AKTIVNO STARENjE
MISLITE O STAROSTI NA VREME
Razvijanje programa aktivnog starenja, u nekim zemljama doprinelo je štednji novca. Ukoliko smanjimo stopu stresa i depresije, smanjićemo i troškove lečenja Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu. Kroz programe aktivnog starenja u razvijenim zemljama, novac se štedi i tako što gradske klupe umesto majstora, lakiraju i farbaju penzioneri
Kada govorimo o starijim ljudima, kod većine osoba prve asocijacije su: oni su teret ili trošak društva, koliko samo moramo da izdvajamo za njihove penzije, škrti su, dosadni i sl. Zaboravljamo koliko mi, kao pojedinci i porodice, a i kao društvo imamo koristi od njih. Prvo zbog onoga što su uradili dok su bili u aktivnom dobu, a onda i kroz njihovu finansijsku i praktičnu pomoć svojoj deci, unucima i rođacima koja je nekada nemerljiva. Zaboravljamo na resurse kojima stariji i te kako raspolažu i u znanjima i u veštinama i u iskustvima. Takođe, oni nisu manje značajni i kao potrošači u društvu. Upravo zbog ovakvih stvari, bitno je imati kod nas, nažalost, malo poznate programe aktivnog starenja.
Na osnovu jednog od poslednjih istraživanja Republičkog zavoda za statistiku znamo da ćemo 2030. godine imati 600.000 stanovnika manje, a prosečna starost stanovnika u Srbiji za 13 godina biće oko 47 godina. U Srbiji ima sve više penzionera, a sve manje radne snage, što će u jednom trenutku biti jako veliki, između ostalog i sociološki problem. Jedno od rešenja ovog problema mogu biti programi aktivnog starenja koji doprinose boljem zdravlju, kvalitetnijem životu i većem zadovoljstvu. Ono podrazumeva borbu protiv socijalnog isključivanja i aktivno učešće u društvu.
Osobe koje kroče u treće doba, neretko se osećaju beskorisno za ovo društvo, a to izaziva između ostalog i psihičke probleme, ulazeći u depresivna stanja koja prati manjak samopoštovanja. Ljudima koji su čitav život radili bez ikakvog hobija, jako je teško da se prilagode totalno suprotnom načinu života u tim godinama, što doprinosi i većoj stopi suicida. Razmišljajući samo o starosti, ne shvataju da bez obzira na to što imaju 60, 70 ili više godina mogu i dalje aktivno da doprinesu društvu i da budu korisni. Njihovi životi ne prestaju odlaskom u penziju.
U razvijenim zemljama, programi aktivnog starenja podrazumevaju razne aktivnosti i radna angažovanja u skladu sa znanjima zainteresovanih osoba i onome šta su oni u mogućnosti da rade. U Vašingtonu nije retkost da vidimo ljude u fluorescentnim prslucima sa natpisom “SOS VOLONTERI”, koji kao bivši profesori istorije ili geografije, sa velikim znanjem sprovode turiste kroz grad. U Portlandu, ako se odlučimo za odlazak u pozorište, ljubaznost ovih ljudi biće neizostavan deo te večeri. Takođe, ljudi koji su bili vezani za sektor zdravstva, socijalne zaštite ili policije, po odlasku u penziju započeli su u tim institucijama volonterski rad.
Programi aktivnog starenja ne moraju da budu samo volonterski, a nešto više o tome reći će nam Aleksandar Prica, predsednik asocijacije “Duga”, koja je zainteresovana za rešavanje ovog problema ali bez podrške donatora i gradske vlasti to nije moguće.
- U našoj zemlji, nažalost, programa aktivnog starenja nema i to je ono što bi već sada trebalo da počnemo da razvijamo. Kod nas je situacija takva da većina ljudi ne može normalno da živi od penzije, tako da bi programi aktivnog starenja pomogli i u finansijskom smislu osobama treće dobi. Shvatam da ekonomska situacija nije zavidna, ali možemo kreirati programe koji su u skladu sa njom. Ne možemo da prepišemo programe iz razvijenijih zemalja, ali možemo ih prilagoditi sadašnjoj situaciji i upotrebiti u našoj zemlji. Recimo, gospođa Mira Savković iz Šapca, je uz pomoć svojih prijateljica iz Holandije dobila mašine za tkanje, koje koristi sa prijateljima penzionerima za pravljenje košulja i peškira za svadbe i to plasira. Dakle, ljudi mogu biti plaćeni ukoliko nemaju adekvatne penzije, a poslovi mogu biti jednostavni – ističe Aleksandar.
Razvijanje programa aktivnog starenja, u nekim zemljama doprinelo je štednji novca. Ukoliko smanjimo stopu stresa i depresije, smanjićemo i troškove lečenja Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu. Kroz programe aktivnog starenja u razvijenim zemljama, novac se štedi i tako što gradske klupe umesto majstora, lakiraju i farbaju penzioneri.
Kroz programe aktivnog starenja, pomoglo bi i upućivanje poslodavaca u to koliko zaista osoba treće dobi može biti korisna, samo ako joj se nađe adekvatan posao sa adekvatnim radnim vremenom. Ljudi treće dobi se uglavnom povlače u sebe, te je njihov socijalni i društveni život jako siromašan. Čekajući u redu u pošti ili u prodavnici možemo da primetimo vapaj ovih ljudi za tim da ih neko sasluša i razmeni poneku rečenicu sa njima. Odbacivanjem im se stavlja do znanja da nisu korisni ovom društvu, a tako niko na ovom svetu ne bi trebalo da se oseća.
Na osnovu jednog od poslednjih istraživanja Republičkog zavoda za statistiku znamo da ćemo 2030. godine imati 600.000 stanovnika manje, a prosečna starost stanovnika u Srbiji za 13 godina biće oko 47 godina. U Srbiji ima sve više penzionera, a sve manje radne snage, što će u jednom trenutku biti jako veliki, između ostalog i sociološki problem. Jedno od rešenja ovog problema mogu biti programi aktivnog starenja koji doprinose boljem zdravlju, kvalitetnijem životu i većem zadovoljstvu. Ono podrazumeva borbu protiv socijalnog isključivanja i aktivno učešće u društvu.
Osobe koje kroče u treće doba, neretko se osećaju beskorisno za ovo društvo, a to izaziva između ostalog i psihičke probleme, ulazeći u depresivna stanja koja prati manjak samopoštovanja. Ljudima koji su čitav život radili bez ikakvog hobija, jako je teško da se prilagode totalno suprotnom načinu života u tim godinama, što doprinosi i većoj stopi suicida. Razmišljajući samo o starosti, ne shvataju da bez obzira na to što imaju 60, 70 ili više godina mogu i dalje aktivno da doprinesu društvu i da budu korisni. Njihovi životi ne prestaju odlaskom u penziju.
U razvijenim zemljama, programi aktivnog starenja podrazumevaju razne aktivnosti i radna angažovanja u skladu sa znanjima zainteresovanih osoba i onome šta su oni u mogućnosti da rade. U Vašingtonu nije retkost da vidimo ljude u fluorescentnim prslucima sa natpisom “SOS VOLONTERI”, koji kao bivši profesori istorije ili geografije, sa velikim znanjem sprovode turiste kroz grad. U Portlandu, ako se odlučimo za odlazak u pozorište, ljubaznost ovih ljudi biće neizostavan deo te večeri. Takođe, ljudi koji su bili vezani za sektor zdravstva, socijalne zaštite ili policije, po odlasku u penziju započeli su u tim institucijama volonterski rad.
Programi aktivnog starenja ne moraju da budu samo volonterski, a nešto više o tome reći će nam Aleksandar Prica, predsednik asocijacije “Duga”, koja je zainteresovana za rešavanje ovog problema ali bez podrške donatora i gradske vlasti to nije moguće.
- U našoj zemlji, nažalost, programa aktivnog starenja nema i to je ono što bi već sada trebalo da počnemo da razvijamo. Kod nas je situacija takva da većina ljudi ne može normalno da živi od penzije, tako da bi programi aktivnog starenja pomogli i u finansijskom smislu osobama treće dobi. Shvatam da ekonomska situacija nije zavidna, ali možemo kreirati programe koji su u skladu sa njom. Ne možemo da prepišemo programe iz razvijenijih zemalja, ali možemo ih prilagoditi sadašnjoj situaciji i upotrebiti u našoj zemlji. Recimo, gospođa Mira Savković iz Šapca, je uz pomoć svojih prijateljica iz Holandije dobila mašine za tkanje, koje koristi sa prijateljima penzionerima za pravljenje košulja i peškira za svadbe i to plasira. Dakle, ljudi mogu biti plaćeni ukoliko nemaju adekvatne penzije, a poslovi mogu biti jednostavni – ističe Aleksandar.
Razvijanje programa aktivnog starenja, u nekim zemljama doprinelo je štednji novca. Ukoliko smanjimo stopu stresa i depresije, smanjićemo i troškove lečenja Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu. Kroz programe aktivnog starenja u razvijenim zemljama, novac se štedi i tako što gradske klupe umesto majstora, lakiraju i farbaju penzioneri.
Kroz programe aktivnog starenja, pomoglo bi i upućivanje poslodavaca u to koliko zaista osoba treće dobi može biti korisna, samo ako joj se nađe adekvatan posao sa adekvatnim radnim vremenom. Ljudi treće dobi se uglavnom povlače u sebe, te je njihov socijalni i društveni život jako siromašan. Čekajući u redu u pošti ili u prodavnici možemo da primetimo vapaj ovih ljudi za tim da ih neko sasluša i razmeni poneku rečenicu sa njima. Odbacivanjem im se stavlja do znanja da nisu korisni ovom društvu, a tako niko na ovom svetu ne bi trebalo da se oseća.
K.J.
Najnoviji broj
18. april 2024.
