Koliko smo kao društvo odmakli u pogledu rodne ravnopravnosti? Da li je pitanje jednakosti polova samo ili i pitanje jezika? Kakva je situacija na teritoriji Mačvanskog okruga na ovu temu? Ko su žene koje su uspele da se ostvare na svim poljima, na koje su prepreka nailazile i šta im je pričinjavalo najveću satisfakciju na putu uspeha? Ovo su neka od pitanja na koje ćemo pokušati da odgovorimo serijom tekstova u okviru rubrike Pokreni se, podržane od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
Priče mačvanskih žena su priče o snazi. Pouke o snalažljivosti, borbi za sopstveno mesto pod kapom nebeskom, ma na kom kraju sveta ono bilo. Neke od njih u mladim godinama napustile su Srbiju. Ne zato što im se ovde nije sviđalo, nego što uslova za život nije bilo. Sreća je tada bila negde drugde. Međutim, ljubav za domovinom nikada nije usahla. Sve što ih je podsećalo na Mačvu, teralo je suze, a sećanje na srpsko sunce je teralo oblake u tuđini i pomagalo da se prebrode sve tuge. Jedna od tih posebnih žena je i Živka Mirković iz Crne Bare. Bitno je odmah napomenuti da se Živka ni u jednom trenutku nije složila sa nama da je izuzetna, jer kako kaže, svi smo mi na svoj način posebni. Sa druge strane, nama je Živka za feljton “Pokreni se...” važna ne samo zbog činjenice da je u Švedskoj među 120 vozača iz Srbije bila jedina žena i svoj radni vek provela za volanom autobusa, nego i zbog svojih inspirativnih uverenja koje ne bi bilo zgoreg da svako od nas, bez obzira na pol, ponavlja: -Kada ti je teško gledaj u budućnost. Zdravlje i slobodu ceni. Ispuni svaki dan radom. I znaj, da svaka priča ima svoj početak i kraj, a da li će ti krajevi biti tužni ili srećni samo je do nas- tvrdi Živka iz Crne Bare.
Borba Živka je rođena u Crnoj Bari. Bila je jedno od petoro dece i završila samo pet razreda osnovne škole. Radila je sve što je stigla ne bi li prihodovala porodičnom budžetu. A onda je život odveo iz rodnog mesta. Ukazala se prilika za rad u prehrambenoj industriji u Engleskoj preko tadašnjeg Biroa za zapošljavanje. -Nas pet je otišlo 1969. godine. Imala sam 20 godina i bila najmlađa među njima. Nisam znala jezik. Nije trebalo. Radilo se. Gurale se konzerve, a često je stizala roba iz tadašnje “Šapčanke”, pa onda to pakujemo i plačemo za Srbijom- priča Živka Mirković. Iz Engleske se vratila nakon godinu dana. Nije produžila ugovor, već se udala za momka kojeg je, kaže, ranije upoznala. Sa njim odlazi u Švedsku, i tu menja gradove, ali trajno sanja Srbiju u koju se vraća tek 2013.godine. -U Švedskoj sam promenila tri grada. Počela sam da radim u tadašnjem Luksoru, današnjoj Nokii, da sklapam radio-televizore, potom sam šila odela za bebe, pa prešla u Elektroluksor da zavarujem frižidere. Nakon tog iskustva rešila sam da iskoristim svoju šansu i doškolujem se. Probala sam da radim i u obdaništu i u staračkom domu, ali to nije bilo za mene. Moj san je bio da postanem šofer i trudom i samodisciplinom sam ga ostvarila- objašnjava Živka Mirković.
Ostvarenje prvog životnog sna Kada su je slikali za legitimaciju i stavili vozačku značku mislila je da će srce da je izda. Objašnjava da tada nije bilo neuobičajeno da Šveđanke i Finkinje budu za volanom, ali ona je bila jedina žena vozač među 120 šofera iz Srbije. -Moja prva vožnja: šef stavlja punu čašu ispred mene i kaže mi da imamo dva puta. Prvi je da odvozam deonicu i da čaša ostane suva, odnosno položim, a drugi je da prospem vodu i završim karijeru vozača pre nego je i počela. Uspela sam samo zahvaljujući strogosti i disciplini koju sam nosila u sebi. Niko drugi nije morao da me tera. Bila sam svoj najstrožiji kritičar- kaže Živka.
Odgovornost i opasnost Volela je svoje putnike i oni su voleli nju. Kaže da se šoferska veština u velikom procentu zasniva na odmoru. Pravi šofer nema pravo na neprospavanu noć, ukoliko je sutra radni dan. -Odgovoran si ne samo za sebe već i za još 60 do 70 putnika. Znali su me i stari i mladi. Svuda sam zaustavljala da ih povezem, ako je nevreme da prevezem decu. Za svakog sam imala osmeh i lepu reč- seća se Živka.
Volela je svoje putnike i oni su voleli nju. Kaže da se šoferska veština u velikom procentu zasniva na odmoru. Pravi šofer nema pravo na neprospavanu noć, ukoliko je sutra radni dan
Bilo i teških trenutaka. Nakon sedam godina rada opljačkali su je u autobusu. -To me baš preseklo. Dugo mi je trebalo da se psihički oporavim- priča Živka i navodi da se nakon drugog incidenta kada ju je sa vozilom oteo narkoman i prisilio da vozi samo njega u autobusu, odlučila da neko vreme prekine sa vožnjom.
Majčinstvo je išlo uz posao Živka Mirković je majka dva sina. Na pitanje koliko je bilo teško uskladiti majčinstvo sa poslovnim obavezama odgovara da tu nije bilo neke velike drame. Neke stvari su se podrazumevale, a organizacija je išla u hodu. Uvek je bilo žena koje pored svoje čuvaju i tuđu decu, a tu su i obdaništa i škole gde su zbrinuti dok im se roditelji ne vrate sa posla.
Povratak Crnoj Bari Drugi veliki životni san je bio da se vrati u Srbiju. Uspela je to posle 34 godine boravka u inostranstvu. Danas uživa na već spomenutom crnobarskom suncu i svojoj slobodi. Svaki dan nađe sebi posla od jutra do mraka, a aktivna je i u Udruženju žena “Crnobarke”. -Najveća razlika između Švedske i nas je klima. Ovde je sunce jače. Greje i samim tim ti daje energiju da se pokrećeš. Uživam u svom domaćinstvu i sa svojim psom Lilom. Ne bih je menjala ni za šta na svetu. Imam veliki krug prijatelja, što starih iz švedskih dana, što novih. Putujem i družim se. Sa mojim Crnobarkama radim na očuvanju tradicije i osećam se jako srećnom i ispunjenom. Ne kažem da je sve bilo lako. U svakom životu dolaze periodi suza. Ja sam moje tu negde spakovala i nastavljam dalje sa pogledom u budućnost- zaključuje Živka Mirković.
