NEPRIHVATANjEM GURATE DETE U PROPAST

Iako nije ni izbor ni zločin, homoseksualna orijentacija je u celom svetu pa i kod nas pojava koju treba „staviti pod tepih“, kazniti, osuditi ili eliminisati. Nažalost, prisutan je problem u shvatanju i prihvatanju gej populacije. Diskriminacija prema LGBT ljudima, u velikoj meri je rasprostranjena. Primenjuje se sistematski od strane šire populacije, običnih ljudi, najviše iz neznanja i neopravdanih strahova. Ogleda se kroz homofobiju i agresivne ispade prema gej osobama, ali što je dosta karakteristično primenjuje se i od strane medija, političara, sudskih institucija, organa društvene kontrole pa i u školstvu. Koliko je danas teško živeti kao gej, potvrdiće nam priča o životu i borbama sa okolinom samohrane majke dečaka homoseksualne orijentacije.
Kada ste shvatili da je Vaš sin gej?
-Ako ste zaista upućeni u razvoj i odgajanje vašeg deteta , možete da primetite razlike u odnosu na drugu decu. Kada je bio mali sumnjala sam, ali nisam imala potvrdu. Definitivno sam to shvatila sa njegovih 15 godina, a on mi je to otkrio sa 16. Za mene to nije bilo iznenađenje, ali za njega to što ga nisam osuđivala jeste. Nije mogao da veruje da ima moju podršku i razumevanje. Iako smo jako bliski, bilo mu je teško da se otvori, što znači da je drugoj deci koja nemaju takav odnos sa roditeljima još teže.
Da li ste u nekom momentu krivili sebe zbog njegove homoseksualne orijentacije i kada ste shvatili da je to normalna pojava?
- Mnoge neprospavane noći sam provela razmišljajući da li je to što je uvek bio upućen na mene uticalo na njegovu orijentaciju i da li bi da je provodio više vremena sa muškarcima iz naše porodice situacija bila drugačija. Međutim, imao je izbor. Mogao je da provodi vreme sa dedom ili tatom, ali uvek je hteo da bude sa mnom. Kada se “autovao” bilo mi je jasno da to u tim godinama ne može da se promeni, ali sam i dalje mislila da sam napravila neki pogrešan korak u toku ranog detinjstva. Posle nekog vremena sam shvatila da to nije izbor, da se ljudi takvi rode i da to nije ničija odluka, krivica niti greška.
Koliko su Vam u prevazilaženju izazova od pomoći bila stručna lica?
-U periodu srednje škole, išli smo u razvojno savetovalište gde smo naišli na razumevanje psihologa, ali mislim da psiholozi generalno nemaju razvijenu empatiju kada se radi o ovoj osetljivoj temi. Pedagozi, po mom iskustvu, ne rade svoj posao kako treba, a većina socijalnih radnika je, takođe totalno neosvešćena. Najzahvalnija sam NVO Asocijaciji “Duga” koja nam je jako pomogla, i ona se, mogu sa sigurnošću da kažem jedina u Srbiji, problemima LGBT osoba bavi najposvećenije. Zaista vode velike bitke. Uz pomoć predsednika asocijacije Aleksandra Price i njegovih kolega, moje dete je sebe prihvatilo u potpunosti.
Da li možete detaljnije da nam opišete kako je tekao srednjoškolski period?
-Prvu godinu je završio u prestižnoj šabačkoj školi, preostale tri u Ekonomskoj. Zadirkivali su ga i verbalno zlostavljali do te mere da on nije hteo više ni da ide u školu. Odlazak u istu budio je suicidne ideje. Osećajući se nemoćno ležao je danima u zamračenoj sobi. Kao majka smatrala sam da je bolje da ostane kod kuće nego da ode negde i sebi naudi. Tada sam zajedno sa njim proživljavala jako težak period i duboku depresiju, a osećala sam i pritisak od okoline jer su me kritikovali da sam loša majka zato što dozvoljavam svom detetu da ostane kod kuće umesto da ide u školu. Prosto nisam mogla nikom da objasnim o čemu se radi. Ne znam kako sam nalazila snagu i za sebe i za njega da to prevaziđemo. Ne znam odakle sam izvlačila reči utehe i ohrabrenja samo da izađe iz tog stanja. Samo da preživi. Bio je jako povređen jer nije naišao na razumevanje školskog psihologa, a nekada su čak i prosvetni radnici bili na strani huligana, braneći ih time kako je moj sin izazvao zadirkivanja i maltretiranje. On nije mogao da shvati da svojim postojanjem izaziva da neko bude loš prema njemu. Za jedno prizemno, osećajno biće kakav je on, to je bio jako težak period.
Kako je došlo do toga da mora da se ispiše iz te škole i upiše u Ekonomsko-trgovinsku školu?
-Na kraju prve godine, profesor iz matematike mu je ostavio jedinicu. Celo leto je proveo spremajući se za polaganje tako dobro da prema rečima profesorke koja ga je spremala, nije bilo pitanje da li će dobiti dvojku već koju će ocenu dobiti. Međutim, kada se završilo polaganje, profesor matematike me je pozvao da dođem u školu. Kada sam došla, sačekao me je sa razrednim starešinom i još jednim članom komisije. Tada mi je postavio ultimatum – upisaće mu dvojku, pod uslovom da promeni školu. Razredna me je samo pogledala i slegla ramenima. Oni moje dete nisu želeli u toj školi. Nisam mogla da dozvolim da izgubi godinu, prihvativši uslov, pokupila sam njegovu papirologiju i otišla u Ekonomsku školu. Tamo su ga, iznenađeni menjanjem škole, saslušavši moju priču primili na pravni smer, iako je već bio popunjen.
Šta biste Vi kao majka mogli iz ove sada perspektive da zaključite da je bitno kao roditelj gej deteta, uraditi? Koliko roditelji greše u svojim postupcima kada saznaju ili sumnjaju da je njihovo dete homoseksualne orijentacije?
-Najveći problem je što se deca zbog okoline kriju. Najčešće se pod okolinom podrazumevaju ukućani. Edukacija roditelja je jako bitna. Ignorisanjem ili neprihvatanjem nesvesno teraju svoju decu u propast. Ako ih roditelji ne prihvate, ko će ih prihvatiti? Deci je najbitnija njihova podrška. Kada nju imaju, nije im važno šta drugi misle. Mislim da bi bilo značajno da se oformi grupa roditelja gej dece, gde bi mogli da razmenjuju iskustva i da čuju one koji su svoju decu prihvatili. Možda bi kroz te razgovore shvatili koliko njima njihova deca znače i da su to ista ona deca koju su oni rodili. Možda bi se setili ljubavi koju su imali za njih kada su ih rađali i gajili. To su ta ista deca i njihova ljubav im je potrebna, nekada bukvalno da bi preživeli.

Veći grad veće mogućnosti
Vaš sin je sada na studijama u Beogradu. Koliko mu je promena okruženja značila?
-Odlazak u Beograd ga je oporavio u potpunosti. S obzirom na to da je veći grad i mogućnosti su veće te tamo ima svoje društvo koje ga prihvata. Ovde je bio vrlo dobro svestan sebe, ali nije imao dovoljno snage da se nosi sa mišljenjem okoline. Izrastao u jedno odgovorno, pre vremena sazrelo biće i što je najbitnije srećno. Želi da piše, jer to radi od trećeg razreda osnovne škole i da ako mu se ukaže mogućnost ostane na fakultetu da predaje.

Okretali su mu leđa
Kako ga je njegovo okruženje prihvatilo?
-Što se tiče porodice, to znamo samo moja majka koja ga jako voli i ja. Njegov izbor je da ipak s obzirom na okruženje u kom živimo ne govori o tome, jer postoji verovatnoća da bi se članovi porodice iako je sa svima blizak, distancirali. Što se tiče društva, u školama je doživljavao vršnjačko nasilje, čak je u drugom razredu osnovne škole zatražio pomoć psihologa jer niko nije hteo sa njim da se druži. Okretali bi mu leđa, a njemu nije bilo jasno čime je to izazvao. Kome god bi se približio sa željom da se druži, svi bi od njega jednostavno pobegli. Ja sam mu majka, postupam srcem. Dakle, iako sam bila kraj njega moja pomoć nije bila dovoljna. Zbog toga smo se u srednjoj školi odlučili za intenzivniji rad sa stručnjacima.