenja postoje u Debrcu, Jaloviku i Provu, dok još u 11 sela Opštine “Suncokreti” pokrivaju pripremni predškolski program. Kolektiv kojim Zorica rukovodi ima 46 zaposlenih, od kojih samo dva muškarca.
-Ovo je tradicionalno ženski posao, pa su i na rukovodećim mestima uglavnom žene- kaže direktorka “Suncokreta” i dodaje:
-Višu i fakultet sam završila uz decu. Imala sam svekrvu i majku koje su se uvek našle tu da pomognu. Međutim, najznačajnija mi je podrška od supruga, on mi mnogo pomaže ne samo na privatnom već i na poslovnom polju. Kad god sam imala neki problem rešavali smo ga zajedno. Danas svo troje dece imaju svoje porodice, imaju posao, i izuzetno sam ponosna na činjenicu što su samostalni i uspešni ljudi- ističe ova majka troje dece i baka dvoje unučadi.
Sama svoj pokretač i korektor Rukovodeći položaj ne podrazumeva samo veštinu upravljanja resursima, već i motivaciju zaposlenih. -U kući imamo veliko ogledalo. Kada krenem na posao pogledam u njega i kažem “dobro izgledaš”, tako sam i svoju decu, ali i zaposlene učila da ispred ogledala upute sebi kompliment, ali i realno sagledaju svoje trenutne mogućnosti. Mi najbolje znamo šta kod sebe treba da potenciramo i menjamo, dovoljno je samo da se dovoljno iskreno u sebe zagledamo. Kada smo zadovoljni, onda imamo volje i elana za sve- objašnjava Zorica i dodaje:
-Narandžasta kapija koja deli objekte “Suncokreta” od ostataka varošice mora da bude jasna granica. Naime, bilo ko od zaposlenih kada se uhavti za bravu da uđe unutra mora svoje privatne probleme da ostavi sa druge strane. Ovde smo vaspitači i profesionalci, ljudi na koje deca mogu da se oslone, neko na koga roditelji mogu da računaju. T.T.
