Инфо

Берза

  • aero 1.705 ⚫ 0,00%
  • akdm 320 ▼ -8,57%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ⚫ 0,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • glos 181 ⚫ 0,00%
  • jdar 1.001 ▼ -11,34%
  • kmbnpb 682 ▲ 0,15%
  • mtlc 2.030 ▼ -0,54%
  • niis 686 ▼ -0,29%
  • rso17153 104,82 ▲ 0,87%
  • rso17155 100,73 ▼ -0,71%
  • rso17167 101,02 ▼ -1,21%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
(14. септембар 2017.)
СЕДАМ ВЕКОВА МАНАСТИРА ТРОНОША

ТРИ ПУТА ВАСКРСЛА СВЕТИЊА

У суботу, 16. септембра, манастир Троноша прославља седам векова постојања у славу Божју. Истог дана, архимандрит Стефан Јовановић биће проглашен за новог светитеља српског
ТРИ ПУТА ВАСКРСЛА СВЕТИЊА
Задужбина краља Драгутина и краљице Катарине, манастир Троноша је подигнут 1317. године. Не зна се позуздано какав је био пре прве обнове 1559. године, с обзиром да, осим тлориса, од старе грађевине ништа није остало. Још је два пута паљен до последње обнове.
Подигнута у време највећег успона срске средњевековне државе, Троноша је живела са својим народом и, у току своје бурне историје, преживела многа страдања. У њој су монаси одржали свети пламен српске традиције, неговали родољубље и бодрили народ да не падне под теретом тешких искушења.
Године 1559. манастир је имао само конак, док је на месту где је био храм остао темељ Драгутинове задужбине. У конаку је живео игуман Пајсије, предузимљив и енергичан калуђер. Добивши дозволу од зворничког санџакбега, договорио се са игуманом Папраће Арсенијем и сабратом Герадијем да обнови светињу. Иако су те године биле неродне и гладне, народ се радо одазвао да помогне у градњи храма, који је из старог црквишта никао за непуну годину. Нова Троноша је убрзо постала жариште црквеног живота и књижевности. Игуман Јован уредио је преписивачку радионицу у којој су се писали минеји. Црквене књиге су откупљивали од Турака који су их, приликом паљења манастира и цркава односили, да би их касније продавали за велике новце.
Иако је била изван путева којим су Турци пролазили на ратне походе, Троноша није могла остати по страни. Било је то тешко време. Учестали су ратови између Аустрије и Турске, а ударили земљотреси, глад и куга. Манастир Троноша био је уточисте за страдалнике. Монаси су делили са народом последњу корицу хлеба од храстове или букове коре, лечили оболеле од куге и умирали са њима.
За време последњег рата измђу Аусттрије и Турске (1787 – 1791) млади троношки игуман Стефан Јовановић одмах се придружио аустријској војсци борећи се под Соколом и Београдом, а по завршетку рата, писао је молбе аустријском цару да не остави Србе под Турцима. Иако је била велика глад, манастир је четири месеца хранио одред од хиљаду аустријских војника. Без обзира на мировни уговор којим је султан гарантовао мир, било је Турака који нису могли да опросте троношким калуђерима што су се борили против њих, па су вребали прилику да им се освете. Док је игуман Стефан боравио у Аустрији молећи цара за заштиту, Турци су упали у манастир, растерали калуђере и ђаке и посекли игумана Мојсеја на вратима храма.
Када је, вођен вождом Карађорђем, 1804. године, устао народ на оружје, српски манастири су узели учешће у устанку, али су морали да сносе последице. Прва је настрадала Чокешина, а годину дана после Првог српског устанка, Турци су запалили Троношу. Светиња је дуго чекала на другу обнову, с обзиром да су Јадар и Рађевина остали под Турском влашћу до 1933. године. Када су, те године, припојени Кнежевини Србији, троноски игуман Мелентије Филиповић, са братијом, започео је обнову манастира. Нова Троноша засијала у јесен 1834. године. Молери Михаило Константиовић и Никола Јанковић живописали су храм, а престоне иконе Христа и Богородице радио је А. Ђаковић.
У Првом светском рату, после другог преласка аустроугарске војске преко Дрине, 1914. године, Троноша је запала у зону двомесечних крвавих рововских борби, које су гутале жртве. У манастиру је била војна болница, а њена порта свакодневно примала тела преминулих српских војника. У току затишја на Дринском бојишту, од јануара до септембра 1915. године, у Троноши је логоровао један одред српске војске, који је прикупио кости ратних другова и сахранио их у порти. Аустријанци су у три наврата пустошили манастирску имовину, зграде и библиотеку, па су нестала многа документа значајна за њену историју.
У Другом светском рату, на Михољдан, Немци су топовском гранатом пробили зид манастирског конака, шмајсерима побили стоку и живину, а потом запалили житницу и опустошили манастир. Игумана Серафима су претукли и, везавши га за топовску цев, одвукли у шабачки логор. Чудом Божјим је пуштен, али су га, недуго потом, стрељали Срби, под командом мајора Драгослава Рачића.
У току четири године, манастир је много пострадао, а његову обнову после рата, започео је игуман Антоније. Године 1964. поводом прославе стогодишњице смрти Вука Караџица, који је једно време ђаковао у Троноши, обновљен је мали конак, а у велики је смештен Меморијални музеј Вука Караџића. Братство манастира, вођено сигурном руком почившег игумана Антонија, уврстило је ову древну задужбину у ред најбоље уређених и одржаваних немањићких манастира.
Архимандрит
Стефан Јовановиц – Свети Стефан
Троношки
Архимандрит Стефан, калуђер манастира Троноша и учитељ Вука Караџића, био је знаменита личност с краја 18. века. Рођен у Текеришу, као дечак је дошао у манастир, где се млад замонашио.
Када је, у пролеће 1788. године почео аустријско-турски рат, Стефан Јовановић је прешао Јадар и Рађевину и са устаницима нападао турска села испод Сокола. Када је закључен је мир, у Свиштову, деведесет и прве, Аустрија се обавезала да српске области врати Турској. Монах Стефан рукоположен је у чин архимандрита, али, с обзиром да је у рату учествовао на страни Аустрије, његов останак у манастиру није био безбедан. Ипак се вратио и подстицао људе да пружају отпор Турцима. У Троноши је сазвао збор кнезова, који су саставили молбу и упутили је фелдмаршалу Валису у Београд. Тражили су да се заштите Рађевина, Азбуковица и Јадар и градови Шабац и Ваљево, на основу Гарантног патента из 1787. године. Верујући да ће Аустрија пружити обећану помоћ и заштиту, отишао је у Сремске Карловце, где је саставио меморандум, који је послао Ратном савету у Беч.
Аустријска војна команда издала му је спроводни лист, на основу којег је отпутовао у Темишвар, на Илирски сабор. Тамо је архимандрит Стефан одлучно говорио о тешком стању у коме се Срби налазе, а које ће се погоршати ако се поново врате под турску управу. Молио је сабор да посредује код цара да испоручи Србима оружје, да би могли да се бране од турске одмазде. Не само да се енергично залагао, него је и запретио да ће се обратити другим силама за заштиту ако је не добије од Аустрије. Позван је у Беч ради договора о пресељењу Срба у аустријске пограничне области. Тамо се састао са покрајинксим комесаром Алексијевићем, са којим је саставио елаборат за Дворску канцеларију – у ком броју би се и на који начин населели Срби у Аустрији. Боравећи у Бечу, али не заборављајући свој род и његову неизвесну будућност, обратио се писменим путем цару лично. У ишчекивању одговора који никако ниј стизао, живео је у великој оскудици да би се најзад вратио, најпре у Београд, а онда се обрео у манастиру Гргетег. Ту му је стигао декрет Дворске канцеларије и позив да дође у Земун и прими новчану помоћ у износу од двеста форинти. Аустрија је лукаво водила политику сеобе Срба преко Саве и Дунава да би имала гранични војни кордон према Турској. Архимандрит Стефан је то прозрео и одлучно се успротивио. Немајући успеха у својој мисији, уморан од недаћа и немаштине, у Гргетегу је дочекао потписивање Свиштовског мира 1791. године, којим су његове наде уништене. Иако је мировни уговор гарантовао безбедност свим Србима који су учествовали у рату на страни Аустрије, поучен животом, није много у то веровао. У томе га је учврстила смрт његовог сабрата Мојсеја, игумана манастира Троноша, кога су Турци посекли на вратима храма. Намучен животом у туђини, разочаран у оно што је веровао и чему се надао, прешао је Саву, предао се Турцима и отишао у вољену Троношу. Уколико пошаст није долазила од Турака, онда је кугом и глађу походила Србе. У сталној бризи за народ, отишао је код паше у Зворник да га замоли да позајми народу проју, која је “још од Мађара остала у градским кулама”. Рекао му је, како је записао Вук Караџиц: “Ако ти не даш проју, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њихови’ магацина”. Паша му је обећао да ће нахранити народ, а свом лекару Грку Јанку наредио је да припреми отров и сипа у кафу коју је Стефан пио. Умро је сутрадан, а Срби су његово тело пренели у манастир Троношу и тамо га сахранили.
“Архимандрит Стефан био је врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљасти’ и није било пуно четрдесет година кад је умро. Истина је да није никаки’ наука учио, ни други’ књига осим црквених читао, али је био паметан и поштен човек и знао је прилично писати и добро читати. Имао је врло леп глас и радо је појао у цркви. Он је, истина, као калуђер од богати’ узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао.”
(Вук Караџић)
М. Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa