Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(24. август 2017.)
МУЗИЧАР И ХУМАНИТАРНИ РАДНИК
БРАНКО ГОЛУБОВИЋ

ШАНСУ ЧОВЕК СТВАРА САМ

ШАНСУ ЧОВЕК СТВАРА САМ
Између Шабачког летњег фестивала и Беер феста, “уштинули смо” време од пребукираног распореда једног од “деце из комшилука”, Шапчанина који је узор младима, не само у родном граду, него на простору бивше Југославије, фронтмена панк-рок бенда “Гоблини”, Бранка Голубовића.
И данас му, каже, недостаје Шабац. Када “долети” из белог света на свирку у Србију, користи прилику да дође у родни град, макар на дан. Памти детињство и одрастање у окружењу младих, урбаних људи, који су слушали добру музику. Када је отишао у војску, био је прилично шокиран када је, у сусрету са људима различитих профила, схватио да мањина слуша рокенрол.
- Шабац је увек имао квалитетну рок сцену. У сваком тренутку си могао да набројиш бар десет бендова, а врхунац те рокенрол приче је, када су, деведесет и треће године, четири бенда, у размаку од шест месеци, направила касетна издања. Тада је Шабац заузео своје место на мапи рокенрола. Има много Шапчана који се успешно баве уметношћу, не само музиком, него и сликара, песника, писаца, глумаца...
Иако је волео музику, Голуб није сањао да ће једног дана бити професионални музичар и да ће далеко догурати. Нису му на памет падали “Гоблини” све док, чудном игром случаја, није избио “наш рат”. Са првим колонама избеглица, у Шабац су стигли Владислав Кокотовић и Ален Јовановић, момци из Карловаца који су већ имали бенд у Хрватској (“Лорелај”), и прве демо снимке. Рат није прекинуо њихов рокенрол.
- Упонали смо се на мојој рођенданској журци. Другар ме је питао да ли може да позове момке који су музичари, а ја сам безобразно шабачки одговорио – Можеш, ако ће да свирају (смех). Испоставило се да њима треба певач, који је на истим музичким таласима са њима и који би певао на екавици. Када су ме питали да ли бих дошао на аудицију, пристао сам из зезања.
Пробе су трајале неколико сати сваког дана, у просторији на првом спрату Дома ЈНА. Тако је Голуб пропевао. Испоставило се да то не само да није зезање, него озбиљан рад, па му је било помало и криво што је прихватио.
- Да сам се триповао да ћу да постанем популаран, вероватно бих се поздравио са њима после два месеца. Одлучујући је био концерт у шабачком Дому синдиката. У време беспарице, деведесет и друге године, изнајмили смо салу и разглас, улетели у дугове, али, било је сјајно. Тада сам се први пут попео на бину и осетио њену моћ, како је добро бити горе и имати могућност да пошаљеш своје поруке другима и размениш енергију са њима.. Иако је цена карте била мизерна, успели смо да вратимо дугове и да нам остане за један хамбургер и два пива. Били смо изузетно срећни.
После концерта, “загризли су метак” и потпуно се посветили “Гоблинима”. Наредне, деведесет и треће, која је била још грђа од претходне, поново су позајмили новац, велики за Србију у то доба, да би ушли у студио и снимили материјал. Тек после три године, по изласку трећег албума, успели су да врате дугове. До тада су свирали за путне трошкове.
- Уколико гајиш љубав према нечему, онда се повећавају шансе да успеш. Уколико радиш нешто да зарадиш паре, или из било ког другог разлога, резултати неће бити исти. Ми смо веровали у то што радимо, верујемо и данас. Вероватно је то допринело да једног дана постанемо бенд за који људи знају.
Бранко Голубовић, препознатљиво име међу музичарима и хуманитарцима, студирао је Вишу пољопривредну школу у Шапцу.
- Јесам и завршио (смех). Осамдесетих година, родитељи су хтели да студирам, да добијем диплому, бољи посао... бла, бла, бла... Желели су да завршим било који факултет само да имам диплому. Почео сам да студирам да би их ућуткао, а кад сам већ уписао, онда сам и завршио Вишу пољопривредну (смех). Инжењер сам сточарства (смех), мада никада нисам радио у тој струци. Имао сам диплому у земљи у којој су људи остајали без посла. Онда ми се догодио рокенрол.
Паралелно са музичком каријером, Голуб се последњих двадесетак година предано бави хуманитарним радом. Можда је то некима чудно, још чудније онима којима изостаје порука панка, али онима који га познају, жеља да помогне другима, нешто је што природно иде уз њега.
- Деведесет и осме, добили смо позив да свирамо на фестивалу у Сарајеву као један од првих српских бендова после рата. Фестивал је организовао чувени сарајевски Радио-Зид, а под покровитељством Европске комисије за хуманитарну помоћ. Позвали су ме да, као менаџер бенда, потпишем уговор са особом из Европске комисије, која је касније постала моја супруга. Уз њу сам почео више да се интересујем за хуманитарни рад, упознао сам дивне људе великог срца који живе за то да помажу другима. Међутим, рад са Гоблинима и даље је био прва ствар у мом животу.
После Нато агресије на Србију, економска ситација у земљи се променила, што је осетио и рокенрол. Гоблини свиркама нису могли да покрију ни путне трошкове. Морали су да сторнирају издавање четвртог албума, јер није постојала могућност да издавач врати новац који би уложио. Изашао је након рата, мада није био промовисан на прави начин. У исто време, Голубу се догодио живот.
- Постао сам тата. Нисам био запослен, а осећао сам јаку потребу да издржавам своју породицу, да будем патер фамилиас. Основни драјв Гоблина увек је био преношење порука, а у једном тренутку нисмо имали шта да кажемо ни једни другима, запали смо у кризу. После концерта у Загребу, 2001. године, направили смо паузу.
Голуб се у потпуности посветио раду са избеглицама на територији Србије, а две године касније, отишао је у Авганистан. У почетку је био шеф канцеларије, а потом шеф мисије за све акције на том подручју.
- Бавили смо се изградњом и реконструкцијом кућа људи који су изгубили дом током ратног дејства, указивали помоћ женама и деци у избегличким камповима, обављали посао везан за демобилизацију и разоружање паравојних формација које су постојале у сваком већем месту у Авганистану. Омогућавали смо тим људима да започну цивилни живот, да савладају неке занате, како би могли да раде уместо да држе калашњикове у рукама, иду около и убијају.
За Авганистан каже да је прелепа замља у којој живе људи великог срца, без фолирања, који играју отвореним картама. Одатле је отишао у Шри Ланку, где су се водиле завршне операције једног од најдужих ратова у историји, а након три године, после кратког боравка у Грузији, преселио се у Пакистан. Тамо је променио страну стола. Почео је да ради за агенцију која финансира међународни Црвени крст, Уједињене нације и невладине организације које директно раде са угроженима.
- Водимо рачуна да се посао квалитетно уради, да се испоштују временски рокови и да будемо сигурни да су све паре потрошене на оне којима је помоћ потребна. Последње три године, колико сам у Етиопији, влада велика суша. У просеку, између дванаест и тринаест милиона људи има потребу за хуманитарном помоћи, посебно храном. Ове године имамо скоро четири милиона деце која су неухрањена. Трудимо се да обезбедимо помоћ за њих, јер неухрањеност, уколико пређе у хроничну, оставља негативне последице него само на физички, него и на ментални развој.
Иако ради оно што воли, а можда баш због тога, каже да је то изузетно стресан посао. Не може а да се не понесе кући. Долазак на концерте у Србију за њега представља терапију. На бини, међу пријатељима, “фокусиран на потпуно другачију причу”, успева на кратко да заборави на проблеме људи међу којима живи.
Мада своје поруке шаље у текстовима за песме које пише, младим читаоцима “Гласа Подриња” поручује – Успех је бавити се оним што волиш да радиш. А што се тиче шансе, она не долази, шансу човек ствара сам.
ПИСМА ИЗ АВГАНИСТАНА
Голуб је потписао књигу “Писма из Авганистана”. С обзиром да није имала доброг дистрибутера, није заживела изван публике Гоблина. Путовала је са бендом на свирке и продавана уочи концерата. Постала је култ. “Колико ми је жао што нисам успео да је приближим људима који не знају много о Гоблинима”, каже Бранко, “толико ми је драго што је на андерграунд начин успела да стигне до својих читалаца, који ми и данас шаљу писма и поруке на фејсбук”.

НЕСЛАВНИ ПИРАТИ
“Када сам ишао у “Милевину” школу, појавила су се два бенда, “Револт” и “Режим”. Причало се да ће наступити за Дан школе, па је неколико нас из одељења решило да направи бенд. Назвали смо га “Тхе Пиратес”, вежбали смо код Гере, пењали се на врх зграде, никада нећу схватити зашто, и онда смо седели и блејали, ништа нисмо радили, нико није знао да свира, али смо били убеђени да имамо бенд и да смо заслужили да се појавимо на Мини гитаријади за Дан школе. Пошто тада није било интернета, једини начин да промовишемо бенд био је да маркерима испишемо наша имена на школским клупама. Сећам се да је једног дана ушла секретарица у одељење и рекла: “Тхе Пиратес?” Ми смо помислили да је маркетинг одрадио своје, а заправо нас је директор звао на разговор. Наредио нам је да дођемо у школу рано ујутру, пре наставе, да донесемо алкохол, крпе и обришемо све клупе. Тако се бенд распао. Како је почео, тако је завршио, неславно.”

НАДАМ СЕ СРБИЈИ БЕЗ ГОБЛИНА
“Највише ме боли што су текстови и теме којима смо се бавили у деведесетим, још увек свеже и могу лако да се примене на данашњу ситуацију. Србија у којој Гоблина не би било је добра Србија. Док год постојимо, неке ствари не функционишу како треба. Ми смо ту да кажемо, то је наша одговорност, јер не говоримо само у своје, него и у име наших слушалаца.“
М. Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa