Инфо

Берза

  • aero 1.458 ▼ -1,15%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.883 ▼ -1,15%
  • mtlc 2.067 ▲ 0,58%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.683 ▼ -1,82%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(4. мај 2017.)
180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ПРОФЕСОР ЈОВАН КНЕЖЕВИЋ

НЕ МОГУ БЕЗ СПОРТА

Професор Јован Кнежевић рођен је у Шапцу 1935. године, као најмлађи од четворо деце. Отац Блажа, био је узоран свештеник и судија Црквеног суда. То је било логично, плодно наслеђе богате свештеничке лозе пореклом из Грађана (код Цетиња), још из 1640. године. Ипак, Јова се, још као дечак, определио за спорт, „у играма између улица“, које и данас живе у сећању на слике предратног Шапца.
НЕ МОГУ БЕЗ СПОРТА
Знао сам да ћу уписати ДИФ
У времену Вашег одрастања, професори су велику пажњу посвећивали физичкој култури?
- У основној школи, вршене су припреме за слет током целе године. Ујутру у пет сати, на Тркалишту, чекали су нас професори Јуриј Градов и Јустина Поповић, вежбали смо сат и по и после тога ишли на наставу. То је била фантастична дисциплина. Сећам се, једне јесени сам био болестан и кад сам се после двадесет дана вратио у школу, професорка Јустина ме је прозвала: „Кнежевићу, одвежбај тактове од 25 до 35, треба да те оценим.“ Ја кажем: „Професорка, знате да сам био болестан“, али она не попушта: „Од 25 до 35, нећу да разговарам.“ Шта ћу, кажем: „Не знам.“ Послала ме је на место и дала ми двојку. У себи сам рекао: „Једног дана ћу завршити ДИФ.“ Тако је и било. И данас чувам ту ђачку књижицу (смех).
Шта најрадије памтите из „ниже гимназије“, која је била „седмољетка“ у то време?
- Много тога памтим, али најинтересантнији и они који су умели да приђу ученицима на прави начин били су брат Јура, фискултурник, Ђорђе Костић, професор цртања и његова супруга Нада, која је предавала српски језик. Разредна ми је била Павица Тамаш. Била је то јака генерација од петог разреда до мале матуре – Влада Јовичић, Влада Лалицки, Вукан Јовановић, Крста Алексић... У генерацији пре нас били су Бошко Кућански, Милић од Мачве, Милић Станковић и многи други, чије је таленте развијао професор Косић у секцији сликања и вајања. За Дан школе, Гимназија је била преплављена радовима ученика, који су били постављени у ходницима и учионицама школе. Организација је била фантастична. Усвојио сам нешто од тих идеја кад сам дошао да радим као професор у Гимназији.
По завршетку мале матуре у Гимназији, по жељи родитеља уписали сте Средњу ветеринарску школу?
- Знао сам да нећу бити ветеринар, али та школа ми је много користила због анатомије, физиологије, интерне патологије... Средња ветеринарска школа у Шапцу имала је најјачи рејтинг у Југославији у то време. Предавали су нам професори са Ветеринарског факултета из Београда, међу којима је био и Шапчанин Богдан Петровић. Одлучио сам да одем у интернат са друштвом да бих се активно бавио спортом и дружио са вршњацима. Тада нису постојале Олимпијске игре, али смо учествовали у свим спортским дисциплинама, били смо ненадмашни. Ту је било гимнастичара, атлетичара, имали смо чувену одбојкашку секцију и побеђивали све редом. По завршетку школске године, одлазили смо на савезне радне акције, што је незаборавно искуство.
Испоштовали сте своју жељу из детињства и уписали ДИФ. Да ли су се родитељи противили Вашој одлуци?
- Нису. Једино ме је мајка питала „Што не идеш на Војну академију?“ Отац, који је био Солунац, само је питао: „ Жено, је л’ти знаш шта је војска?“ То је био крај разговора. За време студија у Београду, живео сам у интернату, са седамнаест момака у соби. То је био прави спортски живот, напоран и леп. Пре подне смо имали теоријску наставу са практичним делом - пливањем, гимнастиком, атлетиком, физиологијом, припремама за крос... Ја сам тренирао атлетику, па сам поподнева проводио на Партизановом стадиону, а вечери у теретани Дифа. Цео дан ми је пролазио у вежбању. Могу да захвалим том начину живота што сам здрав у осамдесет и трећој години. Предавали су нам чувени професори - Војин Смодлака биологију развоја човека, физиологију Бата Настасијевић, Јоле Петровић гимнастику...
По завршетку студија, две године сте радили као професор у Београду?
- На Новом Београду, у основној школи „Иван Гундулић“ и „Жикица Јовановић Шпанац“, где сам имао дивне атлетске екипе. Професорка Милица Шепан која ми је предавала методику, тражила је да урадим дипломски рад под њеним надзором, о снази руку и раменог појаса. Спремио сам дипломски, отишао у војску и одбранио га као војник. После ме је позвао наш Шапчанин Војин Тишма да дођем у “Селову” школу, која тада није имала ни ограду, као с неба да је пала на ледину. Направили смо ограду, посадили дрвеће, направили спортски терен. Две године смо радили са ученицима, нисмо имали мајсторе.
Из „Селове“ школе отишли сте у Гимназију, у којој сте извели тридесет и пет генерација?
- Моја супруга Недељка је већ била професор у Гимназији. Када је дошла у Шабац, била је једини фискултурник у Мачванском региону. Нас двоје и наш колега Марко Бојанић, били смо сјајна тројка. Нас троје заједно - сто година физичког васпитања. Школа је имала заступљене све спортске дисциплине из Олимпијских спортских игара школске омладине Србије. То су биле сјајне генерације... Ту је био Миле Исаковић, који је скакао у вис, трчао препоне и после прешао на рукомет, Веселин Вуковић, који је бацао куглу, Стеван Тишма, југословенски првак у скоку с мотком, Живослав Тешић, првак Југославије у петобоју, Драгорад Давидовић и многи други... Школска олимпијада званично је почела 1976. а већ наредне године, Гимназија је добила специјално признање као најбоља школа у Србији на Олимпијским школским играма. Осамдесете смо били свеукупни победници првог циклуса Олимпијских игара и добили мајску награду СОФК Србије. Захваљујући атлетској секцији “Младост” и атлетичарима гимназијалцима, дванаест пута смо били екипни прваци Олимпијских игара. У дворишту Гимназије, на зиду дугом сто педесет метара, урадио сам у природној величини такмичара све дисциплине атлетског програма Олимпијских школских игара.
Без спорта нема развоја
Ваша супруга Недељка била је и Ваша колегиница, професорка физичке културе у Гимназији?
са мајком и сестрама у моју кућу (смех). И она је волела спорт, била је сјајна атлетичарка. Почела је да студира Биологију и напустила: „Нећу више да ловим жабе и да их сецкам.“ Нисам јој рекао да и код нас има сецирања на физиологији, она је прешла на ДИФ, али су је жабе опет сачекале (смех). Имали смо сигурну атмосферу на студијама. Учили смо, сами организовали време, нисмо витлали по Београду, нисмо ни имали где да идемо, осим да одгледамо добар филм, или представу. Здраво смо живели.
Како је било живети са колегиницом, односно, радити са супругом?
- С обзиром да смо се дуго знали, имали смо фантастичан склад у браку у ком смо добили два сина. Добро смо се разумели, посебно у струци. Она је била велики радник, прави професор, држала је до дисциплине. Имали смо подршку директора Мирослава Јовановића, заједно смо направили салу која је била јединствена у Србији.
Питање је опште место, али је одговор увек занимљиво чути - Када бисте поново, да ли бисте исто?
- Бих, јер сматрам да би у тој области живота омладине требало да буду школовани људи, који воле спорт и баве се младим људима цео живот. Ја без спорта не могу.
Ваша љубав према спорту и професији утицала је на генерације ученика?
- То тек сад осећам, кад у граду сретнем своје ученике који са носталгијом и поносом говоре о гимназијским данима и постигнутим резултатима. Остала је код њих љубав према спорту коју преносе на своју децу и унуке. Поручујем родитељима да децу укључе у спорт, без обзира да ли имају ту “жицу”, јер ће тако постати и остати психофизички издржљиви, спремни за задатке који их чекају у животу. Није важно за који спорт ће се определити, сваки је добар. Без спорта нема развоја.
ПОЛА ВЕКА У АТЛЕТИЦИ ШАПЦА
За више од пола века, професор Јова Кнежевић умногоме је допринео да Шабац заузме значајно место на атлетској мапи Србије и бивше Југославије. Дванаест пута је био првак Србије, два пута други на гимназијском првенству, а као први човек АШК створио три југословенска рекордера, двадесет и једног репрезентативца и тридесет и два првака СФРЈ, двадесет и три рекордера и сто двадесет и два првака Србије. Добитник је Спомен плакете СОФК, мајске награде, повеље АСС, плакете АСС Југославије, ордена рада са сребрним венцем. Пре две године, од ССС добио је награду за животно дело.

Проглашен је за најуспешнијег атлетског судију у Србији. Судио је и на Медитеранским играма, био врховни судија на државним првенствима СФРЈ и Свеармијским атлетским такмичењима у Југославији.
М. Филиповић

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број