Инфо

Берза

  • aero 1.690 ▲ 0,18%
  • akdm 320 ⚫ 0,00%
  • alfa 33.506 ▼ -0,28%
  • dinnpb 3.490 ▲ 0,29%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gmon 1.600 ▼ -0,44%
  • ikrb 33 ▲ 6,45%
  • impl 3.050 ⚫ 0,00%
  • irtl 560 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.110 ▲ 3,58%
  • niis 679 ▼ -1,31%
  • rso1491 142,05 ▲ 0,10%
  • rso18175 100,94 ▲ 0,86%
  • sjpt 140 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
(3. август 2017.)
ДОКТОР КЊИЖЕВНОСТИ БОШКО СУВАЈЏИЋ

ПОЕЗИЈА МЕ ДЕФИНИШЕ

ПОЕЗИЈА МЕ ДЕФИНИШЕ
Проф. др Бошко Сувајџић рођен је 1965. године у Драгињу, где су његови родитељи радили као просветни радници. У Шабац је дошао у седмом разреду основне школе. После деде и оца, трећи је у генерацији Сувајџића који је био гимназијски ђак. Са великим поштовањем говори о својим професорима.
- Били су то људи од интегритета, имали су харизму… Памтим професора Мирослава Јовановића, који је у то време био директор, професора Живка Комановића као несвакидашњу фигуру, умног Аксентија Лекића, професорку Снежану Анђић, која ми је једно време предавала српски језик и књижевност... Разредна ми је била историчарка Дана Живановић, која је била изузетан стручњак и педагог. Гимназија је била школа која је имала своју личност.
Занимала га је физика, шта више, ишао је на такмичења, али је ипак одлучио да, у трећој години Гимназије, упише филолошки смер. У међувремену је почео да се бави музиком. Рок период, који је трајао десетак година, важан је за његов животни пут.
- То је време групе “Хоризонт”, коју смо основали мој другар Веса и ја. Кад сам отишао у Београд на студије, враћао сам се на свирке у Шабац, који је увек имао одличну рок сцену. Има је и данас. Недавно је мој пријатељ Дејан Стојановић Крока правио ретроспективу бендова у којима је свирао. Било је то лепо вече у Шабачком позоришту, присећали смо се рокерских дана.
Студије књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду. Магистрирао је три године касније, са тезом Иларион Руварац и народна књижевност, а потом докторирао са дисертацијом Српска хајдучка епика у јужнословенском контексту. Пре две године, изабран је у звање редовног професора на Катедри за српску књижевност са југословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду.
- Поред редовних предавања, држим и неколике курсеве, међу којима је Књижевност и медији у настави, који студенти радо бирају, зато што је мултидисциплинаран. Долазили су нам угледни гости попут Марчела, Душка Ковачевића, Милана Јелића, Пеце Поповића…
Сарађивао је на научно-истраживачким пројектима, а руководио пројектом Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду Института за књижевност и уметност у Београду. То је фолклористички пројекат, који му је, као првом председнику обновљеног Удружења фолклориста, битан.
- То је изузетно значајан пројекат, који окупља младе фолклористе различитих усмерења и интересовања. То је једини фолклористички научно-истраживачки пројекат у Србији у овом часу, врло модеран, отворен према различитим искуствима и активностима. Ту су млади људи који представљају релевантне истраживаче. Када је реч о Удружењу фолклориста Србије, уз подршку Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” организујемо међународне научне скупове у различитим универзитетским центрима, чији су резултати зборници Савремена српска фолклористика И-ИВ. Покренули смо часопис Удружења Фолклористика, који излази у електронском облику, као и пројекат Живи фолклор Србије… Фолклористички приступ подразумева интеркултуралност и мултидисциплинарност. Рад у Удружењу фолклориста Србије је врло амбициозан и веома широк. Захтева много ангажмана, али сарадници су изванредни и радимо добро.
Професор Сувајџић је човек широке лепезе интересовања, за која каже да су “коцкице истог мозаика”. Управник је Катедре за српску књижевност са југословенским књижевностима. Четири године је био председник Друштва за српски језик и књижевност Србије, а протеклих шест обавља дужност заменика управника Међунардоног славистичког центра. На 15. Међународном конгресу, који је 2013. одржан у Минску, у Белорусији, изабран је за председника Међународног комитета слависта, најстарије и најутицајније научно-стручне славистичке организације на свету.
- То је нешто што ме највише заокупља. Међународни комитет слависта је светска организација слависта, која је основана 1929. у Прагу. Тада је био први састанак, а када је, десет година касније, трећи требало да буде одржан у Београду, избио је Други светски рат. После више од седамдесет година, добили смо могућност да организујемо Међународни конгрес слависта у Београду. То значи да ће следеће године, од 20. до 27. августа, у Београду бити око хиљаду слависта из више од четрдесет земаља света. То је сан српске славистике.
Професор Сувајџић је председник Управног одбора Вукове задужбине и члан Управног одбора Задужбине “Десанка Максимовић”, чији је био управник. Члан је управних одбора Музеја позоришне уметности Србије и Атељеа 212.
- У Вукову задужбину улажем много енергије, зато што је то једна од наших најважнијих националних културних институција.
Уредник је Годишњака Катедре за српску книжевност са југословенским књижевностима и члан редакција часописа Анали Филолошког факултета и Књижевност и језик, као и уредништва едиције Савремена српска драма и часописа Драма, које издаје Удружење драмских писаца Србије. Објавио је више научних монографија, антологија, студија, расправа и приказа у домаћој и страној научној периодици. За књигу Иларион Руварац и народна књижевност добио је награду Вукове задужбине за науку, а за књигу Певач и традиција награду “Миле Недељковић” за најбољу фолклористичку књигу. У едицији Изабране драме Удружења драмских писаца Србије, изашла му је књига изабраних драма “Перитерион”. У оквиру програма “Корак ка позоришту”, у Модерној гаражи у Београду, изведене су његове драме “Вишњић”, “Иларион” и “Перитерион”.
- Пре свега сам историчар књижевности, бавим се науком о књижевности, превасходно народном књижевношћу, за коју је велики Васко Попа рекао да је “наша класика, једина и права”. Прилазим књижевности из вредносне перспективе и када су у питању ауторска дела.
Ипак, поезија га дефинише. Није престао да пише стихове још из средњошколског доба, када је писао текстове за рокенрол. Иако је било песничких покушаја и раније, за збирку песама “Сонети. Ватре” добио је награду Задужбине Веселина Лучића, за најбоље књижевно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду за 2014. годину, а за збирку “Анима вива” награду Мирослав Антић за 2016. годину.
- Поезија је све време присутна, она је суштина књижевности, тако да се ми, који се бавимо књижевношћу, заправо бавимо поезијом. У својим стиховима покушавам да вертикалу културног памћења ставим у нове матрице, да се неки нови садржаји препознају у старим формама, или да се нове форме повежу са старим садржајима. Поезија је мост, само песник треба да пронађе своју реку. И своје обале. Све време певам из дубине сопства, а истовремено, из дубине традиције. Истражујем речи, језик, облике, старе форме, повезујем литургијско певање са модерним, или постмодерним садржајима, а да то не буде профано. Нико не пише зато што воли, него зато што мора. И свако пише тако што претходно чита. Дакле, из читалачке, правим своју традицију. Поезија није на губитку данас, увек је била реч која звони другачије. Истина је, поезија ме дефинише.
Интересантно је да је Бошко једно време у потпуности престао да се бави музиком, али је, пре пет година, поново узео гитару у руке. Са музичарима из Шапца основао је групу “Небо” и објавио албум “Прво небо”.
- Тренутно, са гитаристом Мирком Ђукићем, завршавам снимање другог албума, који ће се звати “Месо”. Месо звука и скелет хармоније. А све у функцији есхатолошког наслута краја цивилизације и егзистенцијалне стрепње збуњеног, уплашеног човека 21. века. Но, не треба то преозбиљно схватити. Све је то рокенрол (смех).
Бошко има двоје деце. Ћерка је пошла његовим стопама, студира књижевност, а син математику, што “није неспојиво, има више сличности него што се обично мисли”, јер све је у вези са свим.
Бошко Сувајџић је добитник награде “Златни беочуг” Културно-просветне заједнице Београда за трајни допринос култури српске престонице. Такође, носилац је признања “Миодраг Ђукић” за допринос у раду Удружења драмских писаца Србије.

Много ми значи награда „Мирослав Антић”, зато што волим тог песника, који је, иако је помало уводио своју поезију у естрадне токове, био свој, увек сам, против гомиле, што је “опака слобода”. Био је метафизички песник првога реда. Када песник добије награду песника који је, по свему што је радио у животу, и кад је био сценариста, и драмски писац, и глумац, и сликар, и редитељ, и кад је истоваривао бродове, и пловио морима, био и остао песник, нема веће награде.
М. Филиповић

Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa