ŠABAČKE PRIČE - SVETOZAR BAĆA JURIŠIĆ
UVEK SE VRAĆAO RODNOM GRADU
O Šapcu i Šapčanima, njegovim ulicama i institucijama, prošlosti i sadašnjosti, kafanama i boemima, korzou i igrankama, Dudari i Savi, fudbalu i rukometu- pričaju ljudi koji su deo svoje duše ugradili u mozaik kaldrme ove varoši (2)
Baća Jurišić, jedan je od malobrojnih Šapčana koji pamti predratne a naročito poratne prilike i život u ovoj varoši. Donjošorac, rođen 1929. godine u građanskoj porodici od majke Vukosave i oca Jovana, i uz dve sestre Nataliju i Zoricu, detinjstvo i mladost provodio na šabačkoj kaldrmi.
Kako je Jovan Jurišić bio ugledni zanatlija poznat po izradi kvalitetnih opanaka i korektnom odnosu prema kupcima, tako je i stekao ugled u skoro svim selima ovog kraja pa i u gradu. Taj ugled uživao je i njegov sin Svetozar, a imućno domaćinstvo obezbedilo mu je i bezbrižnu dečju igru ispred kuće i očeve radnje u Karađorđevoj nedaleko od Šarana, na raskrsnici ulica Miloša Pocerca i Pop Lukine gde je nekada bila pijaca, takozvani Kantar, na koji su svakog petka seljaci dovozili svoje proizvode i gde se pazarivalo ono što je građanima potrebno.
- Tu je bio jedan slobodan prostor koji smo mi dečaci koristili najviše za igru fudbala. Takođe za te namene služio je i prostor zvani Krčanovo polje, od ugla Karađorđeve, pored kafane Šaran, prema Dudari koji nije bio poptuno naseljen, baš preko puta strugare Mite Đorđevića. Pa ni Dudara nije bila daleko, prostor koji je odvajao reku Savu od grada a dobio je ime po dudovima koji su tu po obodu rasli. E ta Dudara bila je stecište mladih koji su igrali fudbal, bila je i stecište talenata koji su se kasnije proslavili u raznim klubovima širom zemlje- priča Baća, kako su već tada zvali ovog ortodoksnog Šapčanina, koji je kasnije, sticajem okolnosti odlazio na razne strane ali se rodnom gradu uvek vraćao.
Kako je Jovan Jurišić bio ugledni zanatlija poznat po izradi kvalitetnih opanaka i korektnom odnosu prema kupcima, tako je i stekao ugled u skoro svim selima ovog kraja pa i u gradu. Taj ugled uživao je i njegov sin Svetozar, a imućno domaćinstvo obezbedilo mu je i bezbrižnu dečju igru ispred kuće i očeve radnje u Karađorđevoj nedaleko od Šarana, na raskrsnici ulica Miloša Pocerca i Pop Lukine gde je nekada bila pijaca, takozvani Kantar, na koji su svakog petka seljaci dovozili svoje proizvode i gde se pazarivalo ono što je građanima potrebno.
- Tu je bio jedan slobodan prostor koji smo mi dečaci koristili najviše za igru fudbala. Takođe za te namene služio je i prostor zvani Krčanovo polje, od ugla Karađorđeve, pored kafane Šaran, prema Dudari koji nije bio poptuno naseljen, baš preko puta strugare Mite Đorđevića. Pa ni Dudara nije bila daleko, prostor koji je odvajao reku Savu od grada a dobio je ime po dudovima koji su tu po obodu rasli. E ta Dudara bila je stecište mladih koji su igrali fudbal, bila je i stecište talenata koji su se kasnije proslavili u raznim klubovima širom zemlje- priča Baća, kako su već tada zvali ovog ortodoksnog Šapčanina, koji je kasnije, sticajem okolnosti odlazio na razne strane ali se rodnom gradu uvek vraćao.
Najnoviji broj
18. april 2024.
