RAZGOVOR SA SVEŠTENIKOM DUŠANOM BURSAĆEM
U SLUŽBI BOGU I RODU
Sveštenik Dušan Bursać rodom je iz Šapca. Nakon završenih Bogoslovskih studija, na poziv episkopa grada Hanija sa Krita, današnjeg arhiepiskopa kritske crkve Irineja, otišao je da služi Bogu i bližnjima u Grčku, na ostrvo Krit. Mnoge sugrađane i sunarodnike je dočekao i pomogao im u potrazi za hlebom i nebom. Iako je iz Šapca otišao pre skoro trideset godina, Šabac nikad nije otišao iz njega. Sad bi se, kaže, vratio.
Šabac Dušanove mladosti
Oče Dušane, recite nam nešto o Šapcu Vašeg detinjstva i mladosti, onakvog kakvog ga se sećate i koji volite?
- Kad mi kažu da sam odrastao na šabačkoj kaldrmi, doslovno su u pravu. U Kamenjaku, gde sam završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, bilo je takvo kamenje i džombe, da smo se jedva kretali. Ali, naše školovanje je zaista bilo posebno, pre svega želja i snažna volja da uradimo nešto u životu, da uspemo. Ni danas ne znam da li smo to želeli iz velike ljubavi prema roditeljima, da bismo im pomogli da prevaziđu siromaštvo u kom su živeli. U školi, na velikom odmoru, nikad niko nije mogao da pojede celu pogačicu, zato što je uvek bio neko ko nije imao novca da je kupi, pa je tražio malo da „uštine“. To nas je povezivalo i naša zajednica je bila čvrsta i, Slava Bogu, ostala do današnjeg dana.
Danas, kada je sve drugačije, verujem da bi bilo teško pojasniti deci sa kakvom ste radošću vi odlazili u školu?
- Sa velikom radošću. Ustajali smo u šest ujutru, iako su časovi počinjali u pola osam, da igramo fudbal. I danas mi je ostalo u živom sećanju kad Hasan Dudić““Miki ustane ujutru i umesto jutarnjih vežbi preskoči školsku ogradu u donjem vešu i patikama, po hladnom novembarskom jutru trči u mestu da bi se zagrejao i viče: „Počinji, počinji“. Naravno, posle utakmice smo odlazili kući da se presvučemo i stizali na vreme na početak časa. U našem razredu bio je i Ljuba Aličić, a razredni starešina Slobodan Stolić, vođa orkestra „Stari zvuci“. Kasnije je u orkestar uzeo našeg druga iz razreda Ahmetović Ibrahima Malinu.
Odlazak na Krit
Iako je većina Vaših školskih drugova volela mikrofon, Vi ste se opredelili za sveštenički poziv?
- Po završetku školovanja, otišao sam u Sarajevo, u vojsku, koja je tada bila obavezna. Nakon petnaest meseci, koliko je tada trajao vojni rok, upisao sam Bogoslovske studije u Beogradu. Iako fakultet tada nije bio priznat od ondašnje državne vlasti, bio je stecište pravoslavnih Srba iz svih srpskih država, pre svega mislim na studente iz skopske oblasti, koja je i danas u okviru Srpske pravoslavne crkve, iako su je komuno-partizanske vlasti već odavno otpisale.
Pred kraj studija dobili ste poziv od tadašnjeg episkopa grada Hanija na Kritu da budete njegov klirik, otišli ste u Grčku i do danas ostali tamo?
- Kad sam dipomirao, otišao sam na Krit, gde sam se, sa blagoslovom šabačkog vladike Jovana Velimirovića, venčao, a potom i rukopoložio. Tokom mog službovanja na Kritu, dogodio se rat i sa njim sve nedaće koje sobom donosi. Uvideo sam da sam se Božijim promislom tamo obreo da bih mogao da pomognem braći i sestrama iz Srbije, koji su tražili posao. Radili su za sebe i svoje bližnje koji su ih čekali kod kuće, a koji bez njihove pomoći ne bi mogli opstati, jer je država davala malo, ili, u najvećem broju slučajeva, baš ništa. Pri hramu posvećenom našim Nišlijama, svetom Konstantinu i Jeleni, organizovao sam kurs učenja grčkog jezika, a četvrtkom i nedeljom služio večernje na crkveno-slovenskom, bogoslužbenom jeziku naše crkve. Hram je bio prepun. Davao sam oglase za posao tako da su grčki poslodavci dolazili ujutro u crkveno dvorište da angažuju radnike. Pred turističku sezonu sam zapošljavao i do hiljadu ljudi. Vredno je pomena da su Grci imali poverenje u nas, zato što su pravoslavni hrišćani, kao i mi. Videvši čestitost i pošten rad naših ljudi, meštani su nam uzvratili poštovanjem. U glavnom hramu, gde obično služi njihov vladika, na praznike smo službu vršili po starom, iako su, poznato je, grčka bogosluženja po novom kalendaru.
Sa bombardovanjem Srbije došao je i novi talas izbeglica kojima ste pružili utočište?
- Došlo je vreme da nismo znali kada ćemo se vratiti u Otadžbinu i da li ćemo se ikada vratiti. Naši Srbi su počeli sa osnivanjima srpskih udruženja u Haniji, Iraklionu i u Retimnu. Posećivao sam ih na svim mestima na Kritu, gde god su bili, a skoro da nije bilo nijednog sela u kome nije bilo Srba radnika. Preko mene su održavali kontakt jedni sa drugima, venčavao sam ih i krštavao. Organizovali smo i proslavu Vaskrsa u mojoj kući na selu. Mnogo toga smo uradili zajedno, kao braća, a na dobročinstvo Grka uzvratili zahvalnošću.
Atina i Ostrvo pistaća
Na Kritu ste ostali do pre pet godina, kad ste se preselili u Atinu, gde ste i danas?
- Služim u grčkoj parohiji zato što nemamo hram u kom bismo mogli da se sastajemo. Nakon mog odlaska sa Krita, Srpsko bratstvo je počelo da napušta Grčku. Mnogi su se vratili u Otadžbinu, a neki su otišli u ostale države Evropske zajednice, gde i danas žive i rade. Od pre par godina, kad su naši čuli za isceljiteljsku moć Svetog Nektarija, počeli su da dolaze na poklonička putovanja u Eginu. U okviru tog hodočašća, podrazumeva se i poseta starcu Nektariju Vitalisu u Kamarizi, pored Atine. Od samog početka sam se našao na usluzi braći i sestrama, kako u vezi sa prevodom sa grčkog, tako i sa svetom tajnom ispovesti i pričešća, jer samo svome svešteniku, koji ih razume, mogu da iskažu svoje grehe i prime molitveno razrešenje istih.
Priča o Svetom Nektariju i čudima koja se događaju pored Njegovih moštiju na Ostrvu pistaća zavređuje poseben tekst. Recite nam nešto o starcu Nektariju Vitalisu, za koga se veruje da je živi svetac?
- Molitve starca Nektarija Vitalisa su mnogima pomogle. Samo Bog zna kolikima i kako, ali, mnogi se vraćaju da zahvale na čudesnom isceljenju. Sa sigurnošću mogu da kažem da je starca Gospod vratio u život da pomogne napaćenom savremenom čoveku. Naime, starac je umro prošle godine na bogosluženju, na Veliki Petak. Ostao je mrtav do ujutru, kada su, na Veliku Subotu, došli radnici Pogrebne službe da ga pripreme za opelo. Kad su hteli da ga prebace u kovčeg, doslovno je ustao iz mrtvih. I danas, u postelji prima sve koji dođu kod njega po blagoslov. Rekao sam mu da ja u ovim godinama i sa ovom snagom to ne bih mogao, ali slava Božija čini čuda u sve vekove. Amin.
Da li nameravate da se vratite u rodni Šabac kad odete u penziju?
- I pre toga, nadam se. Čim mlađi sin Jezekilj završi školovanje, voleo bih da se vratim u voljeni Šabac. Nostalgičan sam.
Srpska i Grčka crkva
Razlike su zanemarljive, bogoslužbene knjige su u potpunosti iste. Jedino su običaji drugačiji ““ mi imamo slavu, a Grci, kao i Rusi, imendan. Oni imaju čvršću zajednicu, a mi smo labava zajednica čvrstih pojedinaca.
Šabac Dušanove mladosti
Oče Dušane, recite nam nešto o Šapcu Vašeg detinjstva i mladosti, onakvog kakvog ga se sećate i koji volite?
- Kad mi kažu da sam odrastao na šabačkoj kaldrmi, doslovno su u pravu. U Kamenjaku, gde sam završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, bilo je takvo kamenje i džombe, da smo se jedva kretali. Ali, naše školovanje je zaista bilo posebno, pre svega želja i snažna volja da uradimo nešto u životu, da uspemo. Ni danas ne znam da li smo to želeli iz velike ljubavi prema roditeljima, da bismo im pomogli da prevaziđu siromaštvo u kom su živeli. U školi, na velikom odmoru, nikad niko nije mogao da pojede celu pogačicu, zato što je uvek bio neko ko nije imao novca da je kupi, pa je tražio malo da „uštine“. To nas je povezivalo i naša zajednica je bila čvrsta i, Slava Bogu, ostala do današnjeg dana.
Danas, kada je sve drugačije, verujem da bi bilo teško pojasniti deci sa kakvom ste radošću vi odlazili u školu?
- Sa velikom radošću. Ustajali smo u šest ujutru, iako su časovi počinjali u pola osam, da igramo fudbal. I danas mi je ostalo u živom sećanju kad Hasan Dudić““Miki ustane ujutru i umesto jutarnjih vežbi preskoči školsku ogradu u donjem vešu i patikama, po hladnom novembarskom jutru trči u mestu da bi se zagrejao i viče: „Počinji, počinji“. Naravno, posle utakmice smo odlazili kući da se presvučemo i stizali na vreme na početak časa. U našem razredu bio je i Ljuba Aličić, a razredni starešina Slobodan Stolić, vođa orkestra „Stari zvuci“. Kasnije je u orkestar uzeo našeg druga iz razreda Ahmetović Ibrahima Malinu.
Odlazak na Krit
Iako je većina Vaših školskih drugova volela mikrofon, Vi ste se opredelili za sveštenički poziv?
- Po završetku školovanja, otišao sam u Sarajevo, u vojsku, koja je tada bila obavezna. Nakon petnaest meseci, koliko je tada trajao vojni rok, upisao sam Bogoslovske studije u Beogradu. Iako fakultet tada nije bio priznat od ondašnje državne vlasti, bio je stecište pravoslavnih Srba iz svih srpskih država, pre svega mislim na studente iz skopske oblasti, koja je i danas u okviru Srpske pravoslavne crkve, iako su je komuno-partizanske vlasti već odavno otpisale.
Pred kraj studija dobili ste poziv od tadašnjeg episkopa grada Hanija na Kritu da budete njegov klirik, otišli ste u Grčku i do danas ostali tamo?
- Kad sam dipomirao, otišao sam na Krit, gde sam se, sa blagoslovom šabačkog vladike Jovana Velimirovića, venčao, a potom i rukopoložio. Tokom mog službovanja na Kritu, dogodio se rat i sa njim sve nedaće koje sobom donosi. Uvideo sam da sam se Božijim promislom tamo obreo da bih mogao da pomognem braći i sestrama iz Srbije, koji su tražili posao. Radili su za sebe i svoje bližnje koji su ih čekali kod kuće, a koji bez njihove pomoći ne bi mogli opstati, jer je država davala malo, ili, u najvećem broju slučajeva, baš ništa. Pri hramu posvećenom našim Nišlijama, svetom Konstantinu i Jeleni, organizovao sam kurs učenja grčkog jezika, a četvrtkom i nedeljom služio večernje na crkveno-slovenskom, bogoslužbenom jeziku naše crkve. Hram je bio prepun. Davao sam oglase za posao tako da su grčki poslodavci dolazili ujutro u crkveno dvorište da angažuju radnike. Pred turističku sezonu sam zapošljavao i do hiljadu ljudi. Vredno je pomena da su Grci imali poverenje u nas, zato što su pravoslavni hrišćani, kao i mi. Videvši čestitost i pošten rad naših ljudi, meštani su nam uzvratili poštovanjem. U glavnom hramu, gde obično služi njihov vladika, na praznike smo službu vršili po starom, iako su, poznato je, grčka bogosluženja po novom kalendaru.
Sa bombardovanjem Srbije došao je i novi talas izbeglica kojima ste pružili utočište?
- Došlo je vreme da nismo znali kada ćemo se vratiti u Otadžbinu i da li ćemo se ikada vratiti. Naši Srbi su počeli sa osnivanjima srpskih udruženja u Haniji, Iraklionu i u Retimnu. Posećivao sam ih na svim mestima na Kritu, gde god su bili, a skoro da nije bilo nijednog sela u kome nije bilo Srba radnika. Preko mene su održavali kontakt jedni sa drugima, venčavao sam ih i krštavao. Organizovali smo i proslavu Vaskrsa u mojoj kući na selu. Mnogo toga smo uradili zajedno, kao braća, a na dobročinstvo Grka uzvratili zahvalnošću.
Atina i Ostrvo pistaća
Na Kritu ste ostali do pre pet godina, kad ste se preselili u Atinu, gde ste i danas?
- Služim u grčkoj parohiji zato što nemamo hram u kom bismo mogli da se sastajemo. Nakon mog odlaska sa Krita, Srpsko bratstvo je počelo da napušta Grčku. Mnogi su se vratili u Otadžbinu, a neki su otišli u ostale države Evropske zajednice, gde i danas žive i rade. Od pre par godina, kad su naši čuli za isceljiteljsku moć Svetog Nektarija, počeli su da dolaze na poklonička putovanja u Eginu. U okviru tog hodočašća, podrazumeva se i poseta starcu Nektariju Vitalisu u Kamarizi, pored Atine. Od samog početka sam se našao na usluzi braći i sestrama, kako u vezi sa prevodom sa grčkog, tako i sa svetom tajnom ispovesti i pričešća, jer samo svome svešteniku, koji ih razume, mogu da iskažu svoje grehe i prime molitveno razrešenje istih.
Priča o Svetom Nektariju i čudima koja se događaju pored Njegovih moštiju na Ostrvu pistaća zavređuje poseben tekst. Recite nam nešto o starcu Nektariju Vitalisu, za koga se veruje da je živi svetac?
- Molitve starca Nektarija Vitalisa su mnogima pomogle. Samo Bog zna kolikima i kako, ali, mnogi se vraćaju da zahvale na čudesnom isceljenju. Sa sigurnošću mogu da kažem da je starca Gospod vratio u život da pomogne napaćenom savremenom čoveku. Naime, starac je umro prošle godine na bogosluženju, na Veliki Petak. Ostao je mrtav do ujutru, kada su, na Veliku Subotu, došli radnici Pogrebne službe da ga pripreme za opelo. Kad su hteli da ga prebace u kovčeg, doslovno je ustao iz mrtvih. I danas, u postelji prima sve koji dođu kod njega po blagoslov. Rekao sam mu da ja u ovim godinama i sa ovom snagom to ne bih mogao, ali slava Božija čini čuda u sve vekove. Amin.
Da li nameravate da se vratite u rodni Šabac kad odete u penziju?
- I pre toga, nadam se. Čim mlađi sin Jezekilj završi školovanje, voleo bih da se vratim u voljeni Šabac. Nostalgičan sam.
Srpska i Grčka crkva
Razlike su zanemarljive, bogoslužbene knjige su u potpunosti iste. Jedino su običaji drugačiji ““ mi imamo slavu, a Grci, kao i Rusi, imendan. Oni imaju čvršću zajednicu, a mi smo labava zajednica čvrstih pojedinaca.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
