SEDAM VEKOVA MANASTIRA TRONOŠA
TRI PUTA VASKRSLA SVETINjA
U subotu, 16. septembra, manastir Tronoša proslavlja sedam vekova postojanja u slavu Božju. Istog dana, arhimandrit Stefan Jovanović biće proglašen za novog svetitelja srpskog
Zadužbina kralja Dragutina i kraljice Katarine, manastir Tronoša je podignut 1317. godine. Ne zna se pozuzdano kakav je bio pre prve obnove 1559. godine, s obzirom da, osim tlorisa, od stare građevine ništa nije ostalo. Još je dva puta paljen do poslednje obnove.
Podignuta u vreme najvećeg uspona srske srednjevekovne države, Tronoša je živela sa svojim narodom i, u toku svoje burne istorije, preživela mnoga stradanja. U njoj su monasi održali sveti plamen srpske tradicije, negovali rodoljublje i bodrili narod da ne padne pod teretom teških iskušenja.
Godine 1559. manastir je imao samo konak, dok je na mestu gde je bio hram ostao temelj Dragutinove zadužbine. U konaku je živeo iguman Pajsije, preduzimljiv i energičan kaluđer. Dobivši dozvolu od zvorničkog sandžakbega, dogovorio se sa igumanom Papraće Arsenijem i sabratom Geradijem da obnovi svetinju. Iako su te godine bile nerodne i gladne, narod se rado odazvao da pomogne u gradnji hrama, koji je iz starog crkvišta nikao za nepunu godinu. Nova Tronoša je ubrzo postala žarište crkvenog života i književnosti. Iguman Jovan uredio je prepisivačku radionicu u kojoj su se pisali mineji. Crkvene knjige su otkupljivali od Turaka koji su ih, prilikom paljenja manastira i crkava odnosili, da bi ih kasnije prodavali za velike novce.
Iako je bila izvan puteva kojim su Turci prolazili na ratne pohode, Tronoša nije mogla ostati po strani. Bilo je to teško vreme. Učestali su ratovi između Austrije i Turske, a udarili zemljotresi, glad i kuga. Manastir Tronoša bio je utočiste za stradalnike. Monasi su delili sa narodom poslednju koricu hleba od hrastove ili bukove kore, lečili obolele od kuge i umirali sa njima.
Za vreme poslednjeg rata izmđu Austtrije i Turske (1787 – 1791) mladi tronoški iguman Stefan Jovanović odmah se pridružio austrijskoj vojsci boreći se pod Sokolom i Beogradom, a po završetku rata, pisao je molbe austrijskom caru da ne ostavi Srbe pod Turcima. Iako je bila velika glad, manastir je četiri meseca hranio odred od hiljadu austrijskih vojnika. Bez obzira na mirovni ugovor kojim je sultan garantovao mir, bilo je Turaka koji nisu mogli da oproste tronoškim kaluđerima što su se borili protiv njih, pa su vrebali priliku da im se osvete. Dok je iguman Stefan boravio u Austriji moleći cara za zaštitu, Turci su upali u manastir, rasterali kaluđere i đake i posekli igumana Mojseja na vratima hrama.
Kada je, vođen voždom Karađorđem, 1804. godine, ustao narod na oružje, srpski manastiri su uzeli učešće u ustanku, ali su morali da snose posledice. Prva je nastradala Čokešina, a godinu dana posle Prvog srpskog ustanka, Turci su zapalili Tronošu. Svetinja je dugo čekala na drugu obnovu, s obzirom da su Jadar i Rađevina ostali pod Turskom vlašću do 1933. godine. Kada su, te godine, pripojeni Kneževini Srbiji, tronoski iguman Melentije Filipović, sa bratijom, započeo je obnovu manastira. Nova Tronoša zasijala u jesen 1834. godine. Moleri Mihailo Konstantiović i Nikola Janković živopisali su hram, a prestone ikone Hrista i Bogorodice radio je A. Đaković.
U Prvom svetskom ratu, posle drugog prelaska austrougarske vojske preko Drine, 1914. godine, Tronoša je zapala u zonu dvomesečnih krvavih rovovskih borbi, koje su gutale žrtve. U manastiru je bila vojna bolnica, a njena porta svakodnevno primala tela preminulih srpskih vojnika. U toku zatišja na Drinskom bojištu, od januara do septembra 1915. godine, u Tronoši je logorovao jedan odred srpske vojske, koji je prikupio kosti ratnih drugova i sahranio ih u porti. Austrijanci su u tri navrata pustošili manastirsku imovinu, zgrade i biblioteku, pa su nestala mnoga dokumenta značajna za njenu istoriju.
U Drugom svetskom ratu, na Miholjdan, Nemci su topovskom granatom probili zid manastirskog konaka, šmajserima pobili stoku i živinu, a potom zapalili žitnicu i opustošili manastir. Igumana Serafima su pretukli i, vezavši ga za topovsku cev, odvukli u šabački logor. Čudom Božjim je pušten, ali su ga, nedugo potom, streljali Srbi, pod komandom majora Dragoslava Račića.
U toku četiri godine, manastir je mnogo postradao, a njegovu obnovu posle rata, započeo je iguman Antonije. Godine 1964. povodom proslave stogodišnjice smrti Vuka Karadžica, koji je jedno vreme đakovao u Tronoši, obnovljen je mali konak, a u veliki je smešten Memorijalni muzej Vuka Karadžića. Bratstvo manastira, vođeno sigurnom rukom počivšeg igumana Antonija, uvrstilo je ovu drevnu zadužbinu u red najbolje uređenih i održavanih nemanjićkih manastira.
Arhimandrit
Stefan Jovanovic – Sveti Stefan
Tronoški
Arhimandrit Stefan, kaluđer manastira Tronoša i učitelj Vuka Karadžića, bio je znamenita ličnost s kraja 18. veka. Rođen u Tekerišu, kao dečak je došao u manastir, gde se mlad zamonašio.
Kada je, u proleće 1788. godine počeo austrijsko-turski rat, Stefan Jovanović je prešao Jadar i Rađevinu i sa ustanicima napadao turska sela ispod Sokola. Kada je zaključen je mir, u Svištovu, devedeset i prve, Austrija se obavezala da srpske oblasti vrati Turskoj. Monah Stefan rukopoložen je u čin arhimandrita, ali, s obzirom da je u ratu učestvovao na strani Austrije, njegov ostanak u manastiru nije bio bezbedan. Ipak se vratio i podsticao ljude da pružaju otpor Turcima. U Tronoši je sazvao zbor knezova, koji su sastavili molbu i uputili je feldmaršalu Valisu u Beograd. Tražili su da se zaštite Rađevina, Azbukovica i Jadar i gradovi Šabac i Valjevo, na osnovu Garantnog patenta iz 1787. godine. Verujući da će Austrija pružiti obećanu pomoć i zaštitu, otišao je u Sremske Karlovce, gde je sastavio memorandum, koji je poslao Ratnom savetu u Beč.
Austrijska vojna komanda izdala mu je sprovodni list, na osnovu kojeg je otputovao u Temišvar, na Ilirski sabor. Tamo je arhimandrit Stefan odlučno govorio o teškom stanju u kome se Srbi nalaze, a koje će se pogoršati ako se ponovo vrate pod tursku upravu. Molio je sabor da posreduje kod cara da isporuči Srbima oružje, da bi mogli da se brane od turske odmazde. Ne samo da se energično zalagao, nego je i zapretio da će se obratiti drugim silama za zaštitu ako je ne dobije od Austrije. Pozvan je u Beč radi dogovora o preseljenju Srba u austrijske pogranične oblasti. Tamo se sastao sa pokrajinksim komesarom Aleksijevićem, sa kojim je sastavio elaborat za Dvorsku kancelariju – u kom broju bi se i na koji način naseleli Srbi u Austriji. Boraveći u Beču, ali ne zaboravljajući svoj rod i njegovu neizvesnu budućnost, obratio se pismenim putem caru lično. U iščekivanju odgovora koji nikako nij stizao, živeo je u velikoj oskudici da bi se najzad vratio, najpre u Beograd, a onda se obreo u manastiru Grgeteg. Tu mu je stigao dekret Dvorske kancelarije i poziv da dođe u Zemun i primi novčanu pomoć u iznosu od dvesta forinti. Austrija je lukavo vodila politiku seobe Srba preko Save i Dunava da bi imala granični vojni kordon prema Turskoj. Arhimandrit Stefan je to prozreo i odlučno se usprotivio. Nemajući uspeha u svojoj misiji, umoran od nedaća i nemaštine, u Grgetegu je dočekao potpisivanje Svištovskog mira 1791. godine, kojim su njegove nade uništene. Iako je mirovni ugovor garantovao bezbednost svim Srbima koji su učestvovali u ratu na strani Austrije, poučen životom, nije mnogo u to verovao. U tome ga je učvrstila smrt njegovog sabrata Mojseja, igumana manastira Tronoša, koga su Turci posekli na vratima hrama. Namučen životom u tuđini, razočaran u ono što je verovao i čemu se nadao, prešao je Savu, predao se Turcima i otišao u voljenu Tronošu. Ukoliko pošast nije dolazila od Turaka, onda je kugom i glađu pohodila Srbe. U stalnoj brizi za narod, otišao je kod paše u Zvornik da ga zamoli da pozajmi narodu proju, koja je “još od Mađara ostala u gradskim kulama”. Rekao mu je, kako je zapisao Vuk Karadžic: “Ako ti ne daš proju, ja ću iskati od Nemaca, pa će oni pozajmiti narodu žita iz njihovi’ magacina”. Paša mu je obećao da će nahraniti narod, a svom lekaru Grku Janku naredio je da pripremi otrov i sipa u kafu koju je Stefan pio. Umro je sutradan, a Srbi su njegovo telo preneli u manastir Tronošu i tamo ga sahranili.
“Arhimandrit Stefan bio je vrlo prikladan čovek: rasta tanka i visoka, lica bela i vesela, kose smeđe, obraza duguljasti’ i nije bilo puno četrdeset godina kad je umro. Istina je da nije nikaki’ nauka učio, ni drugi’ knjiga osim crkvenih čitao, ali je bio pametan i pošten čovek i znao je prilično pisati i dobro čitati. Imao je vrlo lep glas i rado je pojao u crkvi. On je, istina, kao kaluđer od bogati’ uzimao milostinju, ali je siromasima vrlo rado davao.”
(Vuk Karadžić)
Podignuta u vreme najvećeg uspona srske srednjevekovne države, Tronoša je živela sa svojim narodom i, u toku svoje burne istorije, preživela mnoga stradanja. U njoj su monasi održali sveti plamen srpske tradicije, negovali rodoljublje i bodrili narod da ne padne pod teretom teških iskušenja.
Godine 1559. manastir je imao samo konak, dok je na mestu gde je bio hram ostao temelj Dragutinove zadužbine. U konaku je živeo iguman Pajsije, preduzimljiv i energičan kaluđer. Dobivši dozvolu od zvorničkog sandžakbega, dogovorio se sa igumanom Papraće Arsenijem i sabratom Geradijem da obnovi svetinju. Iako su te godine bile nerodne i gladne, narod se rado odazvao da pomogne u gradnji hrama, koji je iz starog crkvišta nikao za nepunu godinu. Nova Tronoša je ubrzo postala žarište crkvenog života i književnosti. Iguman Jovan uredio je prepisivačku radionicu u kojoj su se pisali mineji. Crkvene knjige su otkupljivali od Turaka koji su ih, prilikom paljenja manastira i crkava odnosili, da bi ih kasnije prodavali za velike novce.
Iako je bila izvan puteva kojim su Turci prolazili na ratne pohode, Tronoša nije mogla ostati po strani. Bilo je to teško vreme. Učestali su ratovi između Austrije i Turske, a udarili zemljotresi, glad i kuga. Manastir Tronoša bio je utočiste za stradalnike. Monasi su delili sa narodom poslednju koricu hleba od hrastove ili bukove kore, lečili obolele od kuge i umirali sa njima.
Za vreme poslednjeg rata izmđu Austtrije i Turske (1787 – 1791) mladi tronoški iguman Stefan Jovanović odmah se pridružio austrijskoj vojsci boreći se pod Sokolom i Beogradom, a po završetku rata, pisao je molbe austrijskom caru da ne ostavi Srbe pod Turcima. Iako je bila velika glad, manastir je četiri meseca hranio odred od hiljadu austrijskih vojnika. Bez obzira na mirovni ugovor kojim je sultan garantovao mir, bilo je Turaka koji nisu mogli da oproste tronoškim kaluđerima što su se borili protiv njih, pa su vrebali priliku da im se osvete. Dok je iguman Stefan boravio u Austriji moleći cara za zaštitu, Turci su upali u manastir, rasterali kaluđere i đake i posekli igumana Mojseja na vratima hrama.
Kada je, vođen voždom Karađorđem, 1804. godine, ustao narod na oružje, srpski manastiri su uzeli učešće u ustanku, ali su morali da snose posledice. Prva je nastradala Čokešina, a godinu dana posle Prvog srpskog ustanka, Turci su zapalili Tronošu. Svetinja je dugo čekala na drugu obnovu, s obzirom da su Jadar i Rađevina ostali pod Turskom vlašću do 1933. godine. Kada su, te godine, pripojeni Kneževini Srbiji, tronoski iguman Melentije Filipović, sa bratijom, započeo je obnovu manastira. Nova Tronoša zasijala u jesen 1834. godine. Moleri Mihailo Konstantiović i Nikola Janković živopisali su hram, a prestone ikone Hrista i Bogorodice radio je A. Đaković.
U Prvom svetskom ratu, posle drugog prelaska austrougarske vojske preko Drine, 1914. godine, Tronoša je zapala u zonu dvomesečnih krvavih rovovskih borbi, koje su gutale žrtve. U manastiru je bila vojna bolnica, a njena porta svakodnevno primala tela preminulih srpskih vojnika. U toku zatišja na Drinskom bojištu, od januara do septembra 1915. godine, u Tronoši je logorovao jedan odred srpske vojske, koji je prikupio kosti ratnih drugova i sahranio ih u porti. Austrijanci su u tri navrata pustošili manastirsku imovinu, zgrade i biblioteku, pa su nestala mnoga dokumenta značajna za njenu istoriju.
U Drugom svetskom ratu, na Miholjdan, Nemci su topovskom granatom probili zid manastirskog konaka, šmajserima pobili stoku i živinu, a potom zapalili žitnicu i opustošili manastir. Igumana Serafima su pretukli i, vezavši ga za topovsku cev, odvukli u šabački logor. Čudom Božjim je pušten, ali su ga, nedugo potom, streljali Srbi, pod komandom majora Dragoslava Račića.
U toku četiri godine, manastir je mnogo postradao, a njegovu obnovu posle rata, započeo je iguman Antonije. Godine 1964. povodom proslave stogodišnjice smrti Vuka Karadžica, koji je jedno vreme đakovao u Tronoši, obnovljen je mali konak, a u veliki je smešten Memorijalni muzej Vuka Karadžića. Bratstvo manastira, vođeno sigurnom rukom počivšeg igumana Antonija, uvrstilo je ovu drevnu zadužbinu u red najbolje uređenih i održavanih nemanjićkih manastira.
Arhimandrit
Stefan Jovanovic – Sveti Stefan
Tronoški
Arhimandrit Stefan, kaluđer manastira Tronoša i učitelj Vuka Karadžića, bio je znamenita ličnost s kraja 18. veka. Rođen u Tekerišu, kao dečak je došao u manastir, gde se mlad zamonašio.
Kada je, u proleće 1788. godine počeo austrijsko-turski rat, Stefan Jovanović je prešao Jadar i Rađevinu i sa ustanicima napadao turska sela ispod Sokola. Kada je zaključen je mir, u Svištovu, devedeset i prve, Austrija se obavezala da srpske oblasti vrati Turskoj. Monah Stefan rukopoložen je u čin arhimandrita, ali, s obzirom da je u ratu učestvovao na strani Austrije, njegov ostanak u manastiru nije bio bezbedan. Ipak se vratio i podsticao ljude da pružaju otpor Turcima. U Tronoši je sazvao zbor knezova, koji su sastavili molbu i uputili je feldmaršalu Valisu u Beograd. Tražili su da se zaštite Rađevina, Azbukovica i Jadar i gradovi Šabac i Valjevo, na osnovu Garantnog patenta iz 1787. godine. Verujući da će Austrija pružiti obećanu pomoć i zaštitu, otišao je u Sremske Karlovce, gde je sastavio memorandum, koji je poslao Ratnom savetu u Beč.
Austrijska vojna komanda izdala mu je sprovodni list, na osnovu kojeg je otputovao u Temišvar, na Ilirski sabor. Tamo je arhimandrit Stefan odlučno govorio o teškom stanju u kome se Srbi nalaze, a koje će se pogoršati ako se ponovo vrate pod tursku upravu. Molio je sabor da posreduje kod cara da isporuči Srbima oružje, da bi mogli da se brane od turske odmazde. Ne samo da se energično zalagao, nego je i zapretio da će se obratiti drugim silama za zaštitu ako je ne dobije od Austrije. Pozvan je u Beč radi dogovora o preseljenju Srba u austrijske pogranične oblasti. Tamo se sastao sa pokrajinksim komesarom Aleksijevićem, sa kojim je sastavio elaborat za Dvorsku kancelariju – u kom broju bi se i na koji način naseleli Srbi u Austriji. Boraveći u Beču, ali ne zaboravljajući svoj rod i njegovu neizvesnu budućnost, obratio se pismenim putem caru lično. U iščekivanju odgovora koji nikako nij stizao, živeo je u velikoj oskudici da bi se najzad vratio, najpre u Beograd, a onda se obreo u manastiru Grgeteg. Tu mu je stigao dekret Dvorske kancelarije i poziv da dođe u Zemun i primi novčanu pomoć u iznosu od dvesta forinti. Austrija je lukavo vodila politiku seobe Srba preko Save i Dunava da bi imala granični vojni kordon prema Turskoj. Arhimandrit Stefan je to prozreo i odlučno se usprotivio. Nemajući uspeha u svojoj misiji, umoran od nedaća i nemaštine, u Grgetegu je dočekao potpisivanje Svištovskog mira 1791. godine, kojim su njegove nade uništene. Iako je mirovni ugovor garantovao bezbednost svim Srbima koji su učestvovali u ratu na strani Austrije, poučen životom, nije mnogo u to verovao. U tome ga je učvrstila smrt njegovog sabrata Mojseja, igumana manastira Tronoša, koga su Turci posekli na vratima hrama. Namučen životom u tuđini, razočaran u ono što je verovao i čemu se nadao, prešao je Savu, predao se Turcima i otišao u voljenu Tronošu. Ukoliko pošast nije dolazila od Turaka, onda je kugom i glađu pohodila Srbe. U stalnoj brizi za narod, otišao je kod paše u Zvornik da ga zamoli da pozajmi narodu proju, koja je “još od Mađara ostala u gradskim kulama”. Rekao mu je, kako je zapisao Vuk Karadžic: “Ako ti ne daš proju, ja ću iskati od Nemaca, pa će oni pozajmiti narodu žita iz njihovi’ magacina”. Paša mu je obećao da će nahraniti narod, a svom lekaru Grku Janku naredio je da pripremi otrov i sipa u kafu koju je Stefan pio. Umro je sutradan, a Srbi su njegovo telo preneli u manastir Tronošu i tamo ga sahranili.
(Vuk Karadžić)
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
