PARALELNI UNIVERZUM

Ne bi muzika bila i lek i razonoda, sreća i tuga, ne bi hranila dušu na tako jedinstven način, kada bi mogla da se rečima opiše, kada bi se desetine hiljada nota tek tako dalo konvertovati u reči jednog novinskog teksta. Ko nije našao svoje mesto u sali Šabačkog pozorišta proteklog petka i subote propustio je mnogo, verujte da jeste, iako se možda neki i neće složiti sa ovom konstatacijom. Koristim pravo autora teksta pred Vama da dam takav sud, makar i krajnje laički, a u narednim redovima pokušaću da prenesem deo atmosfere, no opet ponavljam, muzika je novi nivo, drugačiji univerzum i reči njenu suštinu nikada ne mogu preneti u potpunosti.
-Prethodnih godina nedostajalo je više bluz nastupa. Preuzimam krivicu za to. Znam da mnogi ljudi u publici vole bluz, no uvek smo težili bendovima sa mnogo autorskih kompozicija, ne isključivo izvođače tuđih numera. Nažalost takvih nema mnogo, a oni koji zadovoljavaju taj kriterijum obično su zahtevali previše novca. Ponosno kažem da je ova godina izuzetak jer uz fenomenalne džez izvođače sa pratećim bendovima, imamo dva sjajna bluz benda koji će podsetiti mnoge zašto su baš tu muziku zavoleli – rekao je umetnički direktor Festivala Vlada Maričić na otvaranju 17. izdanja Bluz i džez manifestacije.
A onda su sledili posebni minuti, sati, dani...
MT BLUES BAND
Čuveni “Rolingstonsi” prethodne godine izdali su album koji su sami okarakterisali kao “povratak korenima, povratak ljubavi koja ih je spojila pre više od pola veka. Znate šta su snimili? Bluz album “Lonsome & blue”. Ko je imao priliku da posluša najnovije kompozicije “stonsa” pripremio je srce da zaigra na prve taktove ovdašnjih majstora bluz muzike, našeg “MT blues” benda. Zajedno sviraju tek dve godine, ali su u muzici decenijama i kako prolaze godine koje, jedna za drugom, sve više umanjuju popularnost ovog stila u našem mikrokosmosu, tako su oni odlučniji da traju, da prkose, da greju svoju i srodne duše. Mirko, Vlada, Kroka, Neša, Aca, a ispred njih vokal Nataše Tomić kroz note su pružili ljubav publici. U njihovim pokretima, mimici jasno se odslikavalo uživanje, ono koje nikada neće sijati na licima muzičara koje je preživljavanje nateralo da “tezgare”. Osvojili su binu, pokorili publiku i ponosno napustili binu uz pozdrave svojim Šapčanima. Nastup je obećanje da će, dok ih zdravlje služi, biti na “braniku dobre muzike” i odbiti sve napade neukusa.
MAKS KOČETOV KVARTET
Zamislite oktobarsko veče, ono na prelazu iz Miholjskog leta u poznu jesen, mirno, uz blagi vetar. Zamislite šetnju sa nekom posebnom osobom. U vama je mir, šetate neobavezno, u sebi nosite svet za jedno, za dvoje, oko vas je mnogo ljudi, svako je u svom univerzumu, no sve galaksije su u svemiru zadovoljstva. Osvaja vas jedinstveni osećaj gde postoji samo ovde i sada, sve van tih odrednica je deo celine kojom ćete se baviti, nema žurbe jer i vreme sporije teče. Svi govore, no frekvencije glasova su u najidealnijem odnosu, žamor je takav da ispunjava veče, a opet ne smeta međusobnoj komunikaciji, već miluje čula. Zamislili ste? E takvu sliku, u svim bojama jeseni, stvorio je genijalni Ukrajinac Maksim Kočetov sa pratećim bendom. Lagani kružni pokreti na dobošu tvorili su lagani vetar, žice kontrabasa zamenile su bat koraka na asfaltu, dok su klavijature crtale atmosferu posebne večeri, mešavinu uličnih svetiljki i nebeske modrine. Naravno, ukras jednog osmeha, posebne reči, najkrupnijih sitnica koje obične večeri šalju u odaje nezaborava, dao je briljantni Kočetov na saksofonu. Ovo je jedna slika i jedna kompozicija, napisana o njegovom rodnom gradu Kijevu, no za svaku numeru mogla se naslikati/zamisliti jedna slika, u svakoj se moglo zakoračiti u neku paralelnu stvarnost gde je pojedinac kreator kulisa koje je okružuju. Neko je kreirao slične situacije, neko potpuno različite, lepota svega je baš u činjenici da nema pogrešnog doživljaja, niti netačnog osećaja. Jake aplauze na kraju svake kompozicije dopunjavali su “bravo”, “neverovatno”. “alal vera” i slični epiteti iz publike. Svako ime člana kvarteta pratila je solo demonstracija veštine.
OLEG KIREJEV KVARTET
Pre nego što je osvajao velike koncertne sale džez je zagospodario barovima Amerike, još tamo početkom prošlog veka. Šapčani su imali privilegiju da vrhunskog saksofonistu iz Rusije Olega Kirejeva dožive, ne samo na bini pozorišta već i u klupskoj atmosferi “Steline”. Vrhunska izvedba pobeđuje sve, vrhunska umetnost upija deliće okruženja i pretvara ih u segmente neponovljivog uživanja. Dim, zvuk sudara staklenih čaša, sudara dlanova prijateljskog pozdrava, stotina glasova, ćaskanja i narudžbina, bili su samo straža za veličanstvo tonova vladara jednog prostora. Gde je stao na jam sessionu, Oleg je sa prijateljima nastavio dan kasnije na bini pozorišta. Poput ostalih izvođača pred slušaoce su stali bez plana, plej liste, već su dopustili da ih nosi osećaj, da duša određuje šta će svirati. Solo deonice svakog od članova bile su svojevrsna džez lična karta, kako Olega, tako i Milovana, Branka, Đine...
Prvobitno su drugo veče trebali da otvore kvintet Lazar Tošić i Marko Đorđević, ali se zdravstveno stanje jednog od najboljih džez bubnjara na ovim prostorima, Laze Tošića pogoršalo, te je morao da otkaže nastup.
THE PETTING BLUES BAND
Kraj je poklonjen novosadskim bluzerima. Bluz ritam pokriva desetine podvrsta, te je bluz nastup sa zatvaranja zvučao poptuno drugačije od šabačkog bluza na otvaranju. Posle “Luizijana bluza”, usledio je bluz rok “The petting blues band”. Neko je prepoznao u autorskim delima rok, neko bluz, bilo je čak i ocena da je reč o metal muzici, no o nastupu se pričalo, u njemu uživalo, a šta je drugo važno? Tek nekoliko obrada i većina autorskih pesama stavile su tačku na još jedan festival. Momci sa “srcem od čelika” osvojili su srca prisutnih. Sjajan kraj...
Prošlo je, a do sledećeg ostalo oko 360 dana, baš mnogo, ali se nadamo da će nas godina pred nama iznenaditi svirkama ovog ritma, da bi vreme brže prošlo, da bi brzo prošao međuperiod između događaja na kojima vreme staje, gubi na važnosti.
“SAKS” IZNAD SVEGA
Rusija i Ukrajina, Rusi i Ukrajinci, lične imenice koje poslednjih godina mnogo toga razdvaja, a opšteprihvaćenu vezu između njih, nažalost, samo rafali vatrenog oružja. Ipak, umetnost je izvan sveta, umetnost je nova galaksija, a umetnici svojim Bogom danim darom prevazilaze površnost, politikanstvo, izmišljene mitove, lažne istorije. Kako to izgleda na konkretnom primeru pokazali su baš Maksim Kočetov, Kijevljanin sa prebivalištem u Beogradu i veliki saksofonista iz Rusije Oleg Kirejev. Prve večeri, na jam session nastupu, spontano su zajedno zasvirali i kroz nekoliko kompozicija pokazali kako je svet, makar i mali, svakodnevni, lepše mesto kada njime vlada umetnost i lepota umesto prosečnosti i egoizma. Možete da pretpostavite kako su zvučali, deskripcija je nemoćna spram misli.
foto: J. Radojević