MIHAILO BATA BOŽANIĆ - NEKAD I SAD
PREDSEDNIK PO VOLjI GRAĐANA
U seriji tekstova pod naslovom “Gde su, šta rade“, “Glas Podrinja“ donosi priče o ljudima koji su svojom delatnošću doprineli razvoju ovog kraja ( 15 )
Rođen u Šipurskim Livadama, šabačkom predgrađu, 1926. godine od majke Soke i oca Milana, Mihailo, kao srednje dete u porodici u kojoj su bili još i sestra Ljubica i brat Luka. Zna da su se Božanići doselili iz Like, iz Korenice 1921. godine i kaže da nije slučajnost što su baš Šabac izabrali, hteli su posle rata da se nastane južno od Save, kako bi izbegli eventualnu ponovnu mobilizaciju u neku drugu vojsku sem srpske kako je to bilo u prvom ratu.
- Očeva odluka je bila da bude u Srbiji a ne u delu Srbije. I što s mene tiče, ja mu kažem dvaput hvala, prvo što nisam doživeo ustaštvo i drugo i ovaj sad rat, svi moji koji su ostali tamo, da bi preživeli raselili su se po svetu.
Osnovnu školu i gimnaziju Mihailo je završio u Šapcu, Ekonomski fakultet u Beogradu. Još u septembru 1944. godine otišao je u Narodno-oslobodilačku vojsku, dobrovoljno sa svega 18 godina i kako kaže, priključio se iz patriotizma pošto tada nije bio politički angažovan. Do 1950. godine bio je u vojnoj službi ali je shvatio da to nije za njega, vratio se u Šabac, počeo da radi u “Šapčanki“, kasnije bio načelnik za privredu u Opštini, kasnije je bio finansijski direktor poljoprivrednog kombinata sve do 1967. godine. Potom je izabran u Opštinu za zamenika predsednika, na tom mestu bio do 1969. kada je izabran za predsednika i na toj funkciji ostao do 1974. godine. Potom je osam godina bio rukovodilac Fonda zdravstva za Podrinsko-kolubarski region a onda četiri godine bio potpredsednik Regionalne skupštine, odakle je otišao u penziju.
Po njegovom izgledu ne bi se reklo da pripada starijoj generaciji, po vedrom duhu i zdravom razumu bliži je mladosti, a po čvrstom stavu ostao je dosledan onome što je od roditelja nasledio i čemu ga je život učio.
Mihailo, ili Bata, kako ga Šapčani više poznaju, čovek je bogatog životnog i radnog iskustva. Brojna radna mesta i funkcije na kojima se nalazio doprinela su samo obogaćivanju ličnih stavova a ono što je na tim mestima radio pamti se po dobru. Zato s pravom može da priča o firmama koje su nekada bile ugledne a danas se samo pominju. Jedna od njih je “Šapčanka“.
Za vreme rata Nemci su formirali postrojenje za takozvano pulpiranje voća, na lokaciji preko puta železničke stanice gde je sada tržni centar. To voće su konzervisali i tako slali za Nemačku. Posle oslobođenja vlast je prihvatila tu proizvodnju i razvila se u fabriku uglednu u jugoslovenskim razmerama. “Šapčanka“ je u velikim količinama izvozila godinama za Ameriku koncentrat od kupine, i to šumske. Kada je formiran veliki kombinat AIK “Šabac“, bilo je lepo zamišljeno da poljoprivredna preduzeća proizvode voće i povrće koje je potrebno za preradu, naprimer, graškom je “Šapčanka“ snabdevala pola jugoslovenske armije. Imala je ugled u zemlji, u Evropi ali i svetu, izvozila i za Ameriku i za Rusiju. A za to što se posle desilo ne postoji objašnjenje, ja bar nemam neko suvislo objašnjenje koje bi se moglo shvatiti. Ne samo “Šapčanka“, pogledajte “Zorku“ šta je ostalo, poljoprivredni kombinat...nestalo je mnogo toga.
- Očeva odluka je bila da bude u Srbiji a ne u delu Srbije. I što s mene tiče, ja mu kažem dvaput hvala, prvo što nisam doživeo ustaštvo i drugo i ovaj sad rat, svi moji koji su ostali tamo, da bi preživeli raselili su se po svetu.
Osnovnu školu i gimnaziju Mihailo je završio u Šapcu, Ekonomski fakultet u Beogradu. Još u septembru 1944. godine otišao je u Narodno-oslobodilačku vojsku, dobrovoljno sa svega 18 godina i kako kaže, priključio se iz patriotizma pošto tada nije bio politički angažovan. Do 1950. godine bio je u vojnoj službi ali je shvatio da to nije za njega, vratio se u Šabac, počeo da radi u “Šapčanki“, kasnije bio načelnik za privredu u Opštini, kasnije je bio finansijski direktor poljoprivrednog kombinata sve do 1967. godine. Potom je izabran u Opštinu za zamenika predsednika, na tom mestu bio do 1969. kada je izabran za predsednika i na toj funkciji ostao do 1974. godine. Potom je osam godina bio rukovodilac Fonda zdravstva za Podrinsko-kolubarski region a onda četiri godine bio potpredsednik Regionalne skupštine, odakle je otišao u penziju.
Po njegovom izgledu ne bi se reklo da pripada starijoj generaciji, po vedrom duhu i zdravom razumu bliži je mladosti, a po čvrstom stavu ostao je dosledan onome što je od roditelja nasledio i čemu ga je život učio.
Mihailo, ili Bata, kako ga Šapčani više poznaju, čovek je bogatog životnog i radnog iskustva. Brojna radna mesta i funkcije na kojima se nalazio doprinela su samo obogaćivanju ličnih stavova a ono što je na tim mestima radio pamti se po dobru. Zato s pravom može da priča o firmama koje su nekada bile ugledne a danas se samo pominju. Jedna od njih je “Šapčanka“.
Za vreme rata Nemci su formirali postrojenje za takozvano pulpiranje voća, na lokaciji preko puta železničke stanice gde je sada tržni centar. To voće su konzervisali i tako slali za Nemačku. Posle oslobođenja vlast je prihvatila tu proizvodnju i razvila se u fabriku uglednu u jugoslovenskim razmerama. “Šapčanka“ je u velikim količinama izvozila godinama za Ameriku koncentrat od kupine, i to šumske. Kada je formiran veliki kombinat AIK “Šabac“, bilo je lepo zamišljeno da poljoprivredna preduzeća proizvode voće i povrće koje je potrebno za preradu, naprimer, graškom je “Šapčanka“ snabdevala pola jugoslovenske armije. Imala je ugled u zemlji, u Evropi ali i svetu, izvozila i za Ameriku i za Rusiju. A za to što se posle desilo ne postoji objašnjenje, ja bar nemam neko suvislo objašnjenje koje bi se moglo shvatiti. Ne samo “Šapčanka“, pogledajte “Zorku“ šta je ostalo, poljoprivredni kombinat...nestalo je mnogo toga.
Najnoviji broj
18. april 2024.
