Nekad bilo sad se spominjalo
Nema viŠe CicvariĆa
Šabac je nekada bio poznat po kafanskoj muzici, a skoro da nije bilo čoveka koji nije čuo za muzičku porodicu Cicvarić iz šabačke Male. Bili su neizbežni na slavama, proševinama, veridbama, svadbama. Nekada su svirali i dan i noć
Družina Cicvarića obeležila je šabačko zlatno doba. Stanislav Vinaver beleži da su Cicvarići svirali i na proslavi Nove 1902. godine koju je organizovao njegov otac, doktor Avram Vinaver. Na toj svečanosti se pevala njihova čuvena pesma “Rod rodila kruška ranka” (zbog koje tada mali Vinaver nije želeo da krene na spavanje da bi čuo deo gde se pominje njegov otac). Pored ove njihove pesme nadaleko su bile poznate i obožavane i “Jeleno momo”, “Šapčanka”, “Pošetali šabački trgovci”, „Na Šabac je Švaba udario“, „Razvilo se ravno polje“, „Svilen konac“ - za koju se malo zna da je zapravo tekovina Cicvarića, kao i mnoge druge.
Danas jedna od većih ulica u šabačkoj Mali nosi naziv Cicvarića. Jedan od najstarijih žitelja te ulice, koji je menjao svoj stan za kuću poslednjih Cicvarića Muje i Penca Cicvarića, njihov prijatelj Salih, sa setom se seća kako se nekada uz njihovu muziku uživalo i lumpovalo.
- Ta atmosfera i štimung koji su oni pravili u kafani i po veseljima bili su neopisivi. Njihove pesme su nešto što je neponovljivo, pesme koje su prožimale i varošanina i seljaka. To je bilo nešto da ne postoje prave reči da bi se dostojno opisalo. Imali su svoj naročiti pečat. Dolazilo se iz svih krajeva zemlje, a posebne svirke bile su kod „Memeda“ i kod „Odže“ u kafani. Oni su svojom muzikom potpuno osvajali, pesme su bile vrlo melodične, bio je to jedan poseban šabački osećaj da se ostvari takav doživljaj kod onog koji to sluša. Stvarana je tako dobra atmosfera da su ljudi ostajali do ujutru, lupale su se čaše, obožavala se ta melodija koju su oni prenosili. Jedini koji čuvaju tu tradiciju i koji pevaju pesme Cicvarića danas su „Stari zvuci“ i „Cvaka cvak“.
Današnje veselje bez Cicvarića, šta da vam kažem, nije to to. U ovim današnjim kafanama i na veseljima nema muzike a kamoli muzike kao što su je Cicvarići svirali.
I kao što se kaže u pesmi Radiše Markovića: „Adeti se promeniše, sokaci se proširiše, starog Šapca nema više, al’ još pamte Čivijaši, ostareli bekrijaši...“ tako su današnje kafane i ugostiteljski objekti, namenjeni provodima i noćnom životu Šapčana, izgubili epitet mesta koja su stecište kulturnih dešavanja. Šabačke kafane su nekada bile mesto boema i pesnika (u šabačkoj kafani „Pariz“ svoje stihove piše Vojislav Ilić Mlađi), mesta gde je svirana klavirska, vokalna, operska, klasična muzika i gde se opijalo uz pesme Cicvarića, čijem kvalitetu orkestra se divio i čuveni kompozitor i horovođa Jozef Tolinger. Danas se u većini slučajeva u šabačkim kafanama i tzv. „mestima za provod“ sluša popularna turbofolk muzika, dovode se aktuelene turbofolk zvezde koje „pune“ klubove. Ista priča je kada su u pitanju privatne proslave poput veridbi, krštenja, svadbi, slava itd. Nema više Cicvarića.
- Kafana je Šapčanima bila kuća za sve: za druženje, ugovaranje poslova, čitanje dnevne štampe, vođenje političke propagande, mesta na kojima su pismeni ljudi seljacima pisali žalbe, molbe, tužbe. U kafanama se jelo, pilo, veselilo, a neretko i tuklo, tugovalo za gubitkom dragih ljudi ili nesrećnim ljubavima, pevalo i slavilo za razna veselja (Omer Cicvarić svirao je na rođendanu Jevremovog sina Miloša Obrenovića 1829. godine). Nadaleko čuveni Cicvarići, sa 58 članova i 7 generacija, upotrebljavali su šaegije, ćemane, tamburu i bubnjeve, čiji je svaki ton pogađao u srce, a svaki stih pesme dodirivao dušu, uz poneku skrivenu suzu ili osmeh na licu. Danas tradiciju čuva mali broj tamburaških bandi i tamburaški orkestar „Bisernica“, KUD „Abrašević“, od kojih se mogu čuti zvuci tambure i može osetiti stari duh boemskog Šapca. Pravilo je bilo - sedi, jedi, pij i plati. Čast svakome, veresija nikome. Važilo je i pravilo da se prijatelju na vratima kafane baci čaša pod noge, ali to nikako nije značilo kavgu, već srdačan „kafanski pozdrav“, posle čega je obično sledilo „piće za sve“, za razliku od današnjih vremena, gde se izgubio kafanski duh i druženje - razbijena čaša mogla bi da izazove svađu, pa čak i tuču. Čini se da se izgubio smisao nekadašnjih šabačkih kafana, prave muzike i meraka, iako se poneki ugostiteljski objekti, misleći da je kafana karirani stolnjak, trude da održe ugled kafanskog Šapca - kaže jedna od mlađih predstavnica čuvara šabačke tradicije, dugogodišnja tamburašica i master istoričarka Vesna Dobrivojević.
Družina Cicvarića obeležila je šabačko zlatno doba. Stanislav Vinaver beleži da su Cicvarići svirali i na proslavi Nove 1902. godine koju je organizovao njegov otac, doktor Avram Vinaver. Na toj svečanosti se pevala njihova čuvena pesma “Rod rodila kruška ranka” (zbog koje tada mali Vinaver nije želeo da krene na spavanje da bi čuo deo gde se pominje njegov otac). Pored ove njihove pesme nadaleko su bile poznate i obožavane i “Jeleno momo”, “Šapčanka”, “Pošetali šabački trgovci”, „Na Šabac je Švaba udario“, „Razvilo se ravno polje“, „Svilen konac“ - za koju se malo zna da je zapravo tekovina Cicvarića, kao i mnoge druge.
Danas jedna od većih ulica u šabačkoj Mali nosi naziv Cicvarića. Jedan od najstarijih žitelja te ulice, koji je menjao svoj stan za kuću poslednjih Cicvarića Muje i Penca Cicvarića, njihov prijatelj Salih, sa setom se seća kako se nekada uz njihovu muziku uživalo i lumpovalo.
- Ta atmosfera i štimung koji su oni pravili u kafani i po veseljima bili su neopisivi. Njihove pesme su nešto što je neponovljivo, pesme koje su prožimale i varošanina i seljaka. To je bilo nešto da ne postoje prave reči da bi se dostojno opisalo. Imali su svoj naročiti pečat. Dolazilo se iz svih krajeva zemlje, a posebne svirke bile su kod „Memeda“ i kod „Odže“ u kafani. Oni su svojom muzikom potpuno osvajali, pesme su bile vrlo melodične, bio je to jedan poseban šabački osećaj da se ostvari takav doživljaj kod onog koji to sluša. Stvarana je tako dobra atmosfera da su ljudi ostajali do ujutru, lupale su se čaše, obožavala se ta melodija koju su oni prenosili. Jedini koji čuvaju tu tradiciju i koji pevaju pesme Cicvarića danas su „Stari zvuci“ i „Cvaka cvak“.
Današnje veselje bez Cicvarića, šta da vam kažem, nije to to. U ovim današnjim kafanama i na veseljima nema muzike a kamoli muzike kao što su je Cicvarići svirali.
I kao što se kaže u pesmi Radiše Markovića: „Adeti se promeniše, sokaci se proširiše, starog Šapca nema više, al’ još pamte Čivijaši, ostareli bekrijaši...“ tako su današnje kafane i ugostiteljski objekti, namenjeni provodima i noćnom životu Šapčana, izgubili epitet mesta koja su stecište kulturnih dešavanja. Šabačke kafane su nekada bile mesto boema i pesnika (u šabačkoj kafani „Pariz“ svoje stihove piše Vojislav Ilić Mlađi), mesta gde je svirana klavirska, vokalna, operska, klasična muzika i gde se opijalo uz pesme Cicvarića, čijem kvalitetu orkestra se divio i čuveni kompozitor i horovođa Jozef Tolinger. Danas se u većini slučajeva u šabačkim kafanama i tzv. „mestima za provod“ sluša popularna turbofolk muzika, dovode se aktuelene turbofolk zvezde koje „pune“ klubove. Ista priča je kada su u pitanju privatne proslave poput veridbi, krštenja, svadbi, slava itd. Nema više Cicvarića.
- Kafana je Šapčanima bila kuća za sve: za druženje, ugovaranje poslova, čitanje dnevne štampe, vođenje političke propagande, mesta na kojima su pismeni ljudi seljacima pisali žalbe, molbe, tužbe. U kafanama se jelo, pilo, veselilo, a neretko i tuklo, tugovalo za gubitkom dragih ljudi ili nesrećnim ljubavima, pevalo i slavilo za razna veselja (Omer Cicvarić svirao je na rođendanu Jevremovog sina Miloša Obrenovića 1829. godine). Nadaleko čuveni Cicvarići, sa 58 članova i 7 generacija, upotrebljavali su šaegije, ćemane, tamburu i bubnjeve, čiji je svaki ton pogađao u srce, a svaki stih pesme dodirivao dušu, uz poneku skrivenu suzu ili osmeh na licu. Danas tradiciju čuva mali broj tamburaških bandi i tamburaški orkestar „Bisernica“, KUD „Abrašević“, od kojih se mogu čuti zvuci tambure i može osetiti stari duh boemskog Šapca. Pravilo je bilo - sedi, jedi, pij i plati. Čast svakome, veresija nikome. Važilo je i pravilo da se prijatelju na vratima kafane baci čaša pod noge, ali to nikako nije značilo kavgu, već srdačan „kafanski pozdrav“, posle čega je obično sledilo „piće za sve“, za razliku od današnjih vremena, gde se izgubio kafanski duh i druženje - razbijena čaša mogla bi da izazove svađu, pa čak i tuču. Čini se da se izgubio smisao nekadašnjih šabačkih kafana, prave muzike i meraka, iako se poneki ugostiteljski objekti, misleći da je kafana karirani stolnjak, trude da održe ugled kafanskog Šapca - kaže jedna od mlađih predstavnica čuvara šabačke tradicije, dugogodišnja tamburašica i master istoričarka Vesna Dobrivojević.
B. Simić
Najnoviji broj
18. april 2024.
