PREDNOSTI I MANE INKLUZIJE
IGRE NA NEPRIPREMLjENOM TERENU
Kada dete sa smetnjama u razvoju upišu u redovnu školu, ono ne dobija dovoljno pažnje. Činjenica je da na nastavi neko mora da ispašta, što nije dobro ni za koga, a to je dovoljan argument za upisivanje dece sa smetanjama u razvoju u školu u kojoj mogu dobiti pažnju i adekvatne programe defektologa prilagođene njima
Sa novim zakonom postoji mogućnost da sva deca mogu da se upišu u redovne škole bez obzira na stepen problema, pa tako i sa nekim višestrukim mentalnim i fizičkim teškoćama. Stoga se već duži niz godina primenjuje takozvani IOP (inkluzivni obrazovni program) u redovnim školama. Naravno, to je podrazumevalo i obuku prosvetnih radnika koja se odvijala u vidu seminara i idalje se primenjuje. Inkluzija koja je školske 2009/10. zaživela, kao što je zamišljena na zapadu bi bila korisna i dobra za decu sa smetnjama u razvoju, međutim, inkluzija koja se sprovodi kod nas i te kako ima “rupa” i nepoželjne efekte na tu decu. Svrha upisivanja osoba sa smetnjama u razvoju u redovnu školu je socijalizacija. To jeste za neku decu dovoljan argument, ali ne za svu. IOP 1 podrazumeva rad sa decom sa manjim fizičkim ili psihičkim problemima, a po IOP 2 školu pohađaju deca sa većim smetnjama.
-Prvi i osnovni nedostatak inkluzije je to što se nije dobro pripremio teren. Sadržaji nastavnih planova i programa od 1. do 8. razreda nisu prilagođeni deci sa smetnjama u razvoju. Učitelji i nastavnici se sami snalaze. Defektolozi su zamenjeni prosvetnim radnicima koji su prošli kroz dvomesečnu obuku, pa se dešava da dođemo u situaciju da nam neko od njih drži predavanje o detetu sa autizmom, a vi se onda nađete u čudu i pitate: „Šta li ste radili i učili 9 semestara?” - ističe direktorka OŠ škole “Sveti Sava”, Snežana Radovanović.
Kada dete sa smetnjama u razvoju upišu u redovnu školu, ono ne dobija dovoljno pažnje. Činjenica je da na nastavi neko mora da ispašta, što nije dobro ni za koga, a to je dovoljan argument za upisivanje dece sa smetanjama u razvoju u školu u kojoj mogu dobiti pažnju i adekvatne programe defektologa prilagođene njima. U Šapcu u školi za decu sa smetnjama u razvoju postoji 10 odeljenja od kojih 2 čine odrasli – deca starija od 15 godina koja nikada nisu išla u školu ili koja su započela pa napustila. Postoji i produženi boravak zbog roditelja koji rade i ne mogu po završetku nastave da dođu po svoju decu. Deca to vreme ispune kvalitetno, a nekima je i bolje da borave tu jer je 60 do 70 odsto njih na granici siromaštva.
-Postoje deca koja apsolutno ništa ne mogu da dobiju od redovne škole zato što su fizički u jako lošem stanju. Neke roditelji dovode u kolicima, ne mogu čak ni da pričaju, ne mogu da funkcionišu, a motorike ne postoje. Ne mogu da pišu, slabo čuju i njihovo bitisanje u školi se svodi samo na to da završe i da dobiju diplomu. Nastavnici nisu dovoljno obučeni i samim tim degradiramo struku defektologa koji se godinama obučavaju i edukuju za rad sa decom koja imaju probleme u ponašanju. S druge strane, moram priznati da rad sa decom sa posebnim potrebama po IOP 1 daje rezultate i tu se nastavnici odlično snalaze. Tamo gde su teški, višestruki razvojni problemi koji spadaju pod IOP 2 već nema nekog smisla. Dešava se da roditelji posle par godina i sami shvate da im deca u redovnoj školi gube vreme, pa ih prebace u specijalnu školu. Ako ni zbog čega drugog, shvataju da tamo imaju veliki broj defektologa, različitih profila na raspolaganju koji prosto mogu da im pomognu u onome u čemu mi ovde ne možemo - navela je Sonja Opanković koordinator tima za IOP 1 i 2, predsednik interresorne komisije i psiholog OŠ “Janko Veselinović” .
Dokaz neorganizovanosti je i činjenica da postoje deca koja idu po IOP 1 samo zato što su stranci i ne znaju jezik, a postoje i oni koji iz lenjosti ponavljaju pa pohađaju školu po IOP 1. Dete u školu za decu sa smetnjama u razvoju dolazi samo ako ima mišljenje interresorne komisije, ali je na roditelju da odluči da li će ići u školu za decu sa smetnjama u razvoju ili u redovnu školu. Međutim, mnogi dovode u pitanje kriterijume interresorne komisije.
-Ne mogu sva deca ići u redovnu školu, naime, možda može da se govori o deci čija je inteligencija očuvana, deci koja nisu mentalno retardirana, slabovida, možda nagluva ili gluva, s tim što bi i oni morali da imaju određena pomagala, ali deca sa intelektualnim smetnjama apsolutno ne mogu da idu u redovnu školu. Socijalizacija kao argument nije dovoljna, a to kako će ih ostali prihvatiti zavisi prvenstveno od onoga šta nose od kuće i kako će ih nastavnik pripremiti. Danas su deca veoma surova, vrlo često se dešava da ta deca budu i neprihvaćena - mišljenja je Snežana Radovanović i ističe da se ona, kao i ostali defektolozi nada, da će kako se koji ministar promeni, imati malo više sluha za škole koje obrazuju decu sa smetnjama u razvoju.
Od inkluzije, korist imaju samo oni koji su je osmislili
Ideja kabinetskih resavskih eksperata bez iskustava u radu sa decom sa nedovoljno znanja kao i nedovoljno čitanja evropskih iskustava i prilagođavanja nekim uslovima, izgubila je sam koncept inkluzije, a to su deca. Od ovako osmišljene inkluzije, korist imaju samo oni koji su je osmislili, naplatili, oni koji drže jednodnevne i dvodnevne seminare i nevladine organizacije. Inkluzija ne može da se sprovodi bez stručnjaka koji su se za to obrazovali. Kakvu poruku šalje sistem? Kako reče profesor Bojanin: “Psiholog dijagnostifikuje, učitelj uči decu, ali defektolog je lekar u malom koji treba da je u školi”- Mira Hani, defektolog.
-Prvi i osnovni nedostatak inkluzije je to što se nije dobro pripremio teren. Sadržaji nastavnih planova i programa od 1. do 8. razreda nisu prilagođeni deci sa smetnjama u razvoju. Učitelji i nastavnici se sami snalaze. Defektolozi su zamenjeni prosvetnim radnicima koji su prošli kroz dvomesečnu obuku, pa se dešava da dođemo u situaciju da nam neko od njih drži predavanje o detetu sa autizmom, a vi se onda nađete u čudu i pitate: „Šta li ste radili i učili 9 semestara?” - ističe direktorka OŠ škole “Sveti Sava”, Snežana Radovanović.
Kada dete sa smetnjama u razvoju upišu u redovnu školu, ono ne dobija dovoljno pažnje. Činjenica je da na nastavi neko mora da ispašta, što nije dobro ni za koga, a to je dovoljan argument za upisivanje dece sa smetanjama u razvoju u školu u kojoj mogu dobiti pažnju i adekvatne programe defektologa prilagođene njima. U Šapcu u školi za decu sa smetnjama u razvoju postoji 10 odeljenja od kojih 2 čine odrasli – deca starija od 15 godina koja nikada nisu išla u školu ili koja su započela pa napustila. Postoji i produženi boravak zbog roditelja koji rade i ne mogu po završetku nastave da dođu po svoju decu. Deca to vreme ispune kvalitetno, a nekima je i bolje da borave tu jer je 60 do 70 odsto njih na granici siromaštva.
-Postoje deca koja apsolutno ništa ne mogu da dobiju od redovne škole zato što su fizički u jako lošem stanju. Neke roditelji dovode u kolicima, ne mogu čak ni da pričaju, ne mogu da funkcionišu, a motorike ne postoje. Ne mogu da pišu, slabo čuju i njihovo bitisanje u školi se svodi samo na to da završe i da dobiju diplomu. Nastavnici nisu dovoljno obučeni i samim tim degradiramo struku defektologa koji se godinama obučavaju i edukuju za rad sa decom koja imaju probleme u ponašanju. S druge strane, moram priznati da rad sa decom sa posebnim potrebama po IOP 1 daje rezultate i tu se nastavnici odlično snalaze. Tamo gde su teški, višestruki razvojni problemi koji spadaju pod IOP 2 već nema nekog smisla. Dešava se da roditelji posle par godina i sami shvate da im deca u redovnoj školi gube vreme, pa ih prebace u specijalnu školu. Ako ni zbog čega drugog, shvataju da tamo imaju veliki broj defektologa, različitih profila na raspolaganju koji prosto mogu da im pomognu u onome u čemu mi ovde ne možemo - navela je Sonja Opanković koordinator tima za IOP 1 i 2, predsednik interresorne komisije i psiholog OŠ “Janko Veselinović” .
Dokaz neorganizovanosti je i činjenica da postoje deca koja idu po IOP 1 samo zato što su stranci i ne znaju jezik, a postoje i oni koji iz lenjosti ponavljaju pa pohađaju školu po IOP 1. Dete u školu za decu sa smetnjama u razvoju dolazi samo ako ima mišljenje interresorne komisije, ali je na roditelju da odluči da li će ići u školu za decu sa smetnjama u razvoju ili u redovnu školu. Međutim, mnogi dovode u pitanje kriterijume interresorne komisije.
-Ne mogu sva deca ići u redovnu školu, naime, možda može da se govori o deci čija je inteligencija očuvana, deci koja nisu mentalno retardirana, slabovida, možda nagluva ili gluva, s tim što bi i oni morali da imaju određena pomagala, ali deca sa intelektualnim smetnjama apsolutno ne mogu da idu u redovnu školu. Socijalizacija kao argument nije dovoljna, a to kako će ih ostali prihvatiti zavisi prvenstveno od onoga šta nose od kuće i kako će ih nastavnik pripremiti. Danas su deca veoma surova, vrlo često se dešava da ta deca budu i neprihvaćena - mišljenja je Snežana Radovanović i ističe da se ona, kao i ostali defektolozi nada, da će kako se koji ministar promeni, imati malo više sluha za škole koje obrazuju decu sa smetnjama u razvoju.
Ideja kabinetskih resavskih eksperata bez iskustava u radu sa decom sa nedovoljno znanja kao i nedovoljno čitanja evropskih iskustava i prilagođavanja nekim uslovima, izgubila je sam koncept inkluzije, a to su deca. Od ovako osmišljene inkluzije, korist imaju samo oni koji su je osmislili, naplatili, oni koji drže jednodnevne i dvodnevne seminare i nevladine organizacije. Inkluzija ne može da se sprovodi bez stručnjaka koji su se za to obrazovali. Kakvu poruku šalje sistem? Kako reče profesor Bojanin: “Psiholog dijagnostifikuje, učitelj uči decu, ali defektolog je lekar u malom koji treba da je u školi”- Mira Hani, defektolog.
K. Jekić
Najnoviji broj
18. april 2024.
