Glas mladih
Srbija - to nismo mi
Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo. Ovako bi ukratko glasio prevod skoro svake izjave koju nam putem medija šalju naši „legitimno i legalno“ izabrani predstavnici. Srbija zapošljava, Srbija gradi, Srbija nezaustavljivo juri ka evropskom putu, Srbija lider, Srbija faktor stabilnosti, Srbija imala Vučića kao najmlađeg premijera u istoriji, itd.
Ukoliko se još nismo zasitili hvalospeva o Srbiji ili bar naučili da razlikujemo ozbiljne medije od medija za ispiranje mozga otvorenim pismima, preporučljivo je ipak preispitati informacije koje nam se prenose. To nekada i nije tako zahtevno pa nam treba samo nekoliko klikova da saznamo da Vučić ne samo da nije bio najmlađi premijer Srbije kako je rekao, već je bilo čak 27 mlađih pre njega. Ova informacija je, istini za volju, beznačajnija od svih ostalih mada je opet bila vredna provere. Kada se razmišlja o ostalim informacijama od kojih svaka slavi progres Srbije, ne može a da se ne zaključi jedna neverovatna stvar a to je da naši predstavnici ili političari odvajaju Srbiju od nas - oni odvajaju Srbiju od naroda. Kada govore o progresu Srbije oni govore o putevima, zgradama, kulama na vodi, fabrikama, rastu budžeta iz kog milioni idu stranim investitorima, itd. S druge strane, kada govore o narodu oni ne misle na decu koja se leče porukama, oni ne misle na žene koje su žrtve nasilja, oni ne misle na nezaposlene, oni ne misle na smanjene plate i penzije, oni ne misle na preskupe školarine, oni ne misle o narodu kao jednakom njima, oni ne misle o narodu kao Srbiji. Lista asocijacija na Srbiju i narod je duga a greška koja se pravi u javnom diskursu jeste upravo ta koja pretpostavlja njihovo namerno odvajanje. Dodir Srbije i naroda se izgleda koristi samo za potrebe izazivanja griže savesti kao u slučaju radnika Fijata koji su na primedbe o jako lošim uslovima rada dobili pre svega poruku da „moraju pokazati malo više ljubavi prema Srbiji“.
Ako smo sad kod ljubavi prema Srbiji, na osnovu ovoga ne treba shvatiti da je izgradnja puteva ili velelepnih zgrada kojim se hvale preko medija nevažna u odnosu na nešto drugo. Bitno je naglasiti da su korisnici tih puteva i zgrada pre svega ljudi koji žive u ovoj državi. Ukoliko ti ljudi nemaju posao od kog mogu pristojno živeti, onda oni nemaju ni auto kojim će se provozati novim putevima, onda oni nemaju sredstva kojim bi iznajmili ili kupili stan u nekoj novoj zgradi i naposletku onda ne treba da nasčudi što će jedini bitni putevi u našoj državi biti upravo oni koji nas vode što dalje od nje. Ulažimo u puteve i zgrade i za 20 godina ćemo imati opet stare puteve i zgrade ali ako ne ulažemo u obrazovanje, zdravstvo, poslove i naše ljude onda ćemo za 20 godina imati katastrofu.
Ova situacija u kojoj živimo me nažalost jako podseća na naslov romana novinarke Vesne Radusinović. Pre sedam godina je objavila knjigu „Srbija ubija“ i upravo taj naslov i ta Srbija je jedina realna iako je niko ne pominje. U prilog tome govori i nedavni slučaj samoubistva radnika fabrike „Goša“ iz Smederevske Palanke zbog izuzetno teške ekonomske situacije u porodici.
Ako nam je bitno u kojoj od ovih Srbija ćemo živeti, onda pre svega moramo objasniti našim predstavnicima da Srbija, to nisu oni – to smo mi.
Ukoliko se još nismo zasitili hvalospeva o Srbiji ili bar naučili da razlikujemo ozbiljne medije od medija za ispiranje mozga otvorenim pismima, preporučljivo je ipak preispitati informacije koje nam se prenose. To nekada i nije tako zahtevno pa nam treba samo nekoliko klikova da saznamo da Vučić ne samo da nije bio najmlađi premijer Srbije kako je rekao, već je bilo čak 27 mlađih pre njega. Ova informacija je, istini za volju, beznačajnija od svih ostalih mada je opet bila vredna provere. Kada se razmišlja o ostalim informacijama od kojih svaka slavi progres Srbije, ne može a da se ne zaključi jedna neverovatna stvar a to je da naši predstavnici ili političari odvajaju Srbiju od nas - oni odvajaju Srbiju od naroda. Kada govore o progresu Srbije oni govore o putevima, zgradama, kulama na vodi, fabrikama, rastu budžeta iz kog milioni idu stranim investitorima, itd. S druge strane, kada govore o narodu oni ne misle na decu koja se leče porukama, oni ne misle na žene koje su žrtve nasilja, oni ne misle na nezaposlene, oni ne misle na smanjene plate i penzije, oni ne misle na preskupe školarine, oni ne misle o narodu kao jednakom njima, oni ne misle o narodu kao Srbiji. Lista asocijacija na Srbiju i narod je duga a greška koja se pravi u javnom diskursu jeste upravo ta koja pretpostavlja njihovo namerno odvajanje. Dodir Srbije i naroda se izgleda koristi samo za potrebe izazivanja griže savesti kao u slučaju radnika Fijata koji su na primedbe o jako lošim uslovima rada dobili pre svega poruku da „moraju pokazati malo više ljubavi prema Srbiji“.
Ako smo sad kod ljubavi prema Srbiji, na osnovu ovoga ne treba shvatiti da je izgradnja puteva ili velelepnih zgrada kojim se hvale preko medija nevažna u odnosu na nešto drugo. Bitno je naglasiti da su korisnici tih puteva i zgrada pre svega ljudi koji žive u ovoj državi. Ukoliko ti ljudi nemaju posao od kog mogu pristojno živeti, onda oni nemaju ni auto kojim će se provozati novim putevima, onda oni nemaju sredstva kojim bi iznajmili ili kupili stan u nekoj novoj zgradi i naposletku onda ne treba da nasčudi što će jedini bitni putevi u našoj državi biti upravo oni koji nas vode što dalje od nje. Ulažimo u puteve i zgrade i za 20 godina ćemo imati opet stare puteve i zgrade ali ako ne ulažemo u obrazovanje, zdravstvo, poslove i naše ljude onda ćemo za 20 godina imati katastrofu.
Ova situacija u kojoj živimo me nažalost jako podseća na naslov romana novinarke Vesne Radusinović. Pre sedam godina je objavila knjigu „Srbija ubija“ i upravo taj naslov i ta Srbija je jedina realna iako je niko ne pominje. U prilog tome govori i nedavni slučaj samoubistva radnika fabrike „Goša“ iz Smederevske Palanke zbog izuzetno teške ekonomske situacije u porodici.
Ako nam je bitno u kojoj od ovih Srbija ćemo živeti, onda pre svega moramo objasniti našim predstavnicima da Srbija, to nisu oni – to smo mi.
Katarina Antonić
Najnoviji broj
18. april 2024.
