FELjTON USPEŠNI ŠAPČANI
A SADA OZBILjNO: OGNjEN AMIDžIĆ
U ponedeljak, 9. oktobra, navršilo se dvadeset šest godina od pogibije ekipe šabačkog dopisnistva RTS-a, na Baniji. Više od dvesta metaka ispaljeno je u automobil u kom su bili novinar Zoran Amidžić, snimatelj Bora Petrović, asistent snimatelja Dejan Milićević i urednik Radio-Šapca Sretan Ilić. Bila je to velika tragedija za grad i branšu, najviše za porodice preminulih, koji su, umesto oružja, nosili beležnice i kamere. Okolnosti pod kojim su ubijeni nikada nisu istražene, ubice nisu pronađene i kažnjene. Iza njih, ostalo je petoro dece – Ognjen, Maja, Vladimir, Jelena i Vanja.
- Imam 42 godine, što znači da sam sada stariji godinu dana nego što je moj otac imao kada je poginuo. Shvatam da sam mnogo duže bez njega, nego što sam bio sa njim. Imao sam sreću, jer je moja mama sama uspela da sačuva mene i sestru, da nas izvede na put i da što manje osetimo nedostatak oca. To su bile godine kada je tragedija građanskog rata pogodila mnoge srpske porodice, ginuli su mladi, ljudi ostajali bez dece, i zato nisam nikad hteo da ističem ličnu tragediju. Strašno je što je moj otac poginuo na zadatku, bez oružja, šta više, mnogo vremena je provodio tamo, jer je momcima koji su bili mobilisani i odsečeni od svojih porodica, prenosio pozdrave i pakete od kuće. Smrt je ostala misteroizna, ali jasno je da su to uradile hrvatske vojne, ili paravojne formacije, kaze Ognjen Amidžić za “Glas Podrinja”.
Bazična vedrina
Brz i okretan, Ognjen je u našu redakciju ušao kao u farmerke iz mladosti koje mu još uvek dobro stoje: “Imam pola sata”. Ok, krećemo.
Rođen je 17. juna 1975. godine u Šapcu. Prvih sedam godina živeo je u “krugu dvojke”, u naselju Benska Bara, a potom se, sa porodicom, preselio na Trkalište. Rano detinjstvo i period osnovne škole u rodnom gradu za njega su, kaže, najlepši u životu.
- U tom periodu se upijaju stvari i to ostaje za ceo život, a meni je tada bilo savršeno, osećao sam se zaštićeno u sistemu u kom smo vaspitavani. To je stvorilo kod mene bazičan osećaj sreće, veru da će na kraju sve biti dobro. Večiti sam optimista.
Ognjen je, stopama oca Zorana, trenirao rukomet (od devete do dvadesete godine). Bio je srednji bek u jednoj od najuspešnijih generacija “Metaloplastike”. Sa petnaest je igrao u prvom timu i ozbiljno razmišljao o profesionalnoj karijeri.
- Šabac je bio grad rukometa, koji sam mnogo voleo. Učili smo od najboljih igrača na svetu – Isakovića, Vujovića, Bašića i cele te čuvene ekipe. U mom prvom turniru , u devetoj godini, postali smo prvaci Srbije i nikad nismo bili drugi. Onda su došle strašne devedesete, koje su donele nemir i urušavanje sistema vrednosti u koji smo verovali. Odjednom su se pojavili i postali bitni ljudi koji su bili sa dna građanske, obrazovne i moralne lestvice, a jedini reper je postao novac – Koliko imaš para, toliko vrediš. Sve se preko noći promenilo, što se odrazilo i na rukomet. Otkazivali su nam treninge, u Hali nije bilo struje, osećalo se opšte beznađe, a nije bilo nikog da nas posavetuje. Tada sam se razočarao i nekako izduvao…
Pored rukometa, simboli njegovog rodnog grada su, kaže, rok kultura i Šabačka gimnazija, u kojoj je đakovao po završetku Milevine škole.
- I to je bio divan period, u kom sam stekao sjajne prijatelje, sa kojima sam i danas u kontaktu. “Zakačili” smo legendarnu postavu gimnazijskih profesora. Tu su bili Raća, Kulon i Koman, iako nisu meni predavali. Razredna mi je bila profesorka Svetlana Guconjic, kojoj smo mi bili prva generacija, Dana mi je predavala istoriju, srpski jezik Snežana Anđić, a direktor je bio Miroslav Jovanović, ozbiljan lik i pravi laf. Imali smo strahopoštovanje prema profesorima i nekakav osećaj važnosti što smo tu. Fenomenalno smo se zabavljali na večerima stranih jezika, posebno zato što nismo išli na časove kad smo ih pripremali (smeh).
Iako su mu neki profesori savetovali da upiše i paralelno studira dva fakulteta, Ognjen se, poput oca, opredelio za istoriju. Doduše, jedino je voleo period Stare Grčke i Rima, a više od toga – režiju.
- Hteo sam da studiram režiju, ali, pošto kod mene nikad ništa nije moglo da bude normalno, bio sam u prvoj generaciji koja je ponovo morala da polaže veliku maturu. Prijemni na režiji je bio dve nedelje pre ostalih i fizički nisam mogao da stignem.
Ritam novinarstva
Kada je, devedeset i četvrte, osnovana Televizija Šabac, Ognjen je našao svoje mesto. Pre toga je, još kao gimnazijalac, radio na radiju, “koji je sjajan”, ali ipak je televizija njegova prirodna sredina. Ekipa je bila fenomenalna – sa Rafom, Dariom i Arsom, Ognjen je radio na povišenom adrenalinu. Bilo je tu “svakavih ludosti, kostimiranja i letećih ćilima”, a ostala je zahvalnost svima, na čelu sa tadašnjim urednikom Zoranom Brkićem, koji su ga učili zanatu. Proradili su novinarski geni.
- Posmatrao sam oca i nesvesno upijao taj stil života i posebnu ritmiku. To je ozbiljno ludilo. Sećam se ćaleta kako piše prilog, petnaest puta ga čita, meri vreme, zove centralu u Beogradu, onda ga ponovo čita, gleda ga u emitovanju, pa ga još snimi i ponovo pogleda. Tako je bilo svaki dan, godinama… U ušima mi je ostao taj tempo i postao normalan.
Posle tri godine na RTV Šabac, otišao je u Beograd, gde je počeo da radi noćni kontakt program na čuvenoj dvesta dvojci Radio-Beograda, što je “epik momenat”. Posle se vratio na televiziju, vodio je muzičku emisiju “Garaža” i uporno verovao da će se neke stvari promeniti na RTS-u, gde je sebe autentično doživljavao. Njegove ideje su bile “previše alternativne u toj priči”, a majci je čvrsto obećao da nikada neće raditi informativni program.
- Imao sam dvadeset i šest godina, život mi je prolazio, samo sam pričao, a nisam mogao da plasiram svoje ideje. Imao sam pozive da radim za Pink i ranije, ali sam prelomio 2001. godine. Sa Željkom i Milicom sam se dogovorio u roku od deset minuta: “Jel bi mogao da počneš sutra da radiš?” Startovao sam sa Jutarnjim programom koji je postigao uspeh i odredio me. Ubacio sam krevet u studio, kuvao sebi kafu, i u pidžami i jutarnjem raspoloženju, razgovarao sa gostima. To je posle preraslo u Balkan net, a radio sam i Džekiranje, kviz Najbolji prijatelji, Sav taj Pink… Posle toga sam blago povukao ručnu, želeo da napravim nešto novo.
Pre jedanaest godina, sa pokojnim glumcem Marinkom Madžgaljem, osnovao je bend “Flamingosi”, koji je neočekivano, na njihovo veliko iznenađenje, napravio bum. Godine 2006. su, zajedno sa Luisom, osvojili prvo mesto na Beoviziji sa pesmom “Ludi letnji ples”. Do 2016. kada je Marinko napustio ovaj svet, City records je izdao četiri njihova albuma.
- Madžgalj i ja smo se upoznali kroz projekat Balkan net, a Flamingosi su nastali iz najvećeg zezanja. Potpuno neplanirano, ljudima je to postao jako zabavno i eksplodiralo je. Mnogo smo putovali i nastupali, (smeh), a hteli smo da napravimo retro kič bend i imali trip da nas sluša tridesetak ljudi u klubu.
Autorski projekat Amidži Šou, koji je započeo pre devet godina, traje i danas. U međuvremenu je vodio razne rijaliti programe. Na pitanje da li bi, kad pogleda iz ove perspektive nešto promenio, kaže da bi većinu stvari ponovio.
- Nešto bih i promenio. Potrudio bih se da završim fakultet i, možda, napravio drugačije poslovne poteze. Svi mi patimo za onim što nismo uradili, ili što nismo više vremena proveli sa nekim ko to zaslužuje. Mnogo toga sam radio pre nego što je trebalo, a za neke stvari mi je bilo “zamalo”.
Što se tiče planova, Ognjen namerava da nastavi da “vozi” svoju autorsku emisiju, ali bi voleo da se oproba iza kamere. Režija. Stara ljubav.
Sreću je našao (ili ona njega) u drugom braku. Sa suprugom Danijelom ima sina Matiju, a voleo bi da ima još potomaka.
- Dece nikad dosta, ako je zdravlja i mogućnosti, polako...
INTERNET JE DROGA
Sve je manje ljudi koji bi išli ovim putem, zato što televizija više nije ljudima toliko zanimljiva da bi se bavili njom. Na društvenim mrežama, svako može da emituje ono što hoće, a to se naročito odnosi na žene. Sećam se da su nekada, kad bi se raspisao konkurs za novo TV lice, bile kilometarske kolone, a sada dođe dvadeseak ljudi. Internet je ugrozio televiziju. On je fenomenalna stvar, ali i najveća droga. Ljudi gube interesovanje, jer im je sve dostupno na klik.
NOVINARSTVO DANAS
Vremena se jezivo brzo menjaju, samim tim i novinarstvo. Ono koje mi znamo i koje je počivalo na nekim postulatima, više ne postoji. Šta je danas parametar za novinarstvo? Svako ima svoju priču i sve je otvorenija podela na interesne sfere. Zna se ko šta i koga zastupa.
NAJTEŽE JE SA NAŠIMA
Pamtim intervju sa Dženifer Lopez, jer sam prvi put radio sa mega zvezdom, koja je u fokusu. Kod nas obično dolaze oni koji su na zalasku. Pitao sam se kako funkcionišu ljudi tog tipa, ali se ispostavilo da sam sa njom imao najlakši intervju. Nije tražila ništa unapred, nijedno pitanje. Najteže je raditi sa našim ljudima, jer kod nas je uvek sve problem. I dalje imamo, i na državnom nivou, provincijski princip – ako je ozbiljan glumac, ne može da se zeza. Kada sam bio u Americi, gledao sam Kevina Spejsija, jednog od najboljih glumaca na svetu, koji je u tok šou programu “luđi” od svih voditelja zajedno. I Barak Obama se predstavljao kao čovek, a ne kao funkcija. Kod nas nije lako raditi šou program. Digao sam ruke od svega u šta sam verovao i mislio da je dobro. Imam fazon da se, sa svim što postoji, dobro zabavljam.
- Imam 42 godine, što znači da sam sada stariji godinu dana nego što je moj otac imao kada je poginuo. Shvatam da sam mnogo duže bez njega, nego što sam bio sa njim. Imao sam sreću, jer je moja mama sama uspela da sačuva mene i sestru, da nas izvede na put i da što manje osetimo nedostatak oca. To su bile godine kada je tragedija građanskog rata pogodila mnoge srpske porodice, ginuli su mladi, ljudi ostajali bez dece, i zato nisam nikad hteo da ističem ličnu tragediju. Strašno je što je moj otac poginuo na zadatku, bez oružja, šta više, mnogo vremena je provodio tamo, jer je momcima koji su bili mobilisani i odsečeni od svojih porodica, prenosio pozdrave i pakete od kuće. Smrt je ostala misteroizna, ali jasno je da su to uradile hrvatske vojne, ili paravojne formacije, kaze Ognjen Amidžić za “Glas Podrinja”.
Bazična vedrina
Brz i okretan, Ognjen je u našu redakciju ušao kao u farmerke iz mladosti koje mu još uvek dobro stoje: “Imam pola sata”. Ok, krećemo.
Rođen je 17. juna 1975. godine u Šapcu. Prvih sedam godina živeo je u “krugu dvojke”, u naselju Benska Bara, a potom se, sa porodicom, preselio na Trkalište. Rano detinjstvo i period osnovne škole u rodnom gradu za njega su, kaže, najlepši u životu.
- U tom periodu se upijaju stvari i to ostaje za ceo život, a meni je tada bilo savršeno, osećao sam se zaštićeno u sistemu u kom smo vaspitavani. To je stvorilo kod mene bazičan osećaj sreće, veru da će na kraju sve biti dobro. Večiti sam optimista.
Ognjen je, stopama oca Zorana, trenirao rukomet (od devete do dvadesete godine). Bio je srednji bek u jednoj od najuspešnijih generacija “Metaloplastike”. Sa petnaest je igrao u prvom timu i ozbiljno razmišljao o profesionalnoj karijeri.
- Šabac je bio grad rukometa, koji sam mnogo voleo. Učili smo od najboljih igrača na svetu – Isakovića, Vujovića, Bašića i cele te čuvene ekipe. U mom prvom turniru , u devetoj godini, postali smo prvaci Srbije i nikad nismo bili drugi. Onda su došle strašne devedesete, koje su donele nemir i urušavanje sistema vrednosti u koji smo verovali. Odjednom su se pojavili i postali bitni ljudi koji su bili sa dna građanske, obrazovne i moralne lestvice, a jedini reper je postao novac – Koliko imaš para, toliko vrediš. Sve se preko noći promenilo, što se odrazilo i na rukomet. Otkazivali su nam treninge, u Hali nije bilo struje, osećalo se opšte beznađe, a nije bilo nikog da nas posavetuje. Tada sam se razočarao i nekako izduvao…
Pored rukometa, simboli njegovog rodnog grada su, kaže, rok kultura i Šabačka gimnazija, u kojoj je đakovao po završetku Milevine škole.
- I to je bio divan period, u kom sam stekao sjajne prijatelje, sa kojima sam i danas u kontaktu. “Zakačili” smo legendarnu postavu gimnazijskih profesora. Tu su bili Raća, Kulon i Koman, iako nisu meni predavali. Razredna mi je bila profesorka Svetlana Guconjic, kojoj smo mi bili prva generacija, Dana mi je predavala istoriju, srpski jezik Snežana Anđić, a direktor je bio Miroslav Jovanović, ozbiljan lik i pravi laf. Imali smo strahopoštovanje prema profesorima i nekakav osećaj važnosti što smo tu. Fenomenalno smo se zabavljali na večerima stranih jezika, posebno zato što nismo išli na časove kad smo ih pripremali (smeh).
Iako su mu neki profesori savetovali da upiše i paralelno studira dva fakulteta, Ognjen se, poput oca, opredelio za istoriju. Doduše, jedino je voleo period Stare Grčke i Rima, a više od toga – režiju.
- Hteo sam da studiram režiju, ali, pošto kod mene nikad ništa nije moglo da bude normalno, bio sam u prvoj generaciji koja je ponovo morala da polaže veliku maturu. Prijemni na režiji je bio dve nedelje pre ostalih i fizički nisam mogao da stignem.
Ritam novinarstva
Kada je, devedeset i četvrte, osnovana Televizija Šabac, Ognjen je našao svoje mesto. Pre toga je, još kao gimnazijalac, radio na radiju, “koji je sjajan”, ali ipak je televizija njegova prirodna sredina. Ekipa je bila fenomenalna – sa Rafom, Dariom i Arsom, Ognjen je radio na povišenom adrenalinu. Bilo je tu “svakavih ludosti, kostimiranja i letećih ćilima”, a ostala je zahvalnost svima, na čelu sa tadašnjim urednikom Zoranom Brkićem, koji su ga učili zanatu. Proradili su novinarski geni.
- Posmatrao sam oca i nesvesno upijao taj stil života i posebnu ritmiku. To je ozbiljno ludilo. Sećam se ćaleta kako piše prilog, petnaest puta ga čita, meri vreme, zove centralu u Beogradu, onda ga ponovo čita, gleda ga u emitovanju, pa ga još snimi i ponovo pogleda. Tako je bilo svaki dan, godinama… U ušima mi je ostao taj tempo i postao normalan.
Posle tri godine na RTV Šabac, otišao je u Beograd, gde je počeo da radi noćni kontakt program na čuvenoj dvesta dvojci Radio-Beograda, što je “epik momenat”. Posle se vratio na televiziju, vodio je muzičku emisiju “Garaža” i uporno verovao da će se neke stvari promeniti na RTS-u, gde je sebe autentično doživljavao. Njegove ideje su bile “previše alternativne u toj priči”, a majci je čvrsto obećao da nikada neće raditi informativni program.
- Imao sam dvadeset i šest godina, život mi je prolazio, samo sam pričao, a nisam mogao da plasiram svoje ideje. Imao sam pozive da radim za Pink i ranije, ali sam prelomio 2001. godine. Sa Željkom i Milicom sam se dogovorio u roku od deset minuta: “Jel bi mogao da počneš sutra da radiš?” Startovao sam sa Jutarnjim programom koji je postigao uspeh i odredio me. Ubacio sam krevet u studio, kuvao sebi kafu, i u pidžami i jutarnjem raspoloženju, razgovarao sa gostima. To je posle preraslo u Balkan net, a radio sam i Džekiranje, kviz Najbolji prijatelji, Sav taj Pink… Posle toga sam blago povukao ručnu, želeo da napravim nešto novo.
Pre jedanaest godina, sa pokojnim glumcem Marinkom Madžgaljem, osnovao je bend “Flamingosi”, koji je neočekivano, na njihovo veliko iznenađenje, napravio bum. Godine 2006. su, zajedno sa Luisom, osvojili prvo mesto na Beoviziji sa pesmom “Ludi letnji ples”. Do 2016. kada je Marinko napustio ovaj svet, City records je izdao četiri njihova albuma.
- Madžgalj i ja smo se upoznali kroz projekat Balkan net, a Flamingosi su nastali iz najvećeg zezanja. Potpuno neplanirano, ljudima je to postao jako zabavno i eksplodiralo je. Mnogo smo putovali i nastupali, (smeh), a hteli smo da napravimo retro kič bend i imali trip da nas sluša tridesetak ljudi u klubu.
Autorski projekat Amidži Šou, koji je započeo pre devet godina, traje i danas. U međuvremenu je vodio razne rijaliti programe. Na pitanje da li bi, kad pogleda iz ove perspektive nešto promenio, kaže da bi većinu stvari ponovio.
- Nešto bih i promenio. Potrudio bih se da završim fakultet i, možda, napravio drugačije poslovne poteze. Svi mi patimo za onim što nismo uradili, ili što nismo više vremena proveli sa nekim ko to zaslužuje. Mnogo toga sam radio pre nego što je trebalo, a za neke stvari mi je bilo “zamalo”.
Što se tiče planova, Ognjen namerava da nastavi da “vozi” svoju autorsku emisiju, ali bi voleo da se oproba iza kamere. Režija. Stara ljubav.
Sreću je našao (ili ona njega) u drugom braku. Sa suprugom Danijelom ima sina Matiju, a voleo bi da ima još potomaka.
- Dece nikad dosta, ako je zdravlja i mogućnosti, polako...
Sve je manje ljudi koji bi išli ovim putem, zato što televizija više nije ljudima toliko zanimljiva da bi se bavili njom. Na društvenim mrežama, svako može da emituje ono što hoće, a to se naročito odnosi na žene. Sećam se da su nekada, kad bi se raspisao konkurs za novo TV lice, bile kilometarske kolone, a sada dođe dvadeseak ljudi. Internet je ugrozio televiziju. On je fenomenalna stvar, ali i najveća droga. Ljudi gube interesovanje, jer im je sve dostupno na klik.
Vremena se jezivo brzo menjaju, samim tim i novinarstvo. Ono koje mi znamo i koje je počivalo na nekim postulatima, više ne postoji. Šta je danas parametar za novinarstvo? Svako ima svoju priču i sve je otvorenija podela na interesne sfere. Zna se ko šta i koga zastupa.
Pamtim intervju sa Dženifer Lopez, jer sam prvi put radio sa mega zvezdom, koja je u fokusu. Kod nas obično dolaze oni koji su na zalasku. Pitao sam se kako funkcionišu ljudi tog tipa, ali se ispostavilo da sam sa njom imao najlakši intervju. Nije tražila ništa unapred, nijedno pitanje. Najteže je raditi sa našim ljudima, jer kod nas je uvek sve problem. I dalje imamo, i na državnom nivou, provincijski princip – ako je ozbiljan glumac, ne može da se zeza. Kada sam bio u Americi, gledao sam Kevina Spejsija, jednog od najboljih glumaca na svetu, koji je u tok šou programu “luđi” od svih voditelja zajedno. I Barak Obama se predstavljao kao čovek, a ne kao funkcija. Kod nas nije lako raditi šou program. Digao sam ruke od svega u šta sam verovao i mislio da je dobro. Imam fazon da se, sa svim što postoji, dobro zabavljam.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
