Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,06%
  • ctvb 510 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.400 ▼ -0,38%
  • fint 510 ▲ 0,99%
  • glos 180 ▼ -0,55%
  • gsfd 357 ▼ -32,00%
  • jesv 5.050 ▼ -0,04%
  • jgelm 2.977 ⚫ 0,00%
  • jmbn 10.500 ▲ 14,49%
  • kmbn 2.101 ▲ 0,05%
  • mtlc 2.015 ▼ -0,74%
  • niis 680 ▼ -0,44%
  • rso1478 121,00 ⚫ 0,00%
  • rso1488 127,40 ▲ 6,45%
  • sjpt 130 ▼ -2,26%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • vzas 77 ▼ -23,00%
(27. јул 2017.)
ДОКТОР МУЗИКЕ БРАНКО ЏИНОВИЋ

НЕ ПОСТОЈИ НЕМОГУЋЕ

Плејади успешних Шапчана придружио се и Бранко Џиновић, који је, пре неколико дана, докторирао музику (смер извођаштво на хармоници) на Универзитету у Торонту. За време основних студија, понео је титулу светског првака победом на “Светском Купу”, одржаном у Лондону 2001. године. Први је хармоникаш који је био најбољи на студентском такмичењу “Дас Подиум” у аустријском Линцу (2004), где се солисти на свим инструментима такмиче у истој категорији. Компоновао је музику за неколико кратких филмова, међу којима је “Тата Моргана” са Зијахом Соколовићем у главној улози. Његова извођења емитовао је Радио Београд, Радио Аустрија и ББЦ. Наступао је у САД, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Аустрији, Великој Британији, Италији, Норвешкој и Чешкој
НЕ ПОСТОЈИ НЕМОГУЋЕ
Прича о др Бранку Џиновићу је прича о несебичној и безусловној родитељској љубави и подршци. Такође, то је историја о упорности и решености да се следи свој сан. Он би вам рекао да је то понајвише прича о упорном раду, без кога је немогуће постићи успехе, поготово велике. А ми бисмо додали – о ведрини, великој, позитивној енергији, коју шири на све око себе, као прскалица своје светлице.
Рођен 1981. године, одрастао је у Масариковој улици. Док је ишао у “Милевину” школу, често је са другарима јурио, играо баскет у школском дворишту, али и ослушкивао звуке који су допирали из Музичке школе. Један од његових другара је свирао хармонику и постао веома популаран, посебно међу девојчицама, па је и он, каже, пожелео да свира тај инструмент.
- У то време, хармоника је била присутнија, а хармоникаши су имали посебан статус. Чини ми се да је тада све било лепше, мада ми често романтизујемо “стара добра времена”. Кад сам био мали, деда ми је донео малу хармонику из Немачке. Почео сам да свирам из радозналости, нисам ни слутио где ће то све отићи. Прво сам, код професора Жике Гајића, узимао приватне часове, а после годину дана, уписао сам Основну музичку школу. Мој однос са професором није био инспиративан, он је припадао плејади старих, строгих професора, па није било ни назнака великих успеха.
Но, Бранко је наставио да “игра са додељеним картама”. По завршетку Основне, да не би губио годину, за једно лето је успео да положи осми разред у “Милевиној” и да се упише у Средњу музичку школу. Додуше, уз борбу са “ветрењачама”. Према његовим речима, професор му је саветовао да не наставља музичко образовање, а када је ипак дошао да полаже пријемни испит, био је изричито против, иако је комисија високо оценила Бранково извођење. Било је ту свакаквих перипетија и слушали смо га са дубоким уверењем да је само Провиђење једном дечаку дало такву одлучност и снагу да се избори за оно што воли. У његовим родитељима се, каже, пробудио инат, та стара српска особина, па су се упустили у борбу са институцијама, од локалних инспекција до Министарства просвете. На послетку је примљен, али је морао да положи нови тест – “хладан дочек и обесхрабрујуће коментаре професора”.
- Наравно да ми није било пријатно због свега што се дешавало, али нисам много марио. У време драме са пријемним испитом, упознао сам Војина Лазића, са којим сам феноменално сарађивао касније, током средње школе. Прва година је прошла релативно незапажено, али сам у другој прешао код професорке Штефаније Солдатовић. Тада је дошло до значајне промене. Ишао сам на такмичења у Смедерево, Београд, Сремске Карловце, Стрезу, где сам освајао прве награде, а на трећој години сам се изборио за учешће на Светском трофеју у Италији. То је био први пут да се ученик Музичке школе из Шапца пласира на Светско такмичење хармоникаша. Пресудан је био Штефанијин, готово мајчински, однос. Са друге стране, Војинова стручност и младалачка енергија, допринели су брзом прогресу у мом извођењу. Њихов спој је одлично функционисао, па су се наступи и награде низали.Догодило се да је, у то време, професор Радомир Томић из Крагујевца дошао у Шабац да одржи зимски семинар хармонике. Уочивши његов таленат, примио га је у своју класу, тако да је Бранко четврти разред Музичке школе завршио у Крагујевцу. Тамо је уписао и основне студије, одсек за хармонику, као истурено одељење београдског ФМУ. По завршетку факултета, пожелео је, као многи млади и успешни људи из разних бранши, да оде из Србије. У Аустрији је магистрирао на Антон Бруцкнер Универзитету у Линцу. Једно време је живео у Бечу (може ли бити лепше за младог музичара?), а на предавања је путовао.
- Тај период је јако важан за мој уметнички развој, јер сам био изложен утицајима савремене, авангардне музике. Беч је предиван, један од најлепших градова у којима сам био. Често сам долазио у Србију, једном, понекад и два пута месечно, тако да сам се после завршених магистарских студија у Аустрији, вратио у Србију, веровали, или не (смех). Био сам пун оптимизма и полета, недостајала ми је породица и тада се догодио други шок, суочавање са реалношћу, када сам почео да тражим посао.
После безуспешних покушаја да се запосли у родном граду, годину дана је радио на замени у Музичкој школи у Сремској Митровици. Потом је конкурисао на разним местима да би се, на послетку, запослио у Музичкој школи у Гротској. Ту је неколико година радио као предавач, живео у Београду, али је знао да жели више да постигне. Није желео да се врати у западну Европу, да понови искуство, хтео је нешто ново. Ступио је у контакт са професором Џозефом Масеролом, који предаје на Универзитету у Торонту, што је био први корак ка докторским студијама.
- У поређењу са одласком у Аустрију, долазак у Канаду ми је много теже пао, због растанка са родитељима, братом Дарком, друштвом, а посебно са братаницом, која је тада била мала. Сећам се да сам узео повратну карту да се осигурам, ако ствари не буду добро функционисале. Када сам дошао, првих неколико месеци, све је било ново, другачије, узбудљиво, и Универзитет, и град, и култура. Међутим, кад су почеле обавезе, (докторске студије у САД и Канади су изузетно тешке), схватио сам да нема шале (смех), да је туристичко разгледање завршено. Било је тешко зато што сам у исто време био и студент, и уметник, и емигрант, али, како је време пролазило, све је долазило на своје место.
А почела су и признања. Освојио је прву награду на такмичењу докторанада на Универзитету у Торонту. Премијерно је извео дела неколиких канадских композитора. Добио је понуду да, као извођач, наступа у Шекспировој “Зимској бајци”, пројекту који је Национални балет из Канаде, продуцирао у сарадњи са Краљевским балетом из Лондона. После наступа у Њујорку и Вашингтону, критике су биле сјајне у водећим америчким листовима. У канадском искуству, Бранко истиче да су му најважнији сусрети са највећим светским композиторима савремене музике – Софијом Губајдулином и Салватореом Шјарином. Докторирао је на тему “Односи композитора и извођача у делима за хармонику Софије Губајдулине”.
- Нисам мислио да ћу је икада срести, зато што је она светско име у свету савремене музике, међутим, пре годину дана, дошао сам на идеју да пишем њеном издавачу у Хамбургу, који ме је одмах одбио. Професор Масероло и ја смо осмислили план, који су подржали угледни музичари, па смо се ипак сусрели. Урадио сам интервју са њом у фебруару, у Бостону, где је Бостонски симфонијски оркестар изводио светску премијеру њеног дела. Још један драгоцен сусрет догодио се на Фестивалу савремене музике у Торонту, на који је дошао познати италијански композитор Салваторе Шјарино. Био је одушевљен мојим извођењем његове композиције. Кад размислим, све је нестварно у вези са тим сусретима…
У Канади је научио нешто што је, чини нам се, најважније од свега. Да ужива у процесу. Ми размишљамо о циљу и некако бисмо да што пре дођемо до њега, а оно што се дешава у међувремену, често игноришемо. А управо је то живот, оно што се дешава у интермецу, док смо ми заокупљени имагинарном будућношћу.
- Живот је процес. Све је процес, који захтева и рад, и време, јер неке ствари не зависе од нас. Сада сам знатно мање оптерећен каријером и потребом за признањем у друштву, важније ми је да радим то што волим и да уживам у томе. Доласком у Канаду, догодиле су ми се дивне ствари, које бих пропустио да сам остао у Србији. Хармоникаши имају могућност да наступају са разним групама, у различитим жанровима и онда се некако изгубе, постану део масе. Релативно брзо сам схватио да то не желим, него да урадим неколико правих ствари у животу, што је вероватно тежи пут (смех).
Уколико добије понуду да предаје на Универзитету, што је врло вероватно, остаће у Канади, мада је отворен и за друге могућности. Често размишља о Европи. На питање да ли му недостаје Србија, одговара да му недостаје идеја Србије, да не воли да се враћа на места за која га везују сећања, а која више нису иста.
Да насловим текст “Не волим да се враћам”?
- (Смех) Желео бих да кажем да није тако, али кад погледам ствари које сам радио и оне које желим да урадим, заправо јесте. Мој пут је стални напредак, нова искуства, константно учење.
Упоран си?
- Врло. Не постоји ништа што човек не може да оствари, све је могуће, само треба времена и упорности. Наравно да је важна подршка. Родитељи су ме увек подржавали, иако нису музичари, и када нису разумели шта се дешава, важно им је било како се осећам. Чудна је и дивна та безусловна родитељска љубав. Али, дође време када можеш да се ослониш само на себе, јер постоје ствари које нико у животу не може да уради за и уместо тебе, које мораш сам.
Младим читаоцима “Гласа Подриња” поручује да дају шансу својим сновима, јер оно што човек жели, а не покуша да оствари, прати га читав живот. Онда пребацује себи, или другима. Боље је и не успети, него никада не покушати.
- Важно је бити искрен, и према себи, и према дугима, и приватно, и професионално, што није лако, али је једини начин да се човек добро осећа у својој кожи.
Критичари наводе да његово извођење карактерише „рафинирано владање инструментом, грандиозна техника и читава фантазија боја“. Његов приступ називају драматуршким и несвакидашњим. Очигледно је да Џиновић сваким својим наступом мења устаљене стереотипе везане за хармонику.
М. Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa