NENADOV DRUGI ŽIVOT

Kažu da je život nekom majka, a nekom maćeha. Najčešće oboje.
Nenad Maksimović je mladić od dvadeset sedam godina, koji je petnaest godina živeo na autobuskoj stanici u Šapcu. Kao dečak, pobegao je od nasilnog oca alkoholičara i snalazio se kako je znao i umeo. Živeo je bez ijednog dokumenta, od džeparca koji bi dobio noseći putnicima torbe, spavao u kartonskim kutijama na staničnim klupama...
Kao u kakvoj antičkoj drami, kada su tragičari uvodili deus edž mashina da bi razrešili zaplet, život ovog mladića promenio se u potpunosti pre dve godine, kada je u njega ušla poznata šabačka humanitarka Ruža Popović.
- Jedan taksista mi je pisao o Nenadu. Za mene je poražavajući podatak da jedno dete živi na stanici toliko godina, a da niko nije obratio pažnju na njega. Pošto svaki čovek ima pravo na dostojanstvo, otišla sam na stanicu, pronašla ga i dovela kod mene u Prihvatni centar. On je znao da je iz Vukošića, međutim, nije postojao nikakav trag. Pošto se sećao da je završio prva tri razreda osnovne škole u Volujcu, krenula sam odatle. Ispostavilo se da ga je otac upisao u školu bez dokumenata, uz obećanje da će ih naknadno doneti, što nikad nije učinio. On je u međuvremenu umro, ali sam od njegovih rođaka saznala da je Nenad rođen u Kladnju, u Bosni. Zahvaljujući ljubaznosti jedne gospođe, uspeli smo da dođemo do krštenice koja je bila u nekoj knjizi, u podrumu zgrade, kaže Ruža za “Glas Podrinja”.
Ispostavilo se da je njegova majka (samo ćemo ovaj put koristiti tu reč u tekstu) pobegla od supruga koji ju je zlostavljao u trudnoći. Kad je Nenad imao devet meseci, njegov otac je došao po njega i odveo ga u Vukošić. Žena koja ga je rodila, nije se bunila. Nikad ga nije potražila.
- Prvi put sam video majku na snimanju emisije “Sve za ljubav”. Bio sam jako uzbuđen, ceo život sam želeo da je vidim, ali ona nije pokazala neko interesovanje za mene. Dva meseca smo živeli zajedno u Prihvatnom centru “Humanog srca” u Šapcu, međutim, nismo mogli da nađemo zajednički jezik. Ona, koja se stvorila niotkuda, počela je da mi zapoveda kako bi trebalo da živim i šta da radim. Uzimala je od mene novac koji zaradim. Otkad se vratila u Bosnu, nemamo nikakav kontakt, ali više ne žalim. Imaću jednog dana svoju porodicu koju ću poštovati, a moja deca će imati sve što im bude potrebno. Radiću bilo šta da im omogućim da imaju svoj život, kad već ja nisam imao svoj, poverio nam je Nenad.
Kada je Ruža “potegla” pitanje ostavinske rasprave, rođaci nisu oduševljeno reagovali, ali, “red je red”. Na osnovu nasledstva, a uz pomoć Fondacije “Humano srce”, Nenad će imati svoj krov nad glavom. Za sada je još uvek vezan za autobusku stanicu, i dalje nosi putnicima torbe. Svakog dana s posla dođe tamo gde je proveo više od pola svog života, a vikendom u šest ujutru. Počinje letnja sezona.
- Volim da popijem kafu sa drugarima na stanici. Juče mi je došao Mijin mali sin Damjan, koji ima dve i po godine. Kaže: “Gde si, čiča?” Kupio sam mu žvake, pošto znam da ne sme da jede slatko. Mnogo volim decu. Na stanici sam naučio dosta o ljudima i stekao radne navike. Volim svima da pomognem.
Ruža ga je zaposlila u Fondaciji, preko javnih radova. Kaže da je veoma odgovoran, dobar radnik, pošten. Vezao se za nju, a rekli bismo i ona za njega. Brine o njemu kao majka, odlučna u nameri da reši njegova životna pitanja.
- Kad sam sreo tetka Ružu, dobio sam drugi život, ne razmišljam o onome što je bilo.