Radost od svake radosti veća

Postoje različiti tipovi ličnosti, ekstrovertni, introvertni, nametljivi, povučeni, manje ili više druželjubivi, mirniji, eksplozivniji, međutim nijedan čovek nije ostrvo, traga i ima potrebu da sa nekim podeli život, sreću, tugu, emocije da sa nekim planira, pobeđuje teškoće, ostvaruje snove. Ume život da nametne samoću, ali kako god da se ona ispuni, bez drugog ostaje osećaj nekompletnosti.

Život je igrao surovu igru sa oobama sa invaliditetom i nametnuo neka ograničenja, međutim, ako je i poneka vrata mogućnosti zatvorio, ostvio je otvorena sva ostala, a ima ih toliko.
Jedna od životnih prilika su vrata porodice, vrata sreće na koje treba hrabro i odvažno pokucati. Neko će uvek otvoriti, za zajedničke pobede, sreću i postignuća koja će obojiti život najlepšim nijansama.

Sreća jača od zlog vremena
Zdravko Jokić je sredinom osamdesetih bio novopečeni tata u srećnom braku. Po povratku sa posla u domu bi ga čekala supruga Tanja i sin Aca. Naslednik je imao svega dva meseca, kada se jedan radni dan njegovog oca pretvorio u životnu prekretnicu kakvu niko nije želeo. Povreda na radu ga je odvela u bolničku postelju, a ubrzo mu je lekar saopštio da gubitak osećaja u nogama nije trenutni, već trajni. Morao je u invalidska kolica.

-Povreda se dogodila 1985. godine. Teško je setiti se tog trenutka, ne samo povrede, već i kada vam saopšte tešku istinu, ali istinu. Psihički padnete, deluje da se ceo svet srušio, što na neki način i jeste, međutim osetite podršku najbližih, osvestite se, shvatate da ste i dalje suprug, otac i da samosažaljenjem ništa ne postižete, a otežavate život najbližima. Borba je jedini ispravan put i tako počne novi život – priseća se Zdravko.

Nedugo ranije u Mali Zvornik je stigla Tanja, iz ondašnjeg Sovjetskog saveza. Ona i Zdravko su stvarali porodicu i još se prilagođavala na drugu državu, život kada je sudbina rešila da izazov učini težim.

-Nekoliko hiljada kilometara od kuće, počinjete novi život i onda se dogodi to. Na početku šok, ali onda prelomite u sebi, znate da je nekome koga volite teško, ali da zajedno možete sve savladati. Dogodilo se nešto što nismo želeli, no moramo dalje, život teče, nema sažaljenja. Okolnosti su drugačije, obeveze nisu. Morate biti snažni kada je najpotrebnije. Počinjala su teška vremena za sve, ne samo za ljude u kolicima – ističe Tanja.

Vreme je za povratak kući. Situacija se promenila, ali obaveze koje očekuju oca su još uvek tu. Dete stasava, raste.

Zdravko Jokić:
Ponosni otac i deka, Foto: Privatna arhiva

-Treba ga odgajiti, vaspitati na pravi način u skladu sa najvećim vrednostima vrline, poštenja, treba usmeriti dete da postane dobar čovek, a vreme zlo za svakoga. Kriza, počinje rat. Preko reke ratna zona. Čuju se pucnji, dolaze različite vesti i tako nekoliko godina. Ispratite dete u školu, pucnji traju, život od danas do sutra, ali da to dete ne oseti.

U tim trenucima psihička snaga je najvažnija. Zajedno sa suprugom trudio se da upije sve loše iz svakodnevice kako bi doneo radost detetu koliko je u mogućnosti. Odlazio je gde god je mogao. Ukoliko bi susretao čudne poglede, ignorisao bi ih i razmišljao o onome što je primarno. Odrastajući dete vidi da otac ne hoda kao drugi.

-Sin mene i ne pamti van kolica. Kada je bilo vreme objasnili smo mu da sam se povredio na poslu, rekao da nisam jedini, učio sam ga šta sve u životu čoveka može snaći, mnogo je osoba u kolicima. Brzo je sve razumeo i još kao mali je znao da mi doveze kolica, da me gura. Bilo je u susedstvu mnogo dece i sva su me volela, ja njih vodim i oni mene. Nikada nisam na sebe gledao kao invalida i samim tim nisu ni drugi. Najviše je boleo osećaj nemoći što ne mogu da zaradim, da mu pružim sve što želim, a opet stasava u skromnog dečaka, momka, čoveka koji je malim zadovoljan.

Danas su Tanja i Zdravko ne samo roditelji, već i baka i deka. Kroz mnoge nedaće su prošli zahvaljujući zajedništvu.

-Mnogo je izazova iza nas, svaki dan je izazov u takvim vremenima, ali kada znate da imate neku svoju zajednicu, porodicu koja vas čeka kada zatvorite ulazna vrata, znate zbog čega se borite i novi dan počinjete s novom snagom.

Medalje na slovo M
Likom i delom Mitar Palikuća je odavno postao primer i uzor za sve. Jednog od najtalentovanijih fudbalera našeg područja jedan udes koji je doživeo kao suvozač trajno je vezao za kolica.

- Samo delimičan oporavak je bio moguć i to su mi brzo saopštili. Bio sam kivan pomalo, ophrvan pitanjima zašto baš meni, zašto ja, međutim uvek sam bio neko ko ima pozitivan odnos prema životu. Shvatio sam da je stanje nepromenljivo, nisam želeo da gajim bilo kakvu lažnu nadu, crnim mislima nisam dao da dopru do svesti i počeo sam da sagledavam mogućnosti u novim okolnostima - veli Mitar.

Fudbal je postao prošlost, 2006. je otišao na prvi trening stonog tenisa, deset godina kasnije osvojio paraolimpijsku medalju za Srbiju u Rio de Žaneiru. Kolekcija pehara i medalja zauzima čitav jedan zid porodičnog doma u Novom Sadu, međutim najvažniji trofeji nisu tu, četiri medalje na isto početno slovo, ni z, ni s, ni b, već M, zovu se: Milica, Maksim, Marta i Minja.

-Supruga Milica i ja smo oduvek želeli decu, želeli smo porodicu. Proces veštačke oplodnje je bio dug, svaki neuspešan pokušaj je bio veliki stres, ali smo jedno drugo podsticali, hrabrili i verovali u uspeh. Molitve su nam uslišene 2014. kada se rodio Maksim.

Jedna od životnih prilika su vrata porodice, vrata sreće na koje treba hrabro i odvažno pokucati

Sin je ulepšavo život i supružnici Palikuća su želeli još dece, hteli su da podare lep poklon i sinu, ne samo da su uspeli, nego i duplirali. Na svet su stigle bliznakinje Marta i Minja. Roditeljstvo je jedina obaveza koja istovremeno može biti teška i najlepša na svetu.

-Mnogo je izazova, vreme je takvo, ali se svakodnevno trudimo da im obezbedimo sve što možemo i da ih usmeravamo na pravi put. Devojčice su iz radoznalosti krenule na ritmičku gimnastiku i od šale došli do pripreme koreografije za državno prvenstvo. Maksim je poneo fudbalski gen i trenira najpopularniji sport. Važno nam je samo da su oni srećni, da se druže, razvijaju pravilno, svoj put će izabrati sami, na nama je da u njih usadimo najvažnije vrednosti.

Sportski uspesi su lepi, samo svako takmičenje ima kraj, svetla se ugase, postolje skloni i važno je da čovek ima gde i kome da se vrati i pokaže ono što je dosegao.

-Bez porodice ne bi bilo mene, bez supruge Milice sve što sam postigao ne bi bilo dostižno. Bez njih bi bio ljut na život, sa njima sam srećan, ostvaren čovek. Oni su ta potpora, snaga i energija koja je uvek tu. Svakom ocu bi nedostajalo da trči sa decom, da im pomogne pri prvim koracima, šutira loptu, mnogo toga, ali opet mnogo više je radosti koje imate i za koje invalidnost nije prepreka – zaključuje Mitar.
D. Blagojević