Hrabrost je život sam

Kako je to kada oslepiš u 18. godini života. Šta je motiv za dalje, snaga koja te vodi da tražiš više? Naša sagovornica Milica Janković je dokaz da u ovakvim situacijama svet ne staje.. Milica je neko ko je skupio hrabrost i rekao "Ovde se život ne završava."Milica piše, glumi, peva i vodi normalan život.

Milice, u čemu si pronašla snagu?

-Mislim da se može reći da je sam život hrabrost i da nam je, samim tim što postojimo ta hrabrost nekako tu negde, u nama. Na nama je da je prepoznamo i koristimo. Ja, recimo, često mislim da i nisam baš nešto hrabra, tako da još uvek učim da prepoznam tu hrabrost koju mi ljudi pripisuju.

Da li si sve morala ispočetka?

-Da, mnoge stvari sam učila, ali ako pogledamo realno, ceo život je knjiga iz koje se uči.

Da li je bilo teško?

-Jeste. Svaki početak je težak dok se ne savlada i ne postane rutina. Isto je kao kada treniramo neki sport, pa su nam treninzi na početku užasno naporni, ali kasnije postanu nešto u čemu uživamo, pa onda istražujemo granice, produbljujemo ih i uživamo u tom osećaju da možemo, da nam ide, da uspevamo...

Milice,glumila si u jednoj predstavi.Možeš li nam reći nešto više o tome?

-Umetnost je jedan predivni svet u kom svi mi živimo, ali ga retko kada jasno razabiremo oko nas. To je svet gde možemo živeti svoje snove ili živote nekih drugih likova. Pisanje je moj način da prikažem svet oko sebe drugim ljudima, da naučim nešto kroz svoj rad i da podelim to sa drugima. Gluma mi je bila veliki izazov prvenstveno zbog straha od javnog nastupa koji sam imala, ali i zbog oskudnih pokreta svog tela. Cela ta priča o predstavi mi je bila potpuno nova, čak i sama scena. Međutim, svidelo mi se, osladilo na neki način. Shvatila sam šta ne mogu, ali i šta mogu, a mislila sam da ne mogu. Mislim da je u glumi najbitnije da se čovek saživi, a tako je i u pisanju, pevanju, sviranju... U umetnosti. Rad na predstavi bih opisala rečima: Turbulentan, osećajan, edukativan, emotivno vrlo jak... Samo iskustvo je, meni lično, bilo korisno zbog mnogih stvari, a najviše zbog samog odgovora na pitanje: „Kako je biti na sceni“? Nisam nikada odustala od umetnosti, zapravo, mislim da je tek sad potpuno otkrivam u sebi. Nemam razloga da odustanem od nje. Divna je i svemoguća!

Mislim da se može reći da je sam život hrabrost i da nam je, samim tim što postojimo ta hrabrost nekako tu negde, u nama

Da li imaš nekog uzora?

-Što se uzora/idola tiče trudim se da nikoga ne kopiram, ali svakako postoje ljudi koji su majstori svog zanata i koji imaju „Ono nešto“ što mi se dopada i što bih volela, makar delimično, da imam i ja. U pisanju bi se moglo reći da su mi uzori Marčelo i Doroti Kumson. Oni su prosto majstori svog „zanata“, i ljudi koji su uspeli svojim delima da mi dirnu najtananiju žicu. Što se same glume tiče ona mi je bila više nešto eksperimentalno i više rešavanje izazova, pa nisam stigla da razmislim o tome na koga bih volela da se ugledam, ali to ne znači da nema fantastičnih glumaca na sceni, naprotiv!

Da li su ljudi koji koji su bili u tvom okruženju imali neke predrasude u vezi tebe?

- Živimo u veoma predrasudnom društvu gde svako teži da se uklopi. Devojke se trude da budu mršave, strogo crne, plave, crvene i smeđe. Muškarci se trude da budu zgodni, duhoviti, nasmejani ili da imaju neki „ Mačo“ stav. Svako ko je na bilo koji način drugačiji, bila to boja kože, hendikep, boja kose ili nešto sasvim drugo biva komentarisan zbog toga što ljudi beže od različitosti i ne prihvataju ih kao nešto što je sasvim normalno, čak i poželjno na jednom mestu koje je veliko poput ove naše planete. Ljudi ne shvataju da je istovetnost monotona, da šabloni i kalupi nisu ništa drugo do ograde koje nas „štite“ jedne od drugih i onemogućavaju nam da se upoznajemo, i razvijamo, da rastemo jedni sa drugima. Predrasude su, takođe, i veliki nedostatak edukacije, i znanja. Zato ne mogu da osudim ljude pune predrasuda. Na meni je da pisanjem, pričanjem i glumom režem te ograde, i dozvoljavam nam da se upoznamo.

Ljudi generalno ne znaju kako je biti u tvojim cipelama. Iako nije jednostavno,ti nekako uspevaš da uradiš sve što zamisliš.Kako?

-Mislim da nije jednostavno biti u tuđim cipelama. Zamislimo da nosimo zaista tuđe cipele, pa nas žuljaju ili su nam velike. Taj hod ne bi bio jednostavan, ni praktičan. Zato imamo svoje cipele i koračamo u njima. Navikli smo na taj osećaj i udobno nam je. Mislim da sam samo bila uporna. Sigurno ne uvek do kraja istrajna, ali prilično uporna i svojeglava. Često i isprovocirana, i besna, pa sam to kanalisala i pokušavala da stvorim sebi motivaciju. To je ona priča: „E, videćeš da mogu“!!!

Za kraj,šta imaš da poručiš ljudima koji zbog straha da nešto ne mogu da urade,lako odustaju?

-Strah je prirodno zaveštanje predaka koje moramo da prilagodimo našim željama i potrebama. Takođe, on je i jedan zid zbog kog ne vidimo šta sve možemo. Najlakše se bedi tako što se stane ispred njega i suoči sa njim. On je zver unutar nas, ali nije veći od nas. Mi možemo da ga ukrotimo i kontrolišemo, i trebalo bi to da uradimo da bismo bili rasterećeni i ispunjeni. Da, glavom kroz zid se može, bar kroz zid strahova. Pokušajte, ako je potrebno i više puta. Kad taj zid pukne osećaj je izvanredan.
Goran Dimitrijević

Local Press Laboratorija je pilot projekat razvijen u saradnji sa organizacijom Free Press Unlimited i uz finansijsku podršku Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije