KO JE ŠAPČANIN,
AKO NIJE ŠABAČKI ZET?
AKO NIJE ŠABAČKI ZET?
TRI ŽIVOTA ZORANA KLjAJIĆA
“Čovek je mazga, svašta može da izdrži”, počinje svoju priču novinar Zoran Kljajić, čovek koji je dva puta gradio život iz pepela. Osamdesetih je radio na Omladinskom programu Radio-Sarajeva, gde ga je zatekao rat. Kada je izbegao u Srbiju, u Šapcu je radio sezonske poslove, ali je “uskočio kao riba u vodu”, kada je otvoren Radio-Vikom, stanica koja je bila izuzetno slušana devedesetih godina. Ubrzo po dolasku, postao je glavni i odgovorni urednik. U Šapcu je sreo svoju sudbinu, Dragu, oženio se i dobio sina Aleksandra. Kada je, pre skoro dve decenije, sa porodicom otišao u Kanadu, ni tamo nije odustao od novinarstva. Nije mogao. “To je prokletstvo”, kaže, “virus za koji ne znaš kako ga dobiješ, ali kad se inficiraš njime, ostaje ti za ceo život”.
Rođen je 1966. godine u Gradačcu, bosanskom gradiću blizu hrvatske granice. Po završetku srednje škole, obreo se u Sarajevu, gde je nameravao da studira glumu. Prvi pokušaj je bio neuspešan.
- Strahovito sam se provalio, bilo je katastrofalno... Loše sam spremio Hasanaginicu, a u žiriju su bile legende sarajevskog glumišta, poput Bore Stepanovića i Miralema Zupčevića. Kada sam završio monolog, sećam se da je Bora izašao i upitao me: “Jeste li Vi ovo ozbiljno mislili, ili ste nas zezali?” Rekao sam mu da sam bio ozbiljan. “Da ove godine primamo komičare, svakako biste prošli prijemni”.
Naredne godine, Kljaja, kako ga zovu prijatelji, ponovo je polagao prijemni ispit na Akademiji scenskih umetnosti. Tada je upisao glumu u klasi Bore Stepanovića, ali je, već posle prve godine, shvatio da to nije za njega i, što je veoma retko u toj branši – napustio. Pronašao je svoj put kada se obreo na sarajevkom radiju 202, a kasnije, kada je otvoren Omladinski program Radio-Sarajeva, u potpunosti se posvetio novinarstvu. Virus, pre svega radijski (taj je najgori), našao je svoju metu.
- To je bilo frenetično. Radili smo na na radiju koji je bio slušan, mogli smo da podignemo mase. Sećam se da smo jednom išli uživo: “Ko je protiv rata, neka izbaci beli čaršaf kroz prozor”. Dok se ta emisija emitovala, u jednom trenutku, Sarajevo se zabelilo od čaršava. To više nije moguće ni u Srbiji, ni u Kanadi, nigde. Promenila su se vremena. Bio sam šokiran kasnije, kada sam shvatio da je važnija pesma koju ću pustiti na radiju od onoga što ću reći.
U Sarajevu je ostao do izbijanja našeg nesrećnog rata. Zar ima srećnih?
- Oni koji su učestvovali u svemu tome, znali su da će doći do raspada. Mi, verovali ili ne, nismo imali pojma. Za nas je rat došao preko noći. Jedno veče smo sedeli u kafiću, a sutradan je grad bio blokiran, posvuda su bili neki maskirani ljudi u uniformama, sa oružjem u rukama.
Šabački period
Počeli su stihijski da odlaze, kako se ko snašao. Nisu nosili dragocenosti, jer su mislili da će se vratiti kući, kad ludilo prođe. Zoran je, sa roditeljima i sestrom, došao u Šabac, kod rođaka. Nosili su po mali kofer, uglavnom sa priborom za ličnu higijenu. Živeli su u jednoj prostoriji i radili sezonske poslove.
- Brao sam maline u Skupljenu, a godinu dana pre toga, izveštavao sam za BBC Njord iz Brazila. Bio je to profesionalni sunovrat. Radio sam šta sam stigao, nisam mogao da biram. Jednom prilikom, kada sam raznosio piće do Bogatića, čuo sam na radiju (koji sam uvek slušao) da se otvara nova radio stanica i da traže novinare saradnike. Odmah sam okrenuo auto, otišao u hotel “Slobodu” i tamo upoznao vlasnika, Vinka Perića.
Vikom radija se seća kao novog izazova, perioda kada je, krenuvši od nule, morao ponovo da se dokazuje. Ubrzo je postao glavni i odgovorni urednik, mada, to ni izbliza nije bilo kao nekad.
- U tim, devedesetim godinama, bili smo omeđeni u informativnom i profesionalnom smislu. Ali, druženje je bilo fantastično, što je za mene, sa iskustvom kroz koje sam prolazio, bilo lekovito. U jednom periodu, u Vikomu se zatekla gusto koncetrisana ekipa talenata, tada i nikad više. Bez obzira da li to više iko u Šapcu pamti, nama je bilo važno.
Vikom priču zasigurno pamte akteri, čak i oni koji su doživeli ljubavne brodolome. Kljaja nije jedan od njih. Svoju sadašnju i jedinu suprugu upozano je na tom radiju. U srećnom je braku, iako prvi susret sa Dragom nije obećavao.
- S obzirom da sam bio veoma disciplinovan, insistirao sam da se poštuju sva pravila redakcije. Strogo je bio zabranjen ulazak u studio. U jednom trenutku, usred emisije, jedna devojka je uletela u studio i nije izlazila. Ušao sam i zatekao voditeljku kako razgovara sa svojom drugaricom. Bio sam u afektu i izderao se na obe sa velikim žarom, zbog čega sam kasnije zažalio, pa sam pokušao da ispravim grešku. Tražio sam tu devojku, bezuspešno pokušavao da nađem njen broj telefona da joj se izvinim, a kad sam konačno uspeo, ona je bežala od mene k’o đavo od krsta.
Ipak, Draga ne samo da mu je oprostila, nego se zaljubila i udala za njega. Naredne godine su dobili sina. Kada je Aleksandar imao pet meseci, Kljajici su odlučili da odu u Kanadu. Život je počinjao iz početka. Ponovo.
Grubo buđenje
- Moja sesta, koja je, sa suprugom, otišla par godina ranije, pozvala nas je da dođemo. Razmišljao sam šta da radim, nije to bila laka odluka, ali nisam želeo da se čitav život kajem što nisam pokušao. Stihijski smo spakovali stvari i otišli, što je bila velika greška. Nismo dobro znali jezik, nismo proverili gde idemo i šta ćemo da radimo. Inače, u Srbiji nismo bili ugroženi, ja sam radio na radiju, Draga kao pravnik, imali smo stan, koji smo kupili kada sam uspeo da prodam očevinu u Bosni. Danas sigurno ne bih išao tako, grlom u jagode, debelo bih razmislio.
U Vindzoru ih je sačekala realnost. Draga je diplomu Pravnog fakulteta mogla da okaci na zid, jer je kanadski pravosudni sistem potpuno drugačiji od evropskog. Zoran je slao svoj CV svim lokalnim radio stanicama, ali niko ga nije pozvao na razgovor. Radili su razne poslove da bi preživeli. Nisu baš bili na ivici gladi, ali im je trebalo deset godina da stanu na noge, i materijalno i mentalno. Nostalgija je nemilosrdno udarala. Do Đinđićevog ubistva, koferi su im bili spakovani za povratak u Srbiju.
- Čim smo došli, shvatili smo da smo pogrešili, ali nismo imali para da se vratimo kući. Bilo je to grubo buđenje, gubitak iluzija koje smo odgajili gledajući pogrešne američke filmove.
Na pitanje da li bi sa ovom pameću otišao pre dvadeset godina u Kanadu, Zoran kaže: “Možda, ali drugačije”.
- Bolje bih se pripremio, isplanirao, možda bih otišao u drugo mesto, na primer u Toronto. Vindzor je industrijski centar. Ipak, ne mogu reći da mi je žao, oboje imamo svoje živote, dete nam studira, govori tri jezika, ima srpsko i kanadsko državljanstvo i mogućnost da bude građanin sveta. Samo od njega zavisi da li će uspeti. Ja to, nažalost, nisam imao. U zenitu novinarske karijere, doživeo sam rat i sve se srušilo.
Jednom novinar, uvek novinar
Pre sedam godina, na lokalnoj radio stanici, koja je vikendom ustupala prostor različitim etničkim grupacijama, počeo je vodi emisiju “Srbija nedeljom”. Iako je radio volonterski, bio je oduševljen, svoj na svome. Lako je obnovio stare kontakte sa kolegama iz Srbije i bivše Jugoslavije i pravio ekskluzivne intervjue. U emisiji informativno-kulturnog sadržaja, nedeljom od četiri do pet popodne, prodefilovala su imena poput Novaka Đokovića, Emira Kusturice, Vlatka Stefanskog, Gorana Bregovića, Hašima Tačija, Momira Bulatovića... Oko četiri stotine gostiju.
- Sama činjenica da ih neki ludak zove iz Kanade, njima je bila interesantna. Kada je, par godina kasnije, jedna kanadska radio stanica osnivala redakciju, otišao sam na audiciju i prošao. Bilo im je egzotično što jedan, kako su rekli, novinarski veteran, želi da sarađuje sa njima. Dobio sam odrešene ruke da uređujem jednočasovnu emisiju na engleskom jeziku. Redakciju sam formirao u sklopu vindzorskog fakulteta, koji ima fantastičnu katedru za novinarstvo, jednu od najboljih u Kanadi. Studenti su bili oduševljeni činjenicom da imaju mogućnost da praktično primenjuju ono sto nauče.
Vindsor Hronical je vrlo brzo postala slušana i, u određenim krugovima, popularna emisija. Kijevske demonstracije su išle uživo u kanadski etar, zahvaljujući nekolicini dopisnika koji su besplatno izveštavali za radio u Vindzoru. Godinu i po dana, koliko je trajala ukrajinska tragedija, svakog petka se jedan od njih oglašavao.
- Jednom nedeljno smo pratili svaki važan događaj na svetskom nivou. To je bio profesionalni angažman, mada sam još uvek radio volonterski emisiju “Srbija nedeljom”, koja je preimenovana u “Glas Srbije”. Nikad nisam napustio kompaniju u kojoj sam počeo da radim, ona mi je plaćala račune. Međutim, svoje slobodne vreme sam provodio jureći korespondente u Tokiju, ili Nepalu, prateći migrantsku krizu u Švajcarskoj, ili odvajanje Glazgova od Engleske… Moja porodica je podnela neverovatan teret zbog mojih afiniteta i sujete, dete je odrastalo bez mene… To je godinama trajalo.
Osamnaest dopisnika iz sveta, vrhunskih novinara, besplatno su radili za Vindsor Hronical. Jedan od njih je Gideon Levi, dobitnik Pulicerove nagrade, koga je Noam Čomski nazvao Mojsijem izraelskog novinarstva. Za vreme konflikta između Izraela i Gaze, uživo se javljao u studio. Ipak, posle četiri godine, lokalna radio stanica nije mogla finansijski da izdrži taj projekat. Ni Zoran više nije mogao sam, jer su studenti dolazili i odlazili, doduše sa sjajnim utiscima, ali dalje, u Njujork, ili Toronto. Sazrelo je vreme za promenu.
- Aledžandar media je prva onlajn agencija koja distribuira važne vesti na lokalnom nivou. Svima koji su ulogovani na našu mrežu pružamo besplatne fotografije i video zapise o kulturnim, humatitarnim i crkvenim događajima. Takođe, organizujemo pozorišne predstave i filmske projekcije. U Vindzor, u kom živi oko 12.000 Srba, doveli smo Seku Sablić, Feđu Stojanovića, Nedu Arnerić, Slobodu Mićalović, Igora Đorđevića...
U Kanadi, živeći treći život, Zoran je uspeo da sačuv duh i staru dobru vedrinu “raje”. Ali, za četvrti početak, kaže, nema vremena.
- Čekam penziju (smeh).
