Vredno tvoje priče

U Kulturnom centru u Šapcu pokrenut je šestomesečni program „Vredno tvoje priče“, koji u saradnji sa Sportskim savezom osoba sa invaliditetom realizuju udruženja NORA i iz kruga Vojvodina. Namenjen je psihološkoj podršci, osnaživanju marginalizovanih grupa i osoba sa invaliditetom, a kroz književnost i grupne radionice otvara prostor za teme o kojima se retko govori u javnosti.

Autorka projekta, Katarina Janković Popović, govori o tome kako je iz ličnog iskustva i susreta sa nedostacima sistema nastala inicijativa usmerena na roditelje dece sa autizmom i osobe sa invaliditetom. Projekat traje ukupno šest meseci. Počeo je u junu, a završni program biće u novembru u Kulturnom centru.

Foto: Privatna arhiva

Inicijativa je podržana od strane Grada Šapca i Sportskog saveza osoba sa invaliditetom. Značaj je uvidelo i Ministarstvo kulture, te je finansijskim sredstvima pomoglo realizaciju „Vredno tvoje priče“.

Kako je nastao program?
-Pre pet godina suprug je imao tešku saobraćajnu nesreću. Kroz lično iskustvo videla sam koliko su osobe sa invaliditetom nevidljive i koliko je teško, bez obzira na dotadašnji život i ostvarenost, prihvatiti novu realnost i funkcionisati u društvu. To me je navelo da u februaru ove godine upišem studije invaliditeta, kako bih se bolje upoznala sa temom i pomogla suprugu da prevaziđe izazove sa kojima se suočava. Tako se iz te lične potrebe za edukacijom i razumevanjem rodila ideja da stečeno znanje pretočim u širu inicijativu, pa je projekat zvanično počeo u junu.

Foto: Privatna arhiva

Takođe, uvidela sam da sistemska psihološka podrška izostaje, da se na rešenja predugo čeka i da je teško pronaći adekvatnu stručnu osobu. Smatrala sam da je knjiga dobar alat i posrednik za procesuiranje lične traume. Kada osoba čita, analizira priču, ona je provlači kroz sopstvenu psihološku i iskustvenu prizmu. Ideja je bila da se kroz grupne radionice čitanja u bezbednom prostoru, razgovara, bez pritiska, bez osude. Moram da naglasim da radionice nisu samo o književnosti, to je njihovih sat vremena. Vreme koje imaju samo za sebe.

Ko čini tu grupu i kako su radionice koncipirane?
-Poziv je bio otvoren za različite grupe, a prijavile su se uglavnom žene, majke dece sa autizmom. Sastajemo se svake srede u knjižari Kulturnog centra. Jedna sreda je book club, a naredna psihološka radionica. Teme koje prepoznamo u književnosti, psihološkinja na narednom susretu obrađuje kroz psihološku fasilitaciju, i mislimo da to odlično funkcioniše. Grupu trenutno čini oko šest žena. U oktobru planiramo radionicu kreativnog pisanja, a u novembru sledi završni događaj u vidu „žive biblioteke“, gde ćemo predstaviti publikaciju radova nastalih na radionici i životne priče učesnica, sa ciljem veće vidljivosti. Želimo da ukažemo da kulturni sadržaji moraju i mogu biti prilagođeni svima.

Kakve su reakcije učesnika i šta je zapravo krajnji efekat ovog rada?
-Kako su u pitanju majke dece sa autizmom, shvatili smo da osnaživanjem majki pomažemo i deci. One su najveći oslonac svojoj deci, ali postavlja se pitanje: Ko brine o njima? Mentalno zdravlje nikada nije tema u svakodnevnom životu, a radionice ovog tipa upravo pomažu kroz razgovor o mentalnom zdravlju, uključivanje, deljenje i spoznaju da nismo sami. Emotivne reakcije su teške, jer su one iscrpljene i izranjavane sistemom koji ih je napuštao i odbacivao, čak im je predlagano da decu smeste u određene ustanove. Izuzetno sam zadovoljna što redovno dolaze, jer to znači da im je naš prostor važan, siguran, kao i podrška.

M.Ž.B.