Može to i palcem

Prsti su kroz istoriju imali više nego značajnu i važnu ulogu u razvoju ljudskog roda. Tako se, na primer, u doba velikog i slavnog Rimskog carstva u gladijatorskim arenama palcem određivalo da li će ili neće biti „dokrajčen“ poraženi borac.
Kažiprst, verovatno i dan-danas, u nekim krajevima naše voljene planete služi kao sredstvo potpisa, i to onima koji nisu bili pismeni. Sa napretkom tehnologija, kažiprst je negde zamenio krst koji se upisivao na mesto potpisa.
O širokoj rasprostranjenosti korišćenja srednjeg prsta u opštoj komunikaciji, naročito kod nas Srba, ne valja trošiti reči.
- Svašta sam videla u svom životu, ali ovo još nisam – pomislila je naša komšinica Zorka koja je izvesnim poslom krenula u jednu republičku instituciju.
Čekanje da završi taj posao, prizor sa šaltera joj je umnogome prekratio muke. Sveže ustanovljena, nova radnica, prvi dan na radnom mestu, svoj posao tipkanja po tastaturi je obavljala – palcem.
Nije to samo naša Zorka primetila, videli su to svi koji su čekali u redu. Žena je „ladno“ kucala palcem i uživala u svom novom radnom mestu. Dok je ona uživala, drugi su se krstili.
- Šta se čudite? Kada je mogao predsednik da nam bude sa lažnom diplomom, ministar odbrane bez odslužene vojske, keramičar i baštovan šef BIA, šta je to čudno što žena kuca palcem – pobuni se na čuđenje vremešni gospodin, očito opozicionih shvatanja.
- Kakva ustanova, takvi i zaposleni. Nije ni na drugim mestima bolje. Onoliko mladog sveta na Birou, a ovde posao završavamo sa ženom koja kuca palcem – odgovori mu kolega iz reda.
- Šta ste se navrzli na jadnu ženu? Vidite da je sređena, doterana, pa i nokti su joj lepi. Nije valjda luda da ih lomi na tastaturi. Ovako, može i palcem. I moja pokojna baba se potpisivala palcem i lep život proživela – reče sada jedna „koleginica“.
Za to vreme, službenica sva važna, uživa u svom poslu. Više bi volela kada bi njene radne obaveze bile ozbiljnije, jer ima kvaliteta. Nije ona slepa, vidi ona kako se danas lako i brzo prelazi put od šofera do ministra, od kelnera do državnog sekretara, od ražnja do direktora.
- Umem ja mnogo toga, a ne samo da kucam palcem. Ovo mi je odskočna daska. Važno da sam krenula. Nebo je granica – mislila je u sebi službenica čija je pojava dovela do dijaloga ljudi u redu.
A, Zorica, sa početka teksta, ćuti i čeka. Da joj je čudno, jeste, ali šta je sve danas čudno. Ko zna, možda je i nauče vremenom, možda i avanzuje i pobegne sa šaltera i od tastature. Danas je sve moguće.