Najskuplje patike i džem devedesetih

Vodotoranj ga gleda s visine, omeđavaju ga hirurški blok, kompleks gradskog stadiona naružen zapuštenim teniskim terenima i nedovršenim kućama, stadion Mačve s nedovršenom istočnom tribinom i ulice Prote Smiljanića i Jovana Cvijića. Dobrodošli u naselje Trkalište devedesetih godina. Danju ispunjeno najmlađima, uveče bez osvetljenja.

Nekoliko stambenih blokova višespratnica koji se razlikuju po bojama dom su ljudi različitih po svim odrednicama, uglavnom nespremnih za tešku deceniju. Od jutra do mraka su u haotičnoj potrazi za dodatnom zaradom, ili spašavanjem postojećih prihoda u vremenu galopirajuće inflacije. „Stariji mladi“ obijaju obližnju obućarsku radnju na svakih nekoliko dana kako bi uzeli „Tigar“ lepak za udisanje. Između zgrada su brojne poljane za igru. Pravi front je na nepunih stotinu kilometara od njih, a psihoza rata dopire i do Šapca.

Foto: Privatna arhiva

-Nismo se voleli sa zelenim zgradama. Bio je to rat sa zarobljavanjem. Tu su letele kamenice, zrna pasulja iz pasuljara. Jednom sam došao kući razbijene glave. Majka se gotovo onesvestila, a potom se i rasplakala kada sam se izvinio jer sam upropastio novu duksericu – seća se Bojan Lolić, suvlasnik kompanije „KortenArt“, ondašnji i sadašnji stanovnik Trkališta.

Šećerne table, džem i inflacija
Malo je bilo finansijski relaksiranih u tom vremenu. Automobil je vozio ko je morao na benzin kupovan u mračnim ulicama od švercera. Za odećom i obućom se tragalo, posebno za jeftinim opcijama. Kinder jaje ili čokolada bili su luksuz ukoliko ih je i bilo na rafovima, a neretko su i šećerne table s hauba automobila bile preveliki izdatak.

Foto: Privatna arhiva

-Džem mogu ponekad da namažem na listiće, ali ne mogu da ga podnesem uz hleb. Toliko smo jeli da mi se smučio. Er maks patike su bile san. U Masarikovoj je bila prodavnica obuće „Duško“. Majka je jednom prilikom, nakon posla, izabrala patike koje je mogla da priušti zamolivši prodavca da ih, kada dođe popodne sa sinom, predstavi kao najskuplje od svih i najbolje. Probao sam nekoliko drugih i za svake sam govorio da su male, a onda je prodavac postupio po dogovorenom scenariju i plan je uspeo, bio sam presrećan, uveren da nosim najskuplji par – govori nam Bojan, mnogima poznat i po nadimku Lotus.

1982 - šabačka kompanija “Obnova” dobila međunarodnu nagradu u Čehoslovačkoj
1984 - Metaloplastika igrala prvo od tri uzastopna finala Kupa evropskioh šampiona
1985 - Otvorena sportska sala Šabačke gimnazije
1986 - Metaloplastika odbranila titulu šampiona Evrope
1987 - otvoren prvi dragstor u Šapcu
1987 - otvoren prvi fri šop u hotelu “Sloboda”
1987 - Glas Podrinja dobio prve strane u boji
1989 - Episkop Lavrenije izabran za Episkopa Eparhije Šabačko-Valjevske
1991 - “Zorka” postaje hoplding kopanija i prvi pogoni se osamostaljuju
1991 - Lepa Brena organizovala koncert u hali “Zorka”
1991 - počeo građanski rat na području SFRJ
1991 - članovi novinske ekipe šabačkog dopisništva TV Beograd ubijeni u povratku sa Banije gde su izveštavali s fronta. Počinioci zločina nisu ni do danas pronađeni
1992 - kolaps privrede Šapca, štrajkovi prosvetara
1993 - hiperinflacija u SR Jugoslaviji
1994 - ekonomske reforme Dragoslava Avramovića
1994 - “Ništa ali logopedi” pobeđuju na Zaječarskoj gitarijadi.
1994 - organizovan “Bluz i džez samit”
1995 - egzodus iz nekadašnje Republike srpske krajne posle akcije “Oluja”
1996 - otvoren most na Cerskom obodnom kanalu

Detinjstvo bez mobilnih telefona i računara
Bez mobilnih telefona, računara i drugih savremenih pogodnosti, sva zabava je uvek bila izvan stana. To je iziskivalo kreativnost u osmišljavanju igara kada dosade klikeri, žmurka, lopova i žandara ili fudbal s tvrdom gumenom loptom na stative od dukserica.

-Pravili smo pasuljare od polomljenih letvica i raklice. Raklice su poput praćke, ali umesto kamena municija je od komada žice koju smo nalazili na napuštenim gradilištima iza gradskog stadiona. Onda smo iz lastiša izvlačili gumice. Hitci su mogli da prebace i zgradu – samo su neki od izuma mladih umova koje pamti Bojan.

Foto: Privatna arhiva

Društvo je imalo zborno mesto i okvirno vreme okupljanja.

-Najveća kazna je kada zakasnite i ostali odu bez vas. Onda počinje potraga. Prvo idete na poznate lokacije u blizini. Ukoliko nisu tu, krenete dalje. Dešavalo se da odem i do Starog grada, nekoliko kilometra udaljenog samo da nađem „ekipu“. Kupovali smo mamce u trećem Šaranu i pecali na Savi, pravili splav od drveta i bačenih flaša. Mnogo više smo i pešačili, ništa nije bilo teško. Dok sam trenirao plivanje i kajak, peške na trening nekoliko kilometara i isto tako kući.

- Trkalište je bio naš svet od detinjstva, tu sam i sada sa suprugom i još mi je najlepši deo grada, ali nedostaje mi stari Šabac. Nekada je ipak bilo mesta sa različitom muzikom, lokacija za različite ukuse, bili su festivali, žurke u Domu JNA, sada je sve unifmisano, mladi slično razmišljaju, imaju sličan ukus, mnogima nedostaje kreativnost jer je sve lako dostupno. Mi nismo primećivali da li neko ima mnogo ili malo novca, na proslave smo išli onako kako idemo u školu, danas je to takmičenje, da proslava bude što veća, odeća što skuplja, telefon što bolji. Naravno, Šabac ima sve potrebno za 95% ljudi, teško je ko je u preostalih pet.

Trkalište posebno mesto u Šapcu
Baš na obližnji gradski stadion povremeno su dolazili luna parkovi. Žetoni za autiće na sudaranje ili stoni fudbal nisu bili besplatni, ali...

-Trkalište je odzvanjalo u to vreme od udara čekića o desetoparac koji nije vredeo. Neminovno, na betonu deformisan novčić ispravljamo udaranjem na stepeništu kako bi bio oblika i veličine žetona. Dosetio sam se jednom da kupim stotinu grama olova za pecanje koje sam istanjio maksimalno i makazicama seckao na kvadratiće. Igrali smo ceo dan, a onda smo bežali od vlasnika – sada uz osmeh priziva uspomene Bojan.

Godinama kasnije je bio koautor pesme „Šabac je ceo...“ koja je na ju tjubu ima više od četiri miliona pregleda do sada, pevana je i van grada, a u nešto izmenjenom aranžmanu korišćena je i u domaćem filmu „Indigo kristal“.

Foto: Privatna arhiva

Iako su deca mutnih vremena možda delovala kao raspuštena banda, većinom su bila daleko od nevaspitanih i zapuštenih duša.

-U školi sam bio vukovac, dete za primer, plašio sam se svoje učiteljice, još više učiteljica iz druga dva odeljenja. Kada vidim da neko ulazi u zgradu zadržim lift i sačekam. Svi smo dobijali ozbiljan prekor od roditelja ukoliko se ne javimo poznanicima, ili ne persiramo starijima. Pre nego sam naučio da gledam u sat s kazaljkama dobio sam očev ručni časovnik uz objašnjenje položaja velike i male kada moram da budem kući. Majka nije dozvolila razrednoj da mi opravda časove, želela je da se suočim sa posledicama neodgovornosti.

U osnovnoj školi sam bio vukovac, dete za primer, plašio sam se svoje učiteljice

Šabac-Beograd-Šabac
Bojan je, kako voli da kaže, preskočio Šabac u izlascima. Kada je večeri provodio ovde izlazio bi najčešće Hard rok kafe, a potom u restoran „Tijana“ na potpuno drugačiju muziku, no češće je putovao. Privukla ga je hip-hop muzika, brejkdens, te je sa sadašnjim kumom Nikolom počinjao avanturu do prestonice.

-Imali smo sve osim novca. Nakupimo za voznu kartu ili stopiramo, menjamo prevoze da dođemo u Beograd. Pronađemo hip-hop žurku i pitamo redom ko se bavi brejkdensom. Kažemo da smo iz Šapca i zamolimo da nam pokažu neke pokrete. Bilo je slučajeva da u četiri ujutru, na Trgu republike „skidamo“ poteze. Posle toga, ili na voz, ili ponovo stopiranje. Događalo se da dođem kući u deset ujutru.

Foto: Privatna arhiva

Sećanje na vreme pre interneta
Kada nisu učili od drugih, informacije o brejk densu tražili su na internetu, drugačijem nego danas. Beše to doba pre ju tjuba i bežičnog neta.

-Konektujemo se na dajl ap internet, prekopiramo tekst sa objašnjenjem kretanja, prebacimo dokument na flopi disk, negde odštampamo i onda uz rečnik prevodimo reč po reč. Posle toga smo odlazili na spratove nedovršenih građevina uz stadion, postavljali karton i vežbali. Veće društvo, iz celog grada se okupi na Trgu pa treniramo i tu – pojašnjava sagovornik.

Kinder jaje, čokolada bili su luksuz ukoliko ih je i bilo na rafovima, a neretko su i šećerne table bile preveliki izdatak

Nastavak školovanja je bio valovit put. Dete je postajalo čovek. Ako se bura stišala oko njega, rasla je bura u njemu.

-U Gimnaziji se nisam snašao. Uz to, bio sam i buntovan, zato mi ni ocene nisu bile najbolje. Sećam se da sam išao na takmičenje iz fizike, a istovremeno sam imao dvojku. Uradio sam zadatke i onda pomogao i drugima da urade, najmanje mi je bilo važno koji ću biti. Pripremao sam se za građevinski fakultet, geodetski smer, a onda dve nedelje pre prijemnog odlučim da studiram mašinstvo, tek tako – govori Lolić dodajući da je i otac mašinski inženjer.

U Gimnaziji se nisam snašao. Uz to, bio sam i buntovan, zato mi ni ocene nisu bile najbolje

Rekao je ocu: „Kada si mogao ti, mogu i ja“.

-Beograd sam već upoznao ranije. Posvetio sam se studijama i sve je teklo prema planu, dolazio sam u Šabac povremeno radio kao di džej u „Elitu“, „Akvarijusu“, „Lavu“, tek pri kraju studija sam usporio.

Foto: Privatna arhiva

Svuda pođi, kući dođi
Kada je diploma već bila izvesna napravio je spisak najboljih firmi u Srbiji gde bi mogao da radi i poslao radnu biografiju. Jednog jutra je telefon zazvonio.

-Bilo je oko sedam. Najpre sam pomislio da me zove drug, zbunjen sam bio i ja, ali i sagovornik kada sam mu rekao „brate“. Nekako smo se sporazumeli. Zvali su iz jedne šabačke firme. Pozvan sam na razgovor već sutradan. Spakovao sam nešto stvari i došao kući. Posle razgovora su mi rekli da već dan kasnije počinjem. Tako sam se vratio u rodni grad nakon studija.

Tokom pandemije Kovida 19 osmislio je dezinfekcioni tunel koji je poklonio šabačkoj Kovid ambulanti, a prvim susedima Firme, mališanima iz vrtića „Pčelica“ darovali su novo igralište

Posao ga je vodio po Evropi. Živeo je u tri države, vrativši ga ponovo kući, na Trkalište. Sa saradnicima je osnovao firmu „Korten art“. Svoja sredstva su uložili u nabavku prvih mašina, a potom su rasli i gradili ugled kakav uživaju danas. Prepoznati su ne samo kao uspešna kompanija na tržištu, već i društveno odgovorno preduzeće. „Korten art“ je tokom pandemije Kovida 19 osmislio dezinfekcioni tunel koji je poklonio šabačkoj Kovid ambulanti, a prvim susedima Firme, mališanima iz vrtića „Pčelica“ darovali su novo igralište.

M.Ž.B/D. B.