Berza

  • aero 845 ▲ 0,12%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fito 2.899 ⚫ 0,00%
  • glos 350 ▲ 20,27%
  • gmon 2.111 ▲ 0,24%
  • niis 685 ⚫ 0,00%
  • rso15102 123,70 ▼ -0,33%
  • rso18171 109,59 ▲ 5,99%
  • svrl 520 ▲ 0,97%
  • tgas 12.001 ▲ 0,01%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
(13. april 2017.)
VASKRS SA ĐAKONOM NIKOLOM KOVAČEVIĆEM

SMRTI, GDE TI JE ŽALAC?

O predstojećem, najvećem hrišćanskom prazniku, za „Glas Podrinja“ govori đakon Nikola Kovačević, doktorand na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu: Vaskršnja radost daje smisao životu. Šta znači biti autentični čovek u Crkvi? Vaskrs u svakodnevnom životu hrišćanina. Kako da ne uzvraćamo zlo zlim, a da ne postanemo mazohisti? Sagledavanje sveta iz perspektive svih. U čoveku je raj
SMRTI, GDE TI JE ŽALAC?
Hristos je jedino novo pod Suncem

U Knjizi Propovednikovoj (koja je kompilacija raznih mudrih izreka) piše: „Ničeg novog nema pod Suncem. Taština nad taštinama, sve je taština“. Ovo je stav staroga sveta koji ispravlja Novi zavet. Jedina novina pod Suncem koja se nikad do tada nije dogodila, niti će se ponoviti do kraja sveta, jeste Vaskrsenje Hristovo. Smrt i propadljivost su tim događajem izgubile vlast nad stvorenim svetom. Pre nego je svet nastao nije bilo ništa, osim Boga. Bog je hteo, kad je stvarao svet, da svet postoji i živi. Međutim, ono što ima početak, mora neizostavno da ima i kraj. Kako je Bog pomirio prirodni tok stvari sa svojom željom da stvoreni svet, koji ima početak, ipak nema kraj? Tako što je stvorio čoveka, da on bude taj koji će u sebi sadržati svu postojeću prirodu, kako vidljivu, tako i nevidljivu. Da čovek kao takav, celovit, u ime cele tvorevine, pristane da sa Bogom živi u zajednici ljubavi ne bi li postojao večno čitav svet. Drugim rečima, da bude most između stvorenog i nestvorenog. Prvi čovek, Adam, koji se u Starom zavetu naziva sin Božji, odbio je taj dar i izabrao suprotno. Tada se desilo ono što je do tada bila samo mogućnost – smrt je postala krajnja realnost i konačnost za sve. Baš zbog toga, Isus Hristos se rodio kao smrtni čovek – da ispravi Adamov pogrešan izbor. On je imao sve osobine naše prirode, ali nije imao greha, jer greh nije osobina prirode, nego je posledica pogrešne upotrebe slobode volje. On je dozvolio da bude brutalno usmrćen da bi, kroz stradanje, podigao iz mrtvih ljudsku prirodu koja u sebi rekapitulira sve što postoji, i učinio je snažnijom od smrti. Apostol Pavle u jednoj himni kaže: „Smrti, gde ti je žalac?“ To oduševljenje, ta pobeda, jeste suština vaskršnje radosti. Svaki hrišćanski praznik, naravno i Božić, uvod je u Vaskrs, biva radi njega. Kada je Hristos razapet, Njegovi učenici su bili u paničnom strahu, jer nisu razumeli šta se to sada dešava sa Onim u koga su položili nadu. Da su se uzdali samo u Njegovo učenje, ne bi bilo razloga za strah, jer su već bili poučavani, imali su učenje. Međutim, kada im je objavljeno da je njihov Učitelj živ, otvorilo im se srce i postalo šire od nebesa, više se nisu ničega bojali, što su kasnije i posvedočili do smrti: apostoli Pavle i Petar u Rimu, Toma u Indiji, Andrej u Rusiji i brojni drugi, na raznim stranama sveta... Vaskršnja radost daje smisao životu. Pravoslavna vera predstavlja veru u Boga koji je iz ljubavi prema nama pobedio smrt, a ne prosto u svemoćnog Boga koji može da pobedi smrt, iako je to činjenica koju ne poričemo. Kada vera u nama zbog naših grehova počne da jenjava, mi smo dužni da pokajanjem sebe ispravljamo. Zato pre Vaskrsa imamo period Časnog posta. Trudimo se da ponovo oživimo u sebi plamen vere u Vaskrslog Hrista koji, našom krivicom, zamire u nama.

Ljudi kao mali bogovi

Ljudi često prave paralelu između hrišćanstva i etike, zaboravljajući da je najvažnija crta hrišćanstva ljubav prema Bogu i bližnjima, a ne neki skup uputstava da se bude dobar čovek. Kad nekog volimo, tada nije potrebno da nam se zapoveda šta bi trebalo da radimo – to nam je savršeno jasno. U Svetom Pismu Gospod govori preko proroka Joilja: „I biće u one dane kad izlijem Duha svoga na vas da niko neće morati da vas poučava, nego ćete svi znati i svi poznati Gospoda od malog do velikoga“. Znači, ta vrsta poznanja dolazi od žive vere koju daruje Duh Sveti, i koju, kao preko potreban svetionik, održava Crkva kroz bogosluženje. Ali i čovek sam mora da se potrudi da usvoji taj dar, da poželi mogućnost da upozna Boga. Kad se sve svede samo na moral, na tradiciju i običaje, to je podjednako loše, kao i neprihvatanje bilo kakve vere, jer je krajnji ishod nepoznavanje Boga. Hristos kaže: „Neće svako koji mi govori Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko.“ To su reči za opomenu. Nije poenta u tome da se deklarativno čovek izjasni kao hrišćanin, nego da oseti radost hrišćanstva, koje dolazi od saznanja da je Bog umesto čoveka rešio njegov najveći problem – problem smrti. Sve što bi trebalo da uradimo je da sebe osposobimo da primimo dar Božiji. Mi smo danas svedoci da se pod plaštom humanizma maskiraju razni nehrišćanski antropološki modeli, ponekad dijametralno različiti jedan od drugoga. Ne radi se o ljudskim pravima, ona su zagarantovana stvaranjem čoveka kao slobodnog bića. Međutim, kao Crkva merimo ih rečima apostola Pavla: „Sve mi je slobodno, ali mi nije sve na korist“. Dakle, mi smatramo da nam je na korist ono što u nama ne umanjuje radost doživljaja vere u Vaskrslog Hrista. Ako mi moj model života smeta da se obradujem vaskrsenju, onda nešto nije u redu sa tim modelom i sa mnom kao čovekom, jer u činjenici vaskrsenja se otkriva ono što je najsvetije, a to je da Bog za sve stvoreno želi da ima punoću života. Dar Božji ljudima i ovom svetu nije prosto da postoje, nego da postoje onako kako postoji Bog - da postanu mali bogovi, ili bogovi po blagodati. To je bescen-cena Božijeg dara ljudima u Hristu, to je mera ljudskog dostojanstva. U Psalmima se kaže: „Stade Bog na saboru bogova“. Znači, naši okviri prirodnog postojanja nisu dovoljni da bismo osetili punoću života kakvu nam je Bog namenio. To možemo postići isključivo u saradnji i zajednici sa Njim. Vaskrs otkriva upravo tu dimenziju postojanja ljudi. Zato se Hristos vaznosi na nebo kao Bogočovek, a ne kao Sin Božji kakav je došao na svet, jer našu ljudsku prirodu uzvodi i postavlja na ravan Boga.

Smisao praznika u svakodnevici

Svrha praznika leži u suštini praznovanog događaja. Da iskoristimo primer iz naše svakodnevice: Kad me neko vređa i nipodaštava, mogu da se ljutim na njega, ali ga ne odbacujem, jer je, kao i ja, naslednik punoće života koji Bog daruje. Znači, mogu da nađem u sebi dovoljno snage da, kad prođe ljutnja, oprostim, ne zato što sam mazohista, nego zato što dublje sagledavam njegovo krajnje dostojanstvo. Jedno je kad se ljutim, a potpuno drugo kad vraćam istom merom, ili gajim mržnju prema drugome. Razlog neuzvraćanja zla za zlo trebalo bi da proizilazi iz moje lične svesti da je svaki čovek prizvan na isto kao i ja, pa makar on to i ne razumevao. Kako da mrzim brata ili sestru, kako da mrzim nekog svog? Iz te perspektive, čovek ne može sebi da dozvoli ni da bude mazohista. Kaže Gospod u Jevanđelju: „Ne protivite se onima koji vas gone“. To je savršeno, da čovek doživljava do te mere svoj život kao celinu koja se neće prekinuti tuđim agresivnim delovanjem. Na drugom mestu, pak, kaže onima koji ne mogu to da sprovedu u punoći: „Ako vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi“. To znači da može neko da nas mrzi, ali ne odgovarajući na tu mržnju, mi možemo prosto da se uklonimo od zla, pre nego što iskusimo svu gorčinu nanete nam nepravde. Ako nam neko učini nešto nažao, možemo da se naljutimo, ali možemo i da ne mrzimo, a da se sledeći put, u istoj situaciji, postavimo tako da tom nekom ne dozvolimo da postupi isto. Radost života podrazumeva ne samo našu unutrašnju radost, nego i radost drugih, čak i onih koji nam nažao čine, zato što ju je Bog i njima namenio, a da li će i kako oni primiti taj dar, to je između njih i Boga. Naše je da se pravilno postavimo prema drugima i da svojim delovanjem ne zatamnimo nikad tu radost, ni u sebi ni u drugima. Ako spolja trpimo nečije maltretiranje, a iznutra gajimo mržnju, ne pomažemo ni sebi, ni drugome. U Vaskrsu praznujemo taj momenat odsustva želje da uzvratimo istom merom, praznujemo i trud da volimo i one koji nas ne vole, što ne proizilazi iz ličnih napora, nego iz vere, ukoliko je doživljavamo na onaj način na koji ju je Hristos predao svojim apostolima. Tu leži izazov za savremenog čoveka. Ako želi da zaista bude hrišćanin, mora da počne od Vaskrsenja Hristovog, jer tu je sav smisao ljudskog života dat i objašnjen.

Vaskrs menja perspektivu

Naša reč uvek mora da ima težinu. Ne radi se o tome da li smo visoko moralni. Naša reč nekad ima težinu i kad smo grešni ljudi, ukoliko dolazi od Duha Svetoga. Mi možemo reči da upotrebljavamo tako da druge lažemo i ubeđujemo ih da govorimo istinu sve dok oni ne počnu sami da veruju u to. No ipak, ne možemo nikoga suštinski da slažemo. Ako nema duhovnu dimenziju, reč nema težinu, ako nema sile Duha Svetoga to se odmah oseti. „Ovce moje poznaju glas moj i za mnom idu. Za tuđinom neće, jer ne poznaju glasa tuđinčeva” - kaže Hristos u Jevanđelju. To je ta sila reči koju sadrži drevni i jednostavni vaskršnji pozdrav: HRISTOS VASKRSE. Hrišćanstvo u svom originalnom poretku jeste blaga i radosna vest da je Bog, postavši jedan od nas, pretrpeo smrt i vaskrsao kao jedan od nas, da bi obožio našu ljudsku prirodu. To je blagovest Vaskrsenja Hristovog, o koju se i današnji svet nažalost spotiče, i baš je onakva kakva je od početka bila – nekome skandal, nekome ludost, a mnogima spasenje. Još uvek pojedini ljudi ne mogu da se pomire sa činjenicom vaskrsenja, ne mogu da je prihvate. To je simptom ozbiljnijeg duhovnog problema. Kad čoveka boli zub, on ne razmišlja o tome da bi trebalo da voli bližnjeg svog, nego kako da reši svoj problem, ma kako on trivijalan izgledao iz perspektive večnosti. Vaskršnja radost nas pobuđuje da sagledavamo svet oko sebe iz perspektive svih, celog sveta, mnogo šire od naših malih okvira, po kojima obično merimo ljude. Hristos je Svečovek, dakle, sadrži sve nas. Ako Njime merimo sve, menja se odnos prema drugima. To ne možemo postići ukoliko se ne uzdignemo iznad uobičajene stvarnosti i ne vežemo za Hrista koji je radi svih nas, najpre na krstu, potom u grobu, a na kraju, što je najradosnije, Pobeditelj groba.

Poruka za čitaoce

Moja poruka čitaocima “Glasa Podrinja” ide u korak sa željom da vaskršnji pozdrav odjekne u duši svakog čoveka sa istom onom radošću kako se to desilo i sa dušama apostola u osvit hrišćanstva. Da shvatimo da od ovog života imamo mnogo više nego što nam se čini, i da to ne zavisi ni od čega u ovome svetu. Mnogi mladi ljudi danas beže iz Srbije pod parolom da se ovde ne može ništa postići. Ne kažem ni da treba da ostanu, niti da idu, samo pitam: Šta se to, u biti, želi postići? I gde se to pa može nešto postići ako se mi sami ne potrudimo? I gde ćemo to hteti i moći ako ne tamo gde jesmo? I na kraju, kad nešto postignemo – šta smo to zaista ostvarili? Najpre u čoveku biva raj, a na zemlji će biti tek nakon Drugog dolaska Hristovog. I baš zato, na kraju: HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!

“Ako nam neko učini nešto nažao, možemo da se naljutimo, ali možemo i da ne mrzimo, a da se sledeći put, u istoj situaciji, postavimo tako da tom nekom ne dozvolimo da postupi isto. Radost života podrazumeva ne samo našu unutrašnju radost, nego i radost drugih, čak i onih koji nam nažao čine, zato što ju je Bog i njima namenio, a da li će i kako oni primiti taj dar, to je između njih i Boga. Naše je da se pravilno postavimo prema drugima i da svojim delovanjem ne zatamnimo nikad tu radost, ni u sebi ni u drugima.”



“U Psalmima se kaže: „Stade Bog na saboru bogova“. Znači, naši okviri prirodnog postojanja nisu dovoljni da bismo osetili punoću života kakvu nam je Bog namenio. To možemo postići isključivo u saradnji i zajednici sa Njim. Vaskrs otkriva upravo tu dimenziju postojanja ljudi. Zato se Hristos vaznosi na nebo kao Bogočovek, a ne kao Sin Božji kakav je došao na svet, jer našu ljudsku prirodu uzvodi i postavlja na ravan Boga.”


M. Filipović

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa