Berza

  • aero 875 ▲ 2,94%
  • epen 13.465 ▼ -3,82%
  • fito 2.801 ▲ 0,04%
  • gfom 359 ▲ 8,79%
  • kopb 5.402 ▲ 1,92%
  • lsta 500 ▼ -0,99%
  • niis 680 ▼ -0,15%
  • ppva 1.800 ▲ 20,81%
  • tgas 11.839 ▲ 2,06%
  • vbse 1.760 ▲ 13,55%
(31. avgust 2017.)
GLAS MLADIH

Politika straha

„Zna Gašpar šta radi - treba uterati strah u kosti kolebljivcima“, rekao je u „Povratku otpisanih“ Stevo Žigon u ulozi gestapovca Krigera.Za neke mlađe generacije koje se ne sećaju Otpisanih i odrastaju na nekim novijim serijima, dobar primer bi bio i dijalog popularnog političkog dvojca Frank i Claire Undernjood iz američke serije House of Cards. Naime, samo dve nedelje pred predsedničke izbore u Americi na kojima su bili kandidovani, razgovarali su o najboljim opcijama koje će im doneti političke poene. „Kreiraćemo haos“ – rekao je Frank. „Više od haosa“ – odgovorila je Claire i dodala „Uteraćemo im strah!“
Navedeni primeri potiču iz različitih okolnosti, ali je svakako korišćenje straha ono što ih povezuje. U svetu je danas strah prilično dominantan osećaj među narodom. Plašimo se svega i svačega al’ izgleda najviše budućnosti. Našim strahovima se manipuliše i oni vrlo često ne dolaze sami od sebe. Ovo nije samo pretpostavka ali nije ni sasvim nova teorija jer su mnogi o tome već pisali i pričali. Frank Furedi, britanski sociolog, je u svojoj knjizi „Politika straha“ pisao da se strah danas često koristi u svrhe prisile, terora i za održavanje javnog reda i mira. Isto tako, on naglašava da političke elite zbog sopstvene nesposobnosti da osmisle pravu strategiju promene, često pribegavaju pokretanju pitanja koja izazivaju strah među ljudima kako bi im odvukli pažnju sa nekih važnijih problema. U nešto drugačijem, više ironičnom obliku, o strahu je pisao i portugalski pisac i profesor, Rui Zink. On u svom romanu „Ugrađivanje straha“ opisuje našu sadašnjost u kojoj se, kako kaže, strah širi sistematski: od kuće do kućeod jedinke do jedinke, od građanina do građanina, koji sve to prihvataju i ćute. Stoga se u njegovoj knjizi dva državna službenika pojavljuju građanima pred vratima i prema nalogu im ugrađuju strah poput klime ili interneta.
Da bismo shvatili o čemu se ovde zapravo radi, gore pomenute serije ili knjige nam ne moraju biti poznate pošto navedene primere često viđamo i u našoj svakodnevici. Tek što se u javnosti i ono malo dostupnog prostora u medijima iskoristi za neke realne teme poput plata i penzija, (ne)funkcionisanja pravosuđa i zdravstva ili se uputi neka druga kritika na račun vlasti, odmah bismo bili preplavljeni najnovijim informacijama o nekim nametnuto „bitnijim“ temama. Tako su u više navrata najavljivani državni udari i razne zavere koje nam spremaju strani i domaći lobiji. Osim državnih udara, možemo se prisetiti i kreiranog haosa zbog „arsenala oružja“ u blizini kuće tadašnjeg premijera a sadašnjeg predsednika države. Ovakvih primera je bilo još u prošlosti a njihova praksa se i dalje ne završava pa smo tako pre samo nekoliko dana bili pod pritiskom informacije da makedonska vlada ničim izazvana prisluškuje srpske institucije i zvaničnike to jest deluje „veoma ofanzivno“ protiv Republike Srbije. Sve su to bila iznenadna i preuveličana pitanja koja su se postavila pred narod u dobro proračunatim terminima.
Užarena rasprava se, dakle, sve vreme preusmerava na teme koje su zapravo ništa više nego proizvod nečije političke mašte. To je jedini zaključak jer da nije tako, možda bi se nekada taj dugo najavljivani državni udar i dogodio; možda bi se počinilac postavljenog oružja pronašao; i možda se afera sa Makedonijom ko i svaka druga izmišljena afera ne bi završila za tri dana u zdravlju i veselju.
Naši političari se tako suzdržavaju od velikih ideja i zagovaraju niz mikropolitika koje se temelje na strahu. „Nećemo sad to povećanje plata, vidiš da je moglo i gore, bitno da se ne zvecka više oružjem“ – pomislio bi neki prosečan građanin Srbije.
Za zaključak je teško navesti nešto bolje i realnije od onoga što je i sam Furedi zaključio u svojoj knjizi. „Umesto veličanja pasivnosti i ranjivosti možemo pokušati humanizovati naše postojanje. Umesto da igramo ulogu publike koja je prisiljena gledati još jednu predstavu politike straha, možemo pokušati promeniti uslove koji su doveli do njenog nastanka a jedino čega se zaista moramo bojati jeste strah.“
Katarina Antonić

Najnoviji broj

11. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa