VEKOVI ZBORE I ROMORE
I BOG DADE NASLEDNIKA
Priča koju bismo podelili sa Vama seže u vremena posle Kosovskog boja kada su brojna ognjišta ostala bez muških glava ,a silne bolesti i siromaštvo uzimali danak.
U brdovitim krajevima našeg podneblja koji su bili zarasli u šume krčilo se i otimalo parče po parče zemlje. Ali, avaj, mnogi posede nisu imali ostaviti nikome. Mladi parovi dobijali su po koju kćer ali od sina tek poneki prasak prelamače. Starine su sa kolena na koleno prenosile priče o koraku koji je ostao za vremena. Kako veli predanje, mudra starina par bez dece preko decenije posla u vremešni manastir i posavetova da ostanu uz svete mošti vascelu noć u molitvi.
I bi kako reče. Ujutru ih izneli iz manastira jer klečeći provedena noć je uzela danak. I posle devet meseci rodi se zdravo muško čeljade koje je raslo kao jablan. Za njim stizali i novi momci i kraj ožive.
Zla kob rata koja je govorila o prelima starine navraćala je u avlije i odvodila najbolje sinove. I junak naše priče ode u jedan od njih ali iza njega osta pet sinova, pet zlatnih jabuka. Tri leta nije ga bilo, a kada se vrati imanju zateče i po koje unuče, oči mu orosiše suze. Ubrzo se rodi i kćer koja je bila ponos oca koji je slavio Đurđevdan, pa od kuma dobi ime Đurđa.
Rasla i porasla lepota za nekoliko okolnih srezova, tek glas o njoj daleko se čuo. U mnogim selima bilo je momaka, ali ona se zagleda u kršnog sina seoskog sluge i hteli - ne hteli udade se za njega, uz očev blagoslov. Već narušenog zdravlja od rovova i promrzlina prisetio se svojih početaka i samo prozborio: „Božja volja...“
Tadašnji kraj poprimio je bogatiji izgled, a Đurđa ubrzo dođe sa lepim dečakom u naručju. Dala mu očevo ime, celiva mu ruku i uz plač reče da joj je muž pozvan u vojnu. Ostareli otac je uteši i pouči da obraz čuva i sačeka. Svako zlo je za vreme, govorio je.
I bi tako, vrati se delija sa ranama junačkim. Stigoše i nova deca i brzo sin sluge posta kulak. Bogat je čovek koji ima puno dece i dovoljno brazdi, govorili su uz krst stari. Davao sirotinji i šakom i kapom. Trajalo je to do novog rata, ali kraj se oporavio, pa je plač na ispraćaju vojske izostao.
Pred kraj života junak naše priče obnovi manastir i ostavi amanet da ga posećuju redovno i da junacima i precima pale sveće. A od Gospoda uzmu ma šta da. Njegovima je dao naslednika. Pouka vremena koje nažalost nismo dostojni. I sada u krajevima uz Savu i Drinu teku slične priče ali izgubilo se junaštvo i šaka koja daje. Uzeti je geslo, pa vekovi više romore nego što zbore.
Ko ume čitati, reći će mu se samo...
U brdovitim krajevima našeg podneblja koji su bili zarasli u šume krčilo se i otimalo parče po parče zemlje. Ali, avaj, mnogi posede nisu imali ostaviti nikome. Mladi parovi dobijali su po koju kćer ali od sina tek poneki prasak prelamače. Starine su sa kolena na koleno prenosile priče o koraku koji je ostao za vremena. Kako veli predanje, mudra starina par bez dece preko decenije posla u vremešni manastir i posavetova da ostanu uz svete mošti vascelu noć u molitvi.
I bi kako reče. Ujutru ih izneli iz manastira jer klečeći provedena noć je uzela danak. I posle devet meseci rodi se zdravo muško čeljade koje je raslo kao jablan. Za njim stizali i novi momci i kraj ožive.
Zla kob rata koja je govorila o prelima starine navraćala je u avlije i odvodila najbolje sinove. I junak naše priče ode u jedan od njih ali iza njega osta pet sinova, pet zlatnih jabuka. Tri leta nije ga bilo, a kada se vrati imanju zateče i po koje unuče, oči mu orosiše suze. Ubrzo se rodi i kćer koja je bila ponos oca koji je slavio Đurđevdan, pa od kuma dobi ime Đurđa.
Rasla i porasla lepota za nekoliko okolnih srezova, tek glas o njoj daleko se čuo. U mnogim selima bilo je momaka, ali ona se zagleda u kršnog sina seoskog sluge i hteli - ne hteli udade se za njega, uz očev blagoslov. Već narušenog zdravlja od rovova i promrzlina prisetio se svojih početaka i samo prozborio: „Božja volja...“
Tadašnji kraj poprimio je bogatiji izgled, a Đurđa ubrzo dođe sa lepim dečakom u naručju. Dala mu očevo ime, celiva mu ruku i uz plač reče da joj je muž pozvan u vojnu. Ostareli otac je uteši i pouči da obraz čuva i sačeka. Svako zlo je za vreme, govorio je.
I bi tako, vrati se delija sa ranama junačkim. Stigoše i nova deca i brzo sin sluge posta kulak. Bogat je čovek koji ima puno dece i dovoljno brazdi, govorili su uz krst stari. Davao sirotinji i šakom i kapom. Trajalo je to do novog rata, ali kraj se oporavio, pa je plač na ispraćaju vojske izostao.
Pred kraj života junak naše priče obnovi manastir i ostavi amanet da ga posećuju redovno i da junacima i precima pale sveće. A od Gospoda uzmu ma šta da. Njegovima je dao naslednika. Pouka vremena koje nažalost nismo dostojni. I sada u krajevima uz Savu i Drinu teku slične priče ali izgubilo se junaštvo i šaka koja daje. Uzeti je geslo, pa vekovi više romore nego što zbore.
Ko ume čitati, reći će mu se samo...
Najnoviji broj
18. april 2024.
