GLAS MLADIH
Zabluda o dijalogu i nezavisnosti
Jedna od tekovina modernosti na koju se u javnosti sve češće pozivamo jeste dijalog. Svesna upotreba dijaloga zapravo počinje još kod Sofista, predsokratskih filozofa, koji su ga koristili za saznavanje i raspravljanje problema. Može se reći da je dijalog i danas tu da bi zamenio nepotrebno nasilje i represiju, što su metode koje se trudimo da prevaziđemo, kako bismo se ponašali u skladu sa vremenom i okolnostima u kojim živimo. Dijalog treba da, naizgled suprotstavljene strane, dovede pred pregovarački sto kako bi se razmenom argumenata i dogovorom došlo do nekog zajedničkog rešenja.
Korišćenje ove metode je često, kako u međunarodnoj, tako i u unutrašnjoj politici. Dijalozi se uspostavljaju među različitim državama, ali isto tako i u okviru jedne države između različitih strana, po pitanju raznih tema. Najmanje dve strane mogu činiti jedan dijalog, i u nekom idealnom svetu te strane bi trebalo biti jednako tretirane. Taj jednak tretman pretpostavlja davanje jednakog značaja argumentima različitih strana, bez obzira na njihov položaj. Nažalost, ne živimo u idealnom svetu pa je nejednakost ogromna na različitim nivoima, a skoro svaki dijalog sveden na monolog strane koja je dominantnija.
Da slabiji u dijalogu uglavnom moraju da se potčine volji jačih, za početak potvrđuje nekoliko primera kojima smo nedavno više puta svedočili. Skoro svaki protest građana je od strane predstavnika vlasti bio interpretiran kao svojevrsno nasilje koje je „suprotno svakom dijalogu“. Radnici svaki put bivaju vešto pozivani za čuveni pregovarački sto koji im se predstavlja kao jedino spasonosno rešenje za njih. Za pregovaračkim stolom je potom dozvoljeno izabrati bilo šta, što je u skladu sa izborom koji im je već postavila jača strana. Iako bi dijalog i ova nejednakost među stranama trebalo biti regulisan zakonskim okvirom, čak je i taj princip kod nas u nekim slučajevima bivao gažen. Predstavnici radnika Fijata su tako za pregovaračkim stolom, između ostalog, izabrali da se odreknu svog Ustavom zagarantovanog prava na štrajk dok su predstavnici Vlade ovaj dogovor ocenili kao pozitivan.
Pošto od svake jače strane uvek ima neka još jača, tako ni naši predstavnici vlasti za pregovaračkim stolovima nisu uvek u poziciji dominacije, pa čak ni jednakosti. Navodno je naša samostalna odluka bila da o raznim unutrašnjim pitanjima ulazimo u dijalog pre svega sa raznim predstavnicima, raznih stranih organizacija. Stoga je naša nezavisnost ovog vremena kada se sa MMF „dogovaramo“ koliko treba uštedeti na našim platama i penzijama a sa Evropskom unijom kako treba da izgledamo da bar malo zaličimo na njih. Dakle, potpuno smo slobodni i nezavisni da shvatimo da u periodu života kada nismo ni znali za reči „strateški investitor“ ili MMF, mi zapravo nismo znali ništa i bićemo bespomoćni ukoliko neko drugi ne dođe i ne pokaže nam kako treba.
Naša država je tako u globalnom sistemu na samoj periferiji bitnosti, baš kao što su i radnici u njoj. Činjenica da nemamo mnogo uticaja u međunarodnoj politici nije baš nešto što će naši političari priznati, stoga će to vešto prikriti izjavama da smo takozvani „lideri regiona“. Međutim, pošto ni države u regionu nisu mnogo značajnije od nas, biti najbolji među najgorima ne treba previše da nas raduje.
U tom regionu je trenutno aktuelan naš dijalog sa Prištinom o pitanju KiM. Predsednik naše države je nedavno pozvao suprotnu stranu na ovaj čuveni dijalog. Pitanja su razna i neprestano se spekuliše da li će Vučić potpisati ono što Nikolić nije smeo, kao i da li ovaj dijalog ima već unapred isceniran ishod koji je odredila neka treća, jača strana.
Sve u svemu, jedno je bar jasno - mišljenje naroda nikoga neće interesovati. Jer da hoće, neko bi se setio da je još ’98. narod na referendumsko pitanje „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?” odgovorio velikom većinom od 94,73% sa „Ne“. Ubrzo nakon toga su usledile sankcije.
Korišćenje ove metode je često, kako u međunarodnoj, tako i u unutrašnjoj politici. Dijalozi se uspostavljaju među različitim državama, ali isto tako i u okviru jedne države između različitih strana, po pitanju raznih tema. Najmanje dve strane mogu činiti jedan dijalog, i u nekom idealnom svetu te strane bi trebalo biti jednako tretirane. Taj jednak tretman pretpostavlja davanje jednakog značaja argumentima različitih strana, bez obzira na njihov položaj. Nažalost, ne živimo u idealnom svetu pa je nejednakost ogromna na različitim nivoima, a skoro svaki dijalog sveden na monolog strane koja je dominantnija.
Da slabiji u dijalogu uglavnom moraju da se potčine volji jačih, za početak potvrđuje nekoliko primera kojima smo nedavno više puta svedočili. Skoro svaki protest građana je od strane predstavnika vlasti bio interpretiran kao svojevrsno nasilje koje je „suprotno svakom dijalogu“. Radnici svaki put bivaju vešto pozivani za čuveni pregovarački sto koji im se predstavlja kao jedino spasonosno rešenje za njih. Za pregovaračkim stolom je potom dozvoljeno izabrati bilo šta, što je u skladu sa izborom koji im je već postavila jača strana. Iako bi dijalog i ova nejednakost među stranama trebalo biti regulisan zakonskim okvirom, čak je i taj princip kod nas u nekim slučajevima bivao gažen. Predstavnici radnika Fijata su tako za pregovaračkim stolom, između ostalog, izabrali da se odreknu svog Ustavom zagarantovanog prava na štrajk dok su predstavnici Vlade ovaj dogovor ocenili kao pozitivan.
Pošto od svake jače strane uvek ima neka još jača, tako ni naši predstavnici vlasti za pregovaračkim stolovima nisu uvek u poziciji dominacije, pa čak ni jednakosti. Navodno je naša samostalna odluka bila da o raznim unutrašnjim pitanjima ulazimo u dijalog pre svega sa raznim predstavnicima, raznih stranih organizacija. Stoga je naša nezavisnost ovog vremena kada se sa MMF „dogovaramo“ koliko treba uštedeti na našim platama i penzijama a sa Evropskom unijom kako treba da izgledamo da bar malo zaličimo na njih. Dakle, potpuno smo slobodni i nezavisni da shvatimo da u periodu života kada nismo ni znali za reči „strateški investitor“ ili MMF, mi zapravo nismo znali ništa i bićemo bespomoćni ukoliko neko drugi ne dođe i ne pokaže nam kako treba.
Naša država je tako u globalnom sistemu na samoj periferiji bitnosti, baš kao što su i radnici u njoj. Činjenica da nemamo mnogo uticaja u međunarodnoj politici nije baš nešto što će naši političari priznati, stoga će to vešto prikriti izjavama da smo takozvani „lideri regiona“. Međutim, pošto ni države u regionu nisu mnogo značajnije od nas, biti najbolji među najgorima ne treba previše da nas raduje.
U tom regionu je trenutno aktuelan naš dijalog sa Prištinom o pitanju KiM. Predsednik naše države je nedavno pozvao suprotnu stranu na ovaj čuveni dijalog. Pitanja su razna i neprestano se spekuliše da li će Vučić potpisati ono što Nikolić nije smeo, kao i da li ovaj dijalog ima već unapred isceniran ishod koji je odredila neka treća, jača strana.
Sve u svemu, jedno je bar jasno - mišljenje naroda nikoga neće interesovati. Jer da hoće, neko bi se setio da je još ’98. narod na referendumsko pitanje „Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?” odgovorio velikom većinom od 94,73% sa „Ne“. Ubrzo nakon toga su usledile sankcije.
Katarina Antonić
Najnoviji broj
18. april 2024.
