Инфо

Берза

  • aero 1.690 ▲ 0,18%
  • akdm 320 ⚫ 0,00%
  • alfa 33.506 ▼ -0,28%
  • dinnpb 3.490 ▲ 0,29%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gmon 1.600 ▼ -0,44%
  • ikrb 33 ▲ 6,45%
  • impl 3.050 ⚫ 0,00%
  • irtl 560 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.110 ▲ 3,58%
  • niis 679 ▼ -1,31%
  • rso1491 142,05 ▲ 0,10%
  • rso18175 100,94 ▲ 0,86%
  • sjpt 140 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
(19. октобар 2017.)
МИЛЕНА ПОПОВИЋ ДРЕНОВАЦ

МИРИС ДУВАНА НА ОЧЕВИМ ПРСТИМА

МИРИС ДУВАНА НА ОЧЕВИМ ПРСТИМА
“Али у истом оном тренутку кад ми је гутљај чаја, измешан с мрвицама колача, дотакао непце, ја уздрхтах, свративши пажњу на нешто изванредно што се збивало у мени. Сместа ми све недаће живота постадоше равнодушне, његови ми се порази учинише безопасни, а његова краткоћа привидна… И тад ми наједном пред очима искрсне успомена. Тај укус припада комадићу маделеине који ми је у Цомбраyу, у недељу ујутро, давала тетка Леоние кад бих дошао у њену собу да је поздравим… Мирис и укус, премда нежнији, чувају у себи сећање, очекивање и наду, и крај рушевина свега другога, на својим ситним, једва приметним капљицама, непоколебљиво носе целу голему зграду успомена”. (Марсел Пруст, “У потрази за изгубљеним временом”)
Милена Поповић Дреновац рођена је у Шапцу 1934. године, у чувеној породици професора Жике Поповића. Суграђани су је звали Ширли Темпл, а мајка Вука неговала по саветима доктора Ружичића из књиге “Ви и Ваше одојче” и купала у артерској води. Ипак, отац је био и остао централна фигура њеног живота.
- Отац ми цео живот недостаје. Иако сам имала седам година кад је погинуо, његов лик ми је мутан, али га памтим по мирису дувана на прстима. Понекад сећања остају свежија у чулима. Као што главном лику у Прустовом роману колачић мадлен буди успомену на тетку, тако се и мени, кад год поред мене прође неко ко много пуши, врати сећање на мог оца…
Сећање. Чудна игра ума. Милена се и данас живо сећа лика извесног Вујковића, чувеног управника логора у којем је, заједно са мајком, братом и сестрама, била затворена. У логору на Бањици 1941. године били су, не само једина српска, него и једина породица која је преживела неким чудом, или мајка Вукином бриљатном познавању немачког језика.
- Драга је имала осамнаест, Лола петнаест, ја седам, а Мики четири године. Били смо смештени у такозвану студентску собу и вероватно бисмо били стрељани да није наишла група лекара из међународног Црвеног крста. Мама се директно обратила једном од лекара: “Знате, ја не знам зашто смо ми овде. Ако је мој муж радио оно што му приписујете, он нека одговара, а не недужна деца и ја”. Они су били запрепашћени, а Вујковић је био толико бесан да је залупио врата кад су излазили и рекао: “Ова се навила к’о воденица”. После тога су нас пустили. Само што смо се вратили, мама је поново ухапшена. Осам месеци смо се потуцали по фамилији, од Београда до Ћуприје, а кад се вратила, породица је поново била на окупу.
Сећања на детињство, с обзиром на рат прилично су мучна и оставила су, каже, траг на њеном емоционалном развоју и поимању света, а како стари, појављују се као мора. Али, младост у Женској гимназији и Музичкој школи памти по лепом.
- У Гимназији, која је била класична, по чешком моделу, са свим равноправно заступљеним предметима, била сам одличан ђак. Сви смо били јако ангажовани, колектив је био компактан, а професори су настојали да развију другарство. Свака од нас одличних имала је задатак да ради са неком девојком, која је била слабији ђак. Што се тиче шапутања и преписивања, о томе да не говорим, то је било најнормалније... Ишли смо у разне секције, ја сам играла у фолклору и свирала клавир у оркестру. Свако јутро, пре наставе смо имали гимнастику. Сећам се игранки у Гимназији, а посебно једног дочека Нове године, кад ми је мама дозволила да останем до десет сати. Замислите дочек Нове године до десет (смех)...
Раном удајом за Николу Цветића, у деветнаестој години, младост је нагло завршена. У браку је родила сина Горана, али није запоставила образовање. Уписала је француски језик на Филозофском факултету и завршила у року. Одмах по завршетку студија запослила се у Супу, али је “из цуга дала отказ и изгубила добар део плате” чим јој се указала прилика да ради у школи. Њен позив је била просвета и није хтела да прави компромис. У ОШ “Перо Поповић Ага”, у којој је радила деветнаест година, почела је као наставница француског и енглеског језика, једно време била помоћник, а потом директор. Била је веома отворена у раду са младима, брижна, али правична. Заједно са најбољом пријатељицом, која је била школски психолог, уводила је новине у школски рад. Такав је, каже, био штимунг.
- Волела сам да радим са децом. На крају године сам правила анонимне анкете са ученицима који су оцењивали мој рад. Сећам се да ми је највећи комплимент био: “Ослободили сте ме страха од језика”. Као директор, имала сам једно сандуче у које су ученици могли да остављају своје примедбе, тако да сам имала огледало. Било је доста умесних, али и таквих попут: С ким фураш? (смех) Веома сам волела тај рад, нарочито да посматрам ђаке у првој години, који су ме на почетку звали тетка директорка, а при крају године су ми се љубазно јављали.
Вероватно би остала у школи до пензије да јој се, седамдесет и седме године, није указала прилика да, као саветник за школство Амбасаде СФРЈ, оде у Париз.
- То је био пун погодак. Максимално сам искористила боравак, обишла све центре по Француској, учествовала у раду радне групе за интеркултурализам, где су били високи интелектуалци из разних земаља, који су ме равноправно третирали. На опште чуђење, прекинула сам мандат, зато што је мама била јако болесна.
Из Париза се вратила после непуне три године и запослила у Савезном заводу за међународну научну, просветно-културну и техничку сарадњу, као шеф одсека за стипендирање. Када је та установа укинута, деведесете године, отишла је у превремену пензију.
Довољан је један дан
Отмена и достојанствена у осмдесетчетвртој години, са љубављу говори о свом другом супругу, Бориславу Дреновцу, лингвисти, неприкосновеном ерудити посвећеном науци о језику. Неки су га доживљавали као особењака, а она као благослов.
- Тек тада сам осетила пун смисао брачног живота. Бора је био феноменалан човек, јако сличан тати. То су најлепше и најплодније године мог живота. Помагала сам му око његових текстова, пратила колико сам могла, јер он је радио на четрдесет и два језика. Живели смо у свом, интелектуалном свету, измештеном од политике и тривијалности, учили једно од другог и надопуњавали се.
Да никад није касно за нови почетак, сведочи њихова прича. С обзиром да су се познавали годинама и повремено сретали на изложбама, Милену није изненадио његов позив да се виде. Знала је да је удовац девет година и прилично усамљен. Када је питао да се уда за њега, није могла да верује: “Боро, ја имам шездесетдве, а ти седамдесетдве године. Шта ми да почињемо?” Одговорио јој је: “Ако је лепо, довољан је само један дан”. Брак је трајао двадесет година, до Борине смрти пре годину и по дана. Вољеној супрузи оставио је кућу на Сењаку, а библиотеку од око 3.200 књига завештао Библиотеци “Светозар Марковић”, у којој је учио док је студирао.
- Могу да кажем да сам све овоземаљске задатке позавршавала, неке успешно, неке не. Оправдала сам место у породици и немам никог на савести. Моји унуци, Вукашин и Тамара, одрасли су и кренули својим путем. Мирно чекам одлазак.
Милена Поповић Дреновац рођена је у Шапцу, у породици Жике Поповића као четврто дете. Рано детињство обележено је ратним траумама, погибијом оца, најстаријег брата и стрица, боравком у затвору у Шапцу и на Бањици, потуцањем по фамилији од Београда до Ћуприје, прекидом школовања и приватним полагањем другог разреда. По завршетку основне школе, наставила је школовање у Женској гимназији. После матуре, уписала је француски језик на Филозофском факултету, који је завршила у року. Професионалну каријеру започела је у Основној школи “Перо Поповић Ага” у Београду, где је предавала француски и енглески језик, а потом радила као помоћник и директор исте школе. Поред редовне наставе, бавила се педагошким радом као ментор студентима француског језика, као сарадник Института за стране језике и рецензент уџбеника из француског језика. Радила је као аутор адаптираних лекција за радио емисије “Учимо француски”. Од седамдесет и седме до осамдесете, бавила се организовањем наставе матерњег језика у Фрнцуској, као саветник за школство Амбасаде СФРЈ у Паризу. Од осамдесете до деведесете, радила је у Савезном заводу за међународну научну, просветно-културну и техничку сарадњу и Савезном бироу за запошљавање, на пословима међународне сарадње у области школовања и студирања. У том периоду, учествовала у међународним пројектима школовању миграната (Гранада, Париз, Стразбур) и објављивала чланке у публикацијама у земљи и иностранству. Учествовала је у југословенском пројекту “Моја домовина СФРЈ”, као коаутор приручника за трећу књигу уџбеника.

ПОРУКА У СНУ
Медицина је била моја љубав. Кад је требало да упишем факултет, (двоумила сам се између медицине и француског), сањала сам оца како излази из Гимназије у белом мантилу, скида га и одлази са дневником низ улицу. Послушала сам га и кренула његовим стопама. И никада га више нисам сањала.
М. Филиповић

Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa