NOVI PODUHVAT UMETNICE JELENE GAVRILOVIĆ
„TAPACIRANjE“ NAŠE STVARNOSTI
„Bilo je potrebno nešto što će u potpunosti biti drugačije, odskočiti, skrenuti ljudima pažnju da postoje lepe stvari oko nas“, kaže autorka murala na čuvenoj „Zorkinoj“ raskrsnici
Svi oni koji su proteklih dana prešli preko Savskog mosta na ulazu u Šabac mogli su videti proces umetničkog nastajanja murala. Nekada oronuo, zapušteni zid zgrade na čuvenoj „Zorkinoj“ raskrsnici osvanuo je u novom ruhu zahvaljujući slikarki Jeleni Gavrilović. Poznata po muralima u užem gradskom jezgru Jelena se ovoga puta odlučila da ulepša sam ulaz u Šabac.
- U fazi života sam kada sam shvatila da je većina stvari oko nas zapravo samo ljudski faktor i da su stanje što političko, što ekonomsko, u zemlji mahom izgovor za to što mi sami u svojoj okolini, u svom malom svetu koji nas okružuje, ne delujemo dovoljno. Ovaj zid koji se nalazi na čuvenoj „Zorkinoj“ raskrsnici, na samom ulazu u grad već godinama „pikiram“, posmatram. Često stojim i ja u automobilu na ovom semaforu i uvek je delovao tako staro i oronulo sa tim nekim navijačkim natpisima. To je zapravo nešto što nas maltene prvo dočeka kada pređemo Savski most ako izuzmemo ambijent fabrika, groblja, bilborda sa jeftinim dizajnom. Bilo je potrebno nešto što će u potpunosti biti drugačije, odskočiti, skrenuti ljudima pažnju da postoje lepe stvari oko nas – kaže Jelena.
Proces pronalaženja vlasnika, dobijanje saglasnosti, nabavka materijala koji sama finansira, potrajao je tako da su Jelenu u radu dočekali gotovo tropski vremenski uslovi. Zbog toga se ovih dana mogla videti posle dva sata po podne u delimičnom hladu uz povremeno osveženje u vidu pirkanja vetra.
- Iako je toplije ovo je bila jedinstvena prilika da realizujem svoj projekat. Dok sam ga osmišljavala razmišljala sam o široj publici. Kada radite nešto na ulici, zapravo uličnu umetnost, morate da shvatite da se obraćate širokim masama i da pokušate što više ljudi da dodirnete. Cveće je univerzalni motiv. Svi ga vole. Inače ono nije specifično za mene, moj rad i moj rukopis, ali jednostavno pokušavam da modernizujem na neki način, da to podseća možda na neke stare tkanine ili štofove kojima su se ranije presvlačili kauči. Umesto da presvučem stari kauč rešila sam da presvučem i tapaciram ovaj stari zid.
Jelenino „tapaciranje“ završeno je u predviđenom roku. Entuzijazma joj ne ponestaje tako da u planu već ima izradu novog murala naredne godine koji će opet sama finansirati.
- Što se tiče ovakvih poduhvata koje sama finansiram potrebno je da se pronađu zidovi koji neće biti u nekoj centralnoj zoni grada. Na taj način izbegava se opština i sve njihove zakonske peripetije. Pošto loše stojim kao čovek sa autoritetima moram da priznam gledam po svaku cenu da izbegnem bilo kakve konkurse autoriteta gde drugi zapravo odlučuju o tome šta ću i kako ću da radim. Trudiću se da nalazim svake godine neki zid koji je izvan te centralne zone, a koji je opet dostupan. Problem je, naravno, uvek i saglasnost vlasnika. Nekako ta ulična umetnost još nije dovoljno kod nas zaživela. Nadam se da će naši sugrađani imati sve više razumevanja za to – poručuje Jelena.
- U fazi života sam kada sam shvatila da je većina stvari oko nas zapravo samo ljudski faktor i da su stanje što političko, što ekonomsko, u zemlji mahom izgovor za to što mi sami u svojoj okolini, u svom malom svetu koji nas okružuje, ne delujemo dovoljno. Ovaj zid koji se nalazi na čuvenoj „Zorkinoj“ raskrsnici, na samom ulazu u grad već godinama „pikiram“, posmatram. Često stojim i ja u automobilu na ovom semaforu i uvek je delovao tako staro i oronulo sa tim nekim navijačkim natpisima. To je zapravo nešto što nas maltene prvo dočeka kada pređemo Savski most ako izuzmemo ambijent fabrika, groblja, bilborda sa jeftinim dizajnom. Bilo je potrebno nešto što će u potpunosti biti drugačije, odskočiti, skrenuti ljudima pažnju da postoje lepe stvari oko nas – kaže Jelena.
Proces pronalaženja vlasnika, dobijanje saglasnosti, nabavka materijala koji sama finansira, potrajao je tako da su Jelenu u radu dočekali gotovo tropski vremenski uslovi. Zbog toga se ovih dana mogla videti posle dva sata po podne u delimičnom hladu uz povremeno osveženje u vidu pirkanja vetra.
- Iako je toplije ovo je bila jedinstvena prilika da realizujem svoj projekat. Dok sam ga osmišljavala razmišljala sam o široj publici. Kada radite nešto na ulici, zapravo uličnu umetnost, morate da shvatite da se obraćate širokim masama i da pokušate što više ljudi da dodirnete. Cveće je univerzalni motiv. Svi ga vole. Inače ono nije specifično za mene, moj rad i moj rukopis, ali jednostavno pokušavam da modernizujem na neki način, da to podseća možda na neke stare tkanine ili štofove kojima su se ranije presvlačili kauči. Umesto da presvučem stari kauč rešila sam da presvučem i tapaciram ovaj stari zid.
Jelenino „tapaciranje“ završeno je u predviđenom roku. Entuzijazma joj ne ponestaje tako da u planu već ima izradu novog murala naredne godine koji će opet sama finansirati.
- Što se tiče ovakvih poduhvata koje sama finansiram potrebno je da se pronađu zidovi koji neće biti u nekoj centralnoj zoni grada. Na taj način izbegava se opština i sve njihove zakonske peripetije. Pošto loše stojim kao čovek sa autoritetima moram da priznam gledam po svaku cenu da izbegnem bilo kakve konkurse autoriteta gde drugi zapravo odlučuju o tome šta ću i kako ću da radim. Trudiću se da nalazim svake godine neki zid koji je izvan te centralne zone, a koji je opet dostupan. Problem je, naravno, uvek i saglasnost vlasnika. Nekako ta ulična umetnost još nije dovoljno kod nas zaživela. Nadam se da će naši sugrađani imati sve više razumevanja za to – poručuje Jelena.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