RATNO LUDILO
Kad sam izbegao u Srbiju, dobar deo vremena sam živeo bez ikakvih dokumenata, jer su pasoši i lične karte proglašeni nevažećim. Trebalo je prijaviti boravak kao vojno sposobno lice, što je bilo visoko rizično, jer su dolazili po izbeglice i odvodili ih na ratište, “skidali” ih na punktu u Šimanovcima. Dovijali smo se, išli nekim budžacima u Beograd da bismo izbegli kontrole. U Crnoj Gori sam prijavio boravak da bih dobio dokument, bez koga nisam mogao da ostvarim nikakva prava. Ja razumem to vreme, bilo je jako teško svima, ali sam izabrao da ne učestvujem u ratnom ludilu i danas mislim da sam doneo dobru odluku, jer svi vidimo šta je ispalo od toga i kakvi su se ljudi vraćali. Rat je zvanično završen, ali, prema mnogim parametrima, i dalje tinja.
Rođen je 1966. godine u Gradačcu, bosanskom gradiću blizu hrvatske granice. Po završetku srednje škole, obreo se u Sarajevu, gde je nameravao da studira glumu. Prvi pokušaj je bio neuspešan.
- Strahovito sam se provalio, bilo je katastrofalno... Loše sam spremio Hasanaginicu, a u žiriju su bile legende sarajevskog glumišta, poput Bore Stepanovića i Miralema Zupčevića. Kada sam završio monolog, sećam se da je Bora izašao i upitao me: “Jeste li Vi ovo ozbiljno mislili, ili ste nas zezali?” Rekao sam mu da sam bio ozbiljan. “Da ove godine primamo komičare, svakako biste prošli prijemni”.
Naredne godine, Kljaja, kako ga zovu prijatelji, ponovo je polagao prijemni ispit na Akademiji scenskih umetnosti. Tada je upisao glumu u klasi Bore Stepanovića, ali je, već posle prve godine, shvatio da to nije za njega i, što je veoma retko u toj branši – napustio. Pronašao je svoj put kada se obreo na sarajevkom radiju 202, a kasnije, kada je otvoren Omladinski program Radio-Sarajeva, u potpunosti se posvetio novinarstvu. Virus, pre svega radijski (taj je najgori), našao je svoju metu.
- To je bilo frenetično. Radili smo na na radiju koji je bio slušan, mogli smo da podignemo mase. Sećam se da smo jednom išli uživo: “Ko je protiv rata, neka izbaci beli čaršaf kroz prozor”. Dok se ta emisija emitovala, u jednom trenutku, Sarajevo se zabelilo od čaršava. To više nije moguće ni u Srbiji, ni u Kanadi, nigde. Promenila su se vremena. Bio sam šokiran kasnije, kada sam shvatio da je važnija pesma koju ću pustiti na radiju od onoga što ću reći.
U Sarajevu je ostao do izbijanja našeg nesrećnog rata. Zar ima srećnih?
- Oni koji su učestvovali u svemu tome, znali su da će doći do raspada. Mi, verovali ili ne, nismo imali pojma. Za nas je rat došao preko noći. Jedno veče smo sedeli u kafiću, a sutradan je grad bio blokiran, posvuda su bili neki maskirani ljudi u uniformama, sa oružjem u rukama.
Šabački period
Počeli su stihijski da odlaze, kako se ko snašao. Nisu nosili dragocenosti, jer su mislili da će se vratiti kući, kad ludilo prođe. Zoran je, sa roditeljima i sestrom, došao u Šabac, kod rođaka. Nosili su po mali kofer, uglavnom sa priborom za ličnu higijenu. Živeli su u jednoj prostoriji i radili sezonske poslove.
- Brao sam maline u Skupljenu, a godinu dana pre toga, izveštavao sam za BBC Njord iz Brazila. Bio je to profesionalni sunovrat. Radio sam šta sam stigao, nisam mogao da biram. Jednom prilikom, kada sam raznosio piće do Bogatića, čuo sam na radiju (koji sam uvek slušao) da se otvara nova radio stanica i da traže novinare saradnike. Odmah sam okrenuo auto, otišao u hotel “Slobodu” i tamo upoznao vlasnika, Vinka Perića.
Vikom radija se seća kao novog izazova, perioda kada je, krenuvši od nule, morao ponovo da se dokazuje. Ubrzo je postao glavni i odgovorni urednik, mada, to ni izbliza nije bilo kao nekad.
- U tim, devedesetim godinama, bili smo omeđeni u informativnom i profesionalnom smislu. Ali, druženje je bilo fantastično, što je za mene, sa iskustvom kroz koje sam prolazio, bilo lekovito. U jednom periodu, u Vikomu se zatekla gusto koncetrisana ekipa talenata, tada i nikad više. Bez obzira da li to više iko u Šapcu pamti, nama je bilo važno.
Vikom priču zasigurno pamte akteri, čak i oni koji su doživeli ljubavne brodolome. Kljaja nije jedan od njih. Svoju sadašnju i jedinu suprugu upozano je na tom radiju. U srećnom je braku, iako prvi susret sa Dragom nije obećavao.
- S obzirom da sam bio veoma disciplinovan, insistirao sam da se poštuju sva pravila redakcije. Strogo je bio zabranjen ulazak u studio. U jednom trenutku, usred emisije, jedna devojka je uletela u studio i nije izlazila. Ušao sam i zatekao voditeljku kako razgovara sa svojom drugaricom. Bio sam u afektu i izderao se na obe sa velikim žarom, zbog čega sam kasnije zažalio, pa sam pokušao da ispravim grešku. Tražio sam tu devojku, bezuspešno pokušavao da nađem njen broj telefona da joj se izvinim, a kad sam konačno uspeo, ona je bežala od mene k’o đavo od krsta.
Ipak, Draga ne samo da mu je oprostila, nego se zaljubila i udala za njega. Naredne godine su dobili sina. Kada je Aleksandar imao pet meseci, Kljajici su odlučili da odu u Kanadu. Život je počinjao iz početka. Ponovo.
Grubo buđenje
- Moja sesta, koja je, sa suprugom, otišla par godina ranije, pozvala nas je da dođemo. Razmišljao sam šta da radim, nije to bila laka odluka, ali nisam želeo da se čitav život kajem što nisam pokušao. Stihijski smo spakovali stvari i otišli, što je bila velika greška. Nismo dobro znali jezik, nismo proverili gde idemo i šta ćemo da radimo. Inače, u Srbiji nismo bili ugroženi, ja sam radio na radiju, Draga kao pravnik, imali smo stan, koji smo kupili kada sam uspeo da prodam očevinu u Bosni. Danas sigurno ne bih išao tako, grlom u jagode, debelo bih razmislio.
U Vindzoru ih je sačekala realnost. Draga je diplomu Pravnog fakulteta mogla da okaci na zid, jer je kanadski pravosudni sistem potpuno drugačiji od evropskog. Zoran je slao svoj CV svim lokalnim radio stanicama, ali niko ga nije pozvao na razgovor. Radili su razne poslove da bi preživeli. Nisu baš bili na ivici gladi, ali im je trebalo deset godina da stanu na noge, i materijalno i mentalno. Nostalgija je nemilosrdno udarala. Do Đinđićevog ubistva, koferi su im bili spakovani za povratak u Srbiju.
- Čim smo došli, shvatili smo da smo pogrešili, ali nismo imali para da se vratimo kući. Bilo je to grubo buđenje, gubitak iluzija koje smo odgajili gledajući pogrešne američke filmove.
Na pitanje da li bi sa ovom pameću otišao pre dvadeset godina u Kanadu, Zoran kaže: “Možda, ali drugačije”.
- Bolje bih se pripremio, isplanirao, možda bih otišao u drugo mesto, na primer u Toronto. Vindzor je industrijski centar. Ipak, ne mogu reći da mi je žao, oboje imamo svoje živote, dete nam studira, govori tri jezika, ima srpsko i kanadsko državljanstvo i mogućnost da bude građanin sveta. Samo od njega zavisi da li će uspeti. Ja to, nažalost, nisam imao. U zenitu novinarske karijere, doživeo sam rat i sve se srušilo.
Jednom novinar, uvek novinar
Pre sedam godina, na lokalnoj radio stanici, koja je vikendom ustupala prostor različitim etničkim grupacijama, počeo je vodi emisiju “Srbija nedeljom”. Iako je radio volonterski, bio je oduševljen, svoj na svome. Lako je obnovio stare kontakte sa kolegama iz Srbije i bivše Jugoslavije i pravio ekskluzivne intervjue. U emisiji informativno-kulturnog sadržaja, nedeljom od četiri do pet popodne, prodefilovala su imena poput Novaka Đokovića, Emira Kusturice, Vlatka Stefanskog, Gorana Bregovića, Hašima Tačija, Momira Bulatovića... Oko četiri stotine gostiju.
- Sama činjenica da ih neki ludak zove iz Kanade, njima je bila interesantna. Kada je, par godina kasnije, jedna kanadska radio stanica osnivala redakciju, otišao sam na audiciju i prošao. Bilo im je egzotično što jedan, kako su rekli, novinarski veteran, želi da sarađuje sa njima. Dobio sam odrešene ruke da uređujem jednočasovnu emisiju na engleskom jeziku. Redakciju sam formirao u sklopu vindzorskog fakulteta, koji ima fantastičnu katedru za novinarstvo, jednu od najboljih u Kanadi. Studenti su bili oduševljeni činjenicom da imaju mogućnost da praktično primenjuju ono sto nauče.
Vindsor Hronical je vrlo brzo postala slušana i, u određenim krugovima, popularna emisija. Kijevske demonstracije su išle uživo u kanadski etar, zahvaljujući nekolicini dopisnika koji su besplatno izveštavali za radio u Vindzoru. Godinu i po dana, koliko je trajala ukrajinska tragedija, svakog petka se jedan od njih oglašavao.
- Jednom nedeljno smo pratili svaki važan događaj na svetskom nivou. To je bio profesionalni angažman, mada sam još uvek radio volonterski emisiju “Srbija nedeljom”, koja je preimenovana u “Glas Srbije”. Nikad nisam napustio kompaniju u kojoj sam počeo da radim, ona mi je plaćala račune. Međutim, svoje slobodne vreme sam provodio jureći korespondente u Tokiju, ili Nepalu, prateći migrantsku krizu u Švajcarskoj, ili odvajanje Glazgova od Engleske… Moja porodica je podnela neverovatan teret zbog mojih afiniteta i sujete, dete je odrastalo bez mene… To je godinama trajalo.
Osamnaest dopisnika iz sveta, vrhunskih novinara, besplatno su radili za Vindsor Hronical. Jedan od njih je Gideon Levi, dobitnik Pulicerove nagrade, koga je Noam Čomski nazvao Mojsijem izraelskog novinarstva. Za vreme konflikta između Izraela i Gaze, uživo se javljao u studio. Ipak, posle četiri godine, lokalna radio stanica nije mogla finansijski da izdrži taj projekat. Ni Zoran više nije mogao sam, jer su studenti dolazili i odlazili, doduše sa sjajnim utiscima, ali dalje, u Njujork, ili Toronto. Sazrelo je vreme za promenu.
- Aledžandar media je prva onlajn agencija koja distribuira važne vesti na lokalnom nivou. Svima koji su ulogovani na našu mrežu pružamo besplatne fotografije i video zapise o kulturnim, humatitarnim i crkvenim događajima. Takođe, organizujemo pozorišne predstave i filmske projekcije. U Vindzor, u kom živi oko 12.000 Srba, doveli smo Seku Sablić, Feđu Stojanovića, Nedu Arnerić, Slobodu Mićalović, Igora Đorđevića...
U Kanadi, živeći treći život, Zoran je uspeo da sačuv duh i staru dobru vedrinu “raje”. Ali, za četvrti početak, kaže, nema vremena.
- Čekam penziju (smeh).
Kad sam izbegao u Srbiju, dobar deo vremena sam živeo bez ikakvih dokumenata, jer su pasoši i lične karte proglašeni nevažećim. Trebalo je prijaviti boravak kao vojno sposobno lice, što je bilo visoko rizično, jer su dolazili po izbeglice i odvodili ih na ratište, “skidali” ih na punktu u Šimanovcima. Dovijali smo se, išli nekim budžacima u Beograd da bismo izbegli kontrole. U Crnoj Gori sam prijavio boravak da bih dobio dokument, bez koga nisam mogao da ostvarim nikakva prava. Ja razumem to vreme, bilo je jako teško svima, ali sam izabrao da ne učestvujem u ratnom ludilu i danas mislim da sam doneo dobru odluku, jer svi vidimo šta je ispalo od toga i kakvi su se ljudi vraćali. Rat je zvanično završen, ali, prema mnogim parametrima, i dalje tinja.
M. Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
