PUTOPIS: OD ŠAPCA DO ŠAPCA 4.200 KILOMETARA (2)
Pivom ću te, pivom ćeš me
U Minhenu je osvanuo lep i sunčan dan. Kažu da to nije uobičajena situacija. Uglavnom ima dosta oblaka i još više kiše.
A, kada se neko u Minhenu zatekne kao posetilac, turista, željan da nešto vidi i da obiđe, u startu mu dan počne sa 12,60 evra, koliko košta grupna dnevna karta za metro i ostali gradski prevoz, jer niste sami krenuli na ovakav put. Cena dnevne karte je za dvoje. Gradski prevoz i metro su perfektni, nema gužvi i sve funkcioniše kao sat.
Vozeći se tako sedam, osam stanica, od Oberzendlinga do Marien Placa, stižemo do centra Minhena. Ne grešimo ako kažemo - velelepnog. Prvo što mora da se vidi to je čuvena katedrala Frauenkirhe, visine 99 metara i u Minhenu važi urbana legenda da nijedna zgrada u tom gradu ne sme da bude viša od dva tornja ove katedrale. Na ulazu u crkvu, u koju može da stane 20.000 ljudi, nalazi se Đavolji otisak. Legenda govori da je tu đavo stao i posmatrao sa prezirom izgradnju crkvenih prozora. U Frauenkirhe se nalazi i grob čuvenog vladara Ludviga. U razgovoru sa jednim od domaćina crkve smo saznali sve detalje, ali ono što nas je malo iznenadilo je njegovo insistiranje da pogledamo fotografije kako je izgledala Frauenkirhe prilikom bombardovanja krajem drugog svetskog rata. Hteli smo da ga mi malo podsetimo kako je Srbija izgledala tokom nemačkog bombardovanja i zuluma tokom okupacije, ali dan je bio prelep da bismo se raspravljali sa brkatim Nemcem.
Bez Drugog svetskog rata nismo mogli ni u nastavku ture, jer smo se osvežili u čuvenoj „Hofbrauhaus“ pivnici koja se vezuje za neuspeli puč Adolfa Hitlera. U toj pivnici nema ničega što iole može da podseti na malog namćora sa brčićima. A, pivo je vrhunsko. Isključivo se služi u litarskim kriglama i košta oko osam evra po krigli. U bilo koje doba dana popularna pivnica je puna ljudi, kao i sve druge pivnice, a uz pivo se najbolje slažu kolenice, kobasice i naravno – bavarske perece.
Minhen bez piva ne bi bio to što jeste. Neki izvori govore o tome da u Bavarskoj postoji račun za pivo još iz 12. veka. Preponosni su Bavarci na svoje pivo. Najpopularnija mesta za izlaženje su svakako Birgardeni kojih u Minhenu ima mnogo. Svojevrsne pivnice na otvorenom omogućavaju ljudima da donesu svoju hranu i serviraju je po stolovima, ali pivo mora da se naruči na šanku i da se služi u litarskim kriglama. Pivo piju bukvalno svi.
Tako na red dođe da napišemo i koju o najčuvenijem vašaru na svetu, a da nije Šabački. Oktobarfest. On se organizuje u septembru, na čuvenoj „livadi“ koja je sigurno veličine minimum četiri šabačka vašarišta, i traje 16 dana. Istorija Oktobarfesta datira iz davne 1810. godine, kada je prvi put i to 12. oktobra održana velika svetkovina u čast venčanja prestolonaslednika, princa Ludviga i princeze Tereze, gde je bila upriličena i velika trka konja, koja je i narednih godina počela tradicionalno da se organizuje, da bi na kraju prerasla u festival koji je danas poznat kao Oktobarfest. Zanimljivo je, međutim, da se poslednja tura piva naručuje u 22.30 pošto se Oktobarfest zatvara u 23 sata. Ovu manifestaciju poseti oko šest miliona ljudi. Prošle godine je bilo malo manje zbog pretnji terorističkim napadima. Litarska krigla na Oktobarfestu, inače, košta 11 evra.
Posle toliko piva, valja otići u prirodu, a Minhen ima jedan od najvećih svetskih parkova – Ingliš Garden. Fascinantan park, uređen do savršenstva koji Bavarci koriste za odmor, relaksaciju, treniranje, a neki i za sunčanje i to celog golog tela. To je u Ingliš gardenu normalna i uobičajena stvar i ne treba se mnogo uzbuđivati zbog te pojave.
Na kraju celog dana, treba nešto pojesti, ali odlazak u restoran je jezivo skup izuzev ako se ne radi o nekim jugoslovenskim gde se mogu pojesti odlični ćevapi za deset evra. Mi smo se odlučili za sendviče iz Lidla i jedno od najboljih nemačkih piva – HB.
PAPRENO ZA STANOVANjE
Minhen je veliki grad, jedan od najvećih u Nemačkoj, ali po svoj prilici ima manjka stambenog prostora. Teško je naći idealan stambeni prostor, a jednosobni stanovi su neretko oko hiljadu evra mesečno za rentiranje. Apsolutno je nebitno da li se stan nalazi u centru ili van njega, cene su iste. Pijaca je preskupa. Trešnje, na primer, koštaju između deset i 15 evra za kilogram. Prehrambena roba i hemija su za nijansu jeftinije nego kod nas, ali garderoba nije, izuzev ako ne naletite na nekog Jugovića koji će da vas uputi u kojim radnjama i gde kupovati.
A, kada se neko u Minhenu zatekne kao posetilac, turista, željan da nešto vidi i da obiđe, u startu mu dan počne sa 12,60 evra, koliko košta grupna dnevna karta za metro i ostali gradski prevoz, jer niste sami krenuli na ovakav put. Cena dnevne karte je za dvoje. Gradski prevoz i metro su perfektni, nema gužvi i sve funkcioniše kao sat.
Vozeći se tako sedam, osam stanica, od Oberzendlinga do Marien Placa, stižemo do centra Minhena. Ne grešimo ako kažemo - velelepnog. Prvo što mora da se vidi to je čuvena katedrala Frauenkirhe, visine 99 metara i u Minhenu važi urbana legenda da nijedna zgrada u tom gradu ne sme da bude viša od dva tornja ove katedrale. Na ulazu u crkvu, u koju može da stane 20.000 ljudi, nalazi se Đavolji otisak. Legenda govori da je tu đavo stao i posmatrao sa prezirom izgradnju crkvenih prozora. U Frauenkirhe se nalazi i grob čuvenog vladara Ludviga. U razgovoru sa jednim od domaćina crkve smo saznali sve detalje, ali ono što nas je malo iznenadilo je njegovo insistiranje da pogledamo fotografije kako je izgledala Frauenkirhe prilikom bombardovanja krajem drugog svetskog rata. Hteli smo da ga mi malo podsetimo kako je Srbija izgledala tokom nemačkog bombardovanja i zuluma tokom okupacije, ali dan je bio prelep da bismo se raspravljali sa brkatim Nemcem.
Bez Drugog svetskog rata nismo mogli ni u nastavku ture, jer smo se osvežili u čuvenoj „Hofbrauhaus“ pivnici koja se vezuje za neuspeli puč Adolfa Hitlera. U toj pivnici nema ničega što iole može da podseti na malog namćora sa brčićima. A, pivo je vrhunsko. Isključivo se služi u litarskim kriglama i košta oko osam evra po krigli. U bilo koje doba dana popularna pivnica je puna ljudi, kao i sve druge pivnice, a uz pivo se najbolje slažu kolenice, kobasice i naravno – bavarske perece.
Minhen bez piva ne bi bio to što jeste. Neki izvori govore o tome da u Bavarskoj postoji račun za pivo još iz 12. veka. Preponosni su Bavarci na svoje pivo. Najpopularnija mesta za izlaženje su svakako Birgardeni kojih u Minhenu ima mnogo. Svojevrsne pivnice na otvorenom omogućavaju ljudima da donesu svoju hranu i serviraju je po stolovima, ali pivo mora da se naruči na šanku i da se služi u litarskim kriglama. Pivo piju bukvalno svi.
Tako na red dođe da napišemo i koju o najčuvenijem vašaru na svetu, a da nije Šabački. Oktobarfest. On se organizuje u septembru, na čuvenoj „livadi“ koja je sigurno veličine minimum četiri šabačka vašarišta, i traje 16 dana. Istorija Oktobarfesta datira iz davne 1810. godine, kada je prvi put i to 12. oktobra održana velika svetkovina u čast venčanja prestolonaslednika, princa Ludviga i princeze Tereze, gde je bila upriličena i velika trka konja, koja je i narednih godina počela tradicionalno da se organizuje, da bi na kraju prerasla u festival koji je danas poznat kao Oktobarfest. Zanimljivo je, međutim, da se poslednja tura piva naručuje u 22.30 pošto se Oktobarfest zatvara u 23 sata. Ovu manifestaciju poseti oko šest miliona ljudi. Prošle godine je bilo malo manje zbog pretnji terorističkim napadima. Litarska krigla na Oktobarfestu, inače, košta 11 evra.
Posle toliko piva, valja otići u prirodu, a Minhen ima jedan od najvećih svetskih parkova – Ingliš Garden. Fascinantan park, uređen do savršenstva koji Bavarci koriste za odmor, relaksaciju, treniranje, a neki i za sunčanje i to celog golog tela. To je u Ingliš gardenu normalna i uobičajena stvar i ne treba se mnogo uzbuđivati zbog te pojave.
Na kraju celog dana, treba nešto pojesti, ali odlazak u restoran je jezivo skup izuzev ako se ne radi o nekim jugoslovenskim gde se mogu pojesti odlični ćevapi za deset evra. Mi smo se odlučili za sendviče iz Lidla i jedno od najboljih nemačkih piva – HB.
Minhen je veliki grad, jedan od najvećih u Nemačkoj, ali po svoj prilici ima manjka stambenog prostora. Teško je naći idealan stambeni prostor, a jednosobni stanovi su neretko oko hiljadu evra mesečno za rentiranje. Apsolutno je nebitno da li se stan nalazi u centru ili van njega, cene su iste. Pijaca je preskupa. Trešnje, na primer, koštaju između deset i 15 evra za kilogram. Prehrambena roba i hemija su za nijansu jeftinije nego kod nas, ali garderoba nije, izuzev ako ne naletite na nekog Jugovića koji će da vas uputi u kojim radnjama i gde kupovati.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
