Duhovitost je dar

Šabačku publiku 11. februara očekuje premijera na Velikoj sceni. Mladi pozorišni reditelj David Alić adaptirao je dramski tekst Žorža Fejdoa, „Gospođina majka je preminula“. Kako Alić navodi reč je „o ljudima bez ideje, generacijama bez ideje, onima koji misle da se lep život služi na srebrnoj tacni, a borba ne dolazi u obzir, jer - “teško je”.“

-Neostvarena glumica i još neostvareniji slikar našli su se u braku, pod malim krovom i dalje neraspakovani i sa nezavršenim parketom, prosto pokušavajući da žive. Ali im ne ide baš najbolje jer njena mama im ne daje dovoljno novca. Razmaženi, sa neostvarenim snovima i nesposobni da išta samostalno urade, baš takvi postaju junaci ove naše priče... Do trenutka dok njoj ne premine majka, onda je moguće da postaju i anti-junaci, jer postavlja se pitanje za kim tuguju - za majkom ili za njenim parama? Fejdoovski veleobrt nas vodi u apsurdno stanje, groteskno, farsično, a opet tako životno i istinito – pojašnjava Alić i dodaje da je Fejdo inspiracije pronalazio u građanstvu sa kojim je živeo.

-Fejdo je sve svoje komade pisao inspirisan stvarima, događajima i ljudima koji su ga okruživali, te sam se pitao da li je on naš savremenik, ili se možda neke stvari u ljudima nikada ne menjaju. Iako smo prilagodili vremenu, suština je ostala ista.

Komedija je božanska
-Suština komedije je i vid prepoznavanja, sebe ili situacija.Veliko filozofsko pitanje je „Šta je smešno?“. Prava je magija kreirati komediju koja nije banalna i povezana je sa duhom, te otuda i reč duhovitost. Ima nešto u plemenitom duhu koji prepoznaje smeh. To je božanska stvar, duhovitost. Upravo nas je i Nikita kao profesor učio da ako se bavimo humorom on mora da bude inteligentan.

Nedostaje osmeha
Možda opis predstave deluje mračno, no reditelj ističe da je reč o komediji, pravoj pravcatatoj komediji, namenjenoj da izmami osmeh, iako nije baš lepo smejati se tuđoj nesreći.

-Smatram da ljudima nedostaje osmeha. To mogu da primetim i po mojoj generaciji. Ne smeju se često. Posebno je to vidljivo u manjim sredinama. Verujem da kada se oko nas dešava haos ljudima je potrebno da gledaju komedije. Jedino se šalom preživljava, što smo mogli videti kroz istoriju, ali i istoriju umetnosti. Otuda potiče i moje interesovanje za komediju. Mislim da se svaka komedija zapravo bazira na nekoj tragediji, i nekoj nesrećnoj situaciji. Kada govorimo o predstavi „Gospođina majka je preminula“, ona se bazira na sudbini dvoje ljudi sa propalim snovima i razbijenim iluzijama. Na kraju, oni u toj svojoj zajedljivosti postanu strašni, izazivaju i strah.

Režija i scenografija: David Alić
Kostimograf: Ana Kolbjanova
Kompozitor: Irena Popović Dragović

Igraju:
Ivon – Kristina Karić
Lusijen – Miloš Vojnović
Zuzana – Deana Kostić
Janko – Dušan Simić

Posebna konekcija sa šabačkim ansamblom
Aliću je ovo nije prva saradnja sa šabačkim ansamblom. Sa Anetom i Ivanom Tomašević sarađivao je na dramskom komadu „Igre bogova“, što je ujedno bila i preporuka za Šabačko pozorište. Ističe da je proces rada sa glumcima bio lep, razigran, ali i izazovan. Nada se da će predstava biti dugovečna, kao i sve predstave njegovog profesora Nikite Milivojevića.

-Čini se da ima nešto između Šabačkog pozorišta i Nikitinih studenata. Mia Knežević, Bojana Lazić režirale su u Šapcu. Moram da naglasim da je član ansambla, glumac, Miloš Vojnović takođe Nikitin student. Naravno da svaki reditelj potajno priželjkuje da njegove predstave budu što duže žive.

Foto: "Glas Podrinja"

Profesori i mentori
-Kada završite studije, imate utisak da ste bačeni u grotlo industrije. Delujete sebi kao da ste nezaštićeno dete koje traži roditelje, odnosno profesore. Industrija često ne oprašta greške, te je veoma važno da imate profesore kojima verujete. Iako je proteklo deset godina od završetka fakulteta, Nikita je za mene još uvek veliki autoritet. Umetnički fakulteti su potpuno drugačiji. Profesori su vam autoritet, ali ujedno i prijatelji. Verujem da sam imao neverovatnu sreću da smo u Novom Sadu imali neverovatnu sreću da imamo vrsne profesore.

Mladi reditelj u narednom periodu razmišlja i o sedmoj umetnosti, što mu je i najveći izazov.

-Želim da se bavim filmom, što priznajem da mi je za sada najveći izazov. Ako govorimo o manjim, to je kako postići iskrenost i istinitost tokom procesa rada na predstavi, ili nekom drugom projektu. Uz stručnost, neophodno je voditi se i unutrašnjim osećajem i otkucajem. On zadaje ritam svakoj umetnosti, tako i pozorišnoj.

M.Ž.B.

* „Blago prošlosti u očima savremenika“: Projekat ostvaren uz podršku Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.