BEG IZ BEZNAĐA U NADU

U danima kakvi su novogodišnji praznici svako „pametovanje“ čitaocima izaziva, u najmanju ruku, njihov otvoreni otpor i zgražavanje nad svim porukama i analizama koje bi im, eventualno, „osvetlile“, ionako mračne i zimljive strane njihove svakodnevice. Kome je u ovim danima do uzroka što je nešto „ovako“ a nije „onako“ i što nam je teško, a bogami, kako nam pričaju, biće nam i teže. Moramo raditi više, ako hoćemo da stignemo u veliku, uređenu i raskošnu Evropu. Moramo trpeti, ako želimo da izađemo iz tunela naše tranzicije.
Što smo u tunelu toliko godina, što trpimo toliko dugo da celim generacijama prođe bezmalo čitav život u trpljenju, koga je briga u ovim danima?
„Ta nova godina je bre! Praznik je ovo, šta me briga i za uzroke i za posledice! Hoću da se opustim sa prijateljima i porodicom!“ Tim rečima će najveći broj naših ljudi odgovriti na bilo kakvu priču o teškim danima kroz koje prolaze. I zato je svaka analiza o uzrocima i posledicama krize koju živimo potpuno bespredmetna u ovim novogodišnjim danima. (Bespredmetna je ona i inače, ali vaš hroničar, koji ne gleda fatalistički na vreme u kome živimo misli da ima smisla, ako ništa drugo, bar postavljati pitanja. Da neke buduće generacije, koje budu analizirale ovo vreme, vide da smo ipak nešto preduzimali i pokušavali).
Čekamo, dakle, praznike. Ide Nova godina, pa Božić, pa srpska Nova godina, pa... ceo januar sledeće godine ima da nam prođe u praznovanju. To što plata nema, što posla nema, što su penzije nepodnošljivo niske, (ali i takve, one su mnogim porodicama jedini siguran izvor punjenja porodičnog budžeta), sve su to „teme za neko drugo vreme“. Ne pominjite ih ni slučajno za Novu godinu! Radujte se i praznujte!