IZ ŠTAMPE IZAŠLO DRUGO DOPUNjENO IZDANjE ZBIRKE PRIPOVEDAKA DRAGANA FILIPOVIĆA „VOJNIKOVA BRESKVA“
Epopeja srpskog stradanja
„Sećanje na oca i njegov rad, koji je rana smrt brutalno prekinula i vreme koje sam kao ratni reporter (1993-1995) proveo u haosu građanskog rata u Bosni i Hercegovini, uticalo je da očev amanet u meni oživi u svetlosti njegovog bića. Na drugačiji način, oblikujući ih literarno, pisao sam o istinitim događajima i ličnostima iz ratnih vremena. Mnogi od događaja i likova, godinama i decenijama su živeli u meni, pre nego što sam ih, zbog neke unutrašnje sile i potrebe, preneo na papir i izneo u javnost“, zapisao je autor
Kada je 2003. godine izašla zbirka pripovedaka poznatog šabačkog novinara i književnika Dragana Filipovića „Vojnikova breskva“ autor je zapisao: „Prvu priču iz ove zbirke napisao sam pre više od trideset godina. Ostale su nastajale vremenom i sazrevale u meni. Poslednje su diktirali nesrećni ratni događaji u našoj zemlji i okruženju. Sve pripovetke zasnovane su na istinitim događajima“.
U znak sećanja na oca Stanoja Filipovića, profesora istorije književnosti, koji mu je u amanet ostavio da nastavi sa hroničarskim beleženjem događaja „iz gorke nam zavičajne istorije“, danas, četrnaest godina kasnije, opet u maju u novom dopunjenom izdanju zabeležene su reči: „Sećanje na oca i njegov rad, koji je rana smrt brutalno prekinula i vreme koje sam kao ratni reporter (1993-1995) proveo u haosu građanskog rata u Bosni i Hercegovini, uticalo je da očev amanet u meni oživi u svetlosti njegovog bića. Na drugačiji način, oblikujući ih literarno, pisao sam o istinitim događajima i ličnostima iz ratnih vremena. Mnogi od događaja i likova, godinama i decenijama su živeli u meni, pre nego što sam ih, zbog neke unutrašnje sile i potrebe, preneo na papir i izneo u javnost. Tako je nastala prva knjiga pripovedaka Vojnikova breskva 2003. godine. Onaj unutrašnji nemir i pritisak nije, međutim, prestajao. Sve do pre godinu dana, kada sam priče o ljudima i događajima iz novije istorije ovog dela Srbije, opet počeo da beležim i, eto, vama na uvid, iznosim“.
Kazivanja o stradalačkom Podrinju donose svojevrsne ratne i antiratne priče. Priče o običnim, malim ljudima koji su se našli u tri ratna vihora u dvadesetom veku – Prvom svetskom ili Velikom ratu, Drugom svetskom ratu i građanskom ratu koji je protutnjao prostorima bivše Jugoslavije.
Epopeja srpskog stradanja započinje antologijskom pričom „Vojnikova breskva“ po kojoj je zbirka i dobila ime donoseći ne ratnu prozu velikih pobeda, vojskovođa i junaka, već mučnu tišinu, gorčinu, jauk zbog smrti nevinih i gubitka najdražih. Priču o idealima u odbrani kućnog praga i roda svog obojenu neizrecivim bolom i gnevom. Upravo ova prva priča dala je snažnu intonaciju pričama i likovima posle nje.
Povezujući vreme Velikog rata i početak Drugog svetskog rata priča „Živko“ donosi svojevrsnu porodičnu sagu o domaćinstvu Trifunovića. Radost, sreća, bol, gubici, rođenje samo su deo preživljenog većine srpskih porodica.
I tako godinu za godinom, uz kratke posleratne predahe, stižemo do stradanja u Drugom svetskom ratu. Novi gubici, novi, a opet isti ideali, uz dozu otrežnjenja koje zahteva distancu i od mitova i od nacionalnih vođa i od nas samih. Svi smo mi samo ljudi, kao da poručuje autor. Ranjivi kako spolja tako i iznutra. Željni mira, porodične sreće i idiličnog života koji je davno nestao.
I na kraju krešendo bola u delu naslovljenom „Naš rat“. Deo pakla, „kroz koji je i sam pisac prošao, jureći kao reporter za vestima, ljudima i granatama“, otvara se u svoj svojoj gorčini proživljenog i doživljenog. U vrtlogu neljudskosti, stradanju nevinih, ostajemo zapitani čemu sve to.
Kada je 2003. godine izašla zbirka pripovedaka poznatog šabačkog novinara i književnika Dragana Filipovića „Vojnikova breskva“ autor je zapisao: „Prvu priču iz ove zbirke napisao sam pre više od trideset godina. Ostale su nastajale vremenom i sazrevale u meni. Poslednje su diktirali nesrećni ratni događaji u našoj zemlji i okruženju. Sve pripovetke zasnovane su na istinitim događajima“.
U znak sećanja na oca Stanoja Filipovića, profesora istorije književnosti, koji mu je u amanet ostavio da nastavi sa hroničarskim beleženjem događaja „iz gorke nam zavičajne istorije“, danas, četrnaest godina kasnije, opet u maju u novom dopunjenom izdanju zabeležene su reči: „Sećanje na oca i njegov rad, koji je rana smrt brutalno prekinula i vreme koje sam kao ratni reporter (1993-1995) proveo u haosu građanskog rata u Bosni i Hercegovini, uticalo je da očev amanet u meni oživi u svetlosti njegovog bića. Na drugačiji način, oblikujući ih literarno, pisao sam o istinitim događajima i ličnostima iz ratnih vremena. Mnogi od događaja i likova, godinama i decenijama su živeli u meni, pre nego što sam ih, zbog neke unutrašnje sile i potrebe, preneo na papir i izneo u javnost. Tako je nastala prva knjiga pripovedaka Vojnikova breskva 2003. godine. Onaj unutrašnji nemir i pritisak nije, međutim, prestajao. Sve do pre godinu dana, kada sam priče o ljudima i događajima iz novije istorije ovog dela Srbije, opet počeo da beležim i, eto, vama na uvid, iznosim“.
Kazivanja o stradalačkom Podrinju donose svojevrsne ratne i antiratne priče. Priče o običnim, malim ljudima koji su se našli u tri ratna vihora u dvadesetom veku – Prvom svetskom ili Velikom ratu, Drugom svetskom ratu i građanskom ratu koji je protutnjao prostorima bivše Jugoslavije.
Epopeja srpskog stradanja započinje antologijskom pričom „Vojnikova breskva“ po kojoj je zbirka i dobila ime donoseći ne ratnu prozu velikih pobeda, vojskovođa i junaka, već mučnu tišinu, gorčinu, jauk zbog smrti nevinih i gubitka najdražih. Priču o idealima u odbrani kućnog praga i roda svog obojenu neizrecivim bolom i gnevom. Upravo ova prva priča dala je snažnu intonaciju pričama i likovima posle nje.
Povezujući vreme Velikog rata i početak Drugog svetskog rata priča „Živko“ donosi svojevrsnu porodičnu sagu o domaćinstvu Trifunovića. Radost, sreća, bol, gubici, rođenje samo su deo preživljenog većine srpskih porodica.
I tako godinu za godinom, uz kratke posleratne predahe, stižemo do stradanja u Drugom svetskom ratu. Novi gubici, novi, a opet isti ideali, uz dozu otrežnjenja koje zahteva distancu i od mitova i od nacionalnih vođa i od nas samih. Svi smo mi samo ljudi, kao da poručuje autor. Ranjivi kako spolja tako i iznutra. Željni mira, porodične sreće i idiličnog života koji je davno nestao.
I na kraju krešendo bola u delu naslovljenom „Naš rat“. Deo pakla, „kroz koji je i sam pisac prošao, jureći kao reporter za vestima, ljudima i granatama“, otvara se u svoj svojoj gorčini proživljenog i doživljenog. U vrtlogu neljudskosti, stradanju nevinih, ostajemo zapitani čemu sve to.
O. G.
Najnoviji broj
18. april 2024.
