RAČUNARI ĆE ZAMENITI LjUDE

Doktor Marko Janković rođen je šezdesetosme godine u Šapcu. Odrastao je u Benskoj Bari, preko puta arteškog bunara, za koji ga vežu drage uspomene. Kao i za “Medison” i “Vembli”, kod hotela Sloboda, gde je kao mali igrao fudbal. Kada je, kao đak generacije, završio Osnovnu školu “Janko Veselinović”, upisao je prirodno-matematički smer u Šabačkoj gimnaziji. U prestižnoj školi, koju pamti kao “pojam strogosti i kvaliteta”, kao učenik drugog i trećeg razreda, izabran je za najboljeg đaka škole.
- Poštovali smo profesore, ali i oni nas. Bilo je teško dobiti prvu peticu, ali ne i nemoguće, jer su profesori bili pravični. Pamtim ih i danas. Joza mi je predavao matematiku, Kulon fiziku, Cveja hemiju, Raća istoriju, a Siniša Mozetić, moj razredni, u trećoj godini mi je predavao programiranje. Išao sam u razred sa Maksom, Trilom, Franjom, Vesnom Sretenović… Sa nekima sam i danas u kontaktu.
Iako je najviše voleo matematiku, odlučio je da studira elektrotehniku. Posle završenog trećeg razreda Gimnazije, u sedamnaestoj (pošao je godinu dana ranije u školu), polagao je diferencijalne ispite i upisao ETF u Beogradu. Bila je to ne samo prva velika promena u njegovom životu, nego i najveća. Porodica se godinu dana kasnije preselila u prestonicu, jer je otac Vladisav, dugogodišnji direktor Investicija u “Zorki”, dobio posao u Privrednoj komori Srbije. Tada se, kaže, “iskorenio”.
Iste godine kad je upisao fakultet, kao član tadašnje reprezentacije Jugoslavije, učestvovao je na Svetskoj matematičkoj Olimpijadi. Pored Marka, u timu je bio i Goran Gogić. Od šestorice matematičara koji su predstavljali državu, dvojica su bila iz Šapca.

- Bio sam uspešan u svim prirodnim naukama, a najviše sam voleo matematiku, fiziku i hemiju. Da sam tada znao da postoji primenjena matematika, verovatno bih se opredelio za nju. Međutim, u međuvremenu sam shvatio da postoji suštinska razlika između matematike i tehnike. Matematičaru, koji ima precizno razmišljanje, tehnika je prilično nekomforna, jer je prinuđena na brojna uprošćavanja i približna izračunavanja. Odmah nas uči optimiziranju, što znači da nikad ne možeš otići u jednom smeru dokle želiš, jer ćeš izgubiti na drugoj strani. Ovde je timski rad, stres je veći, ali je veći i izazov. Stekao sam neprocenjivo iskustvo.
Zemlja izlazećeg Sunca
Studije je završio u roku, devedesete godine, a po povratku iz vojske zaposlio se u Institutu “Nikola Tesla”. Oženio se, dobio ćerku, magistrirao, a potom se dogodila druga velika promena. Odlazak u Japan.
- Japan je veoma zanimljiva zemlja, ali sam život nije jednostavan za strance, jer ne razumemo kulturu, a jezičke barijere su prilično velike. Van Tokija se ne govori engleski, mada to meni ne predstavlja problem, jer se bavim naukom, a profesori insistiraju da se engleski jezik govori u laboratoriji. Međutim, način ponašanja je potpuno drugačiji u mnogim situacijama.
U Tokiju je radio najpre kao gostujući istraživač na Saitama Univerzitetu, a potom u Elektrotehničkoj laboratoriji u Cukubi, na biološki inspirisanim neuronskim mrezama. U Sciens City-iju, koji ga je fascinirao svojim mogućnostima, radio je na ispitivanju mogućnosti pravljenja veštačke robotske glave, sa akcentom na očima.
Krajem 2001. godine, porodica Janković se vratila u Beograd. U pet godina, koliko su ostali, “ponovili” su se za još jednu ćerku. Marko je doktorirao 2006. na linearnim mrežama za analizu glavnih komponenti, a onda su, opet, otišli u Tokio, gde im se rodio sin. Tada se zaposlio kao gostujući istraživač u Institutu Riken, koji je poznat po ispitivanju mozga, u laboratoriji za naprednu obradu digitalnih signala.
- Učestvovao sam u projektima koji su za cilj imali realizaciju video igara u kojima se objektima upravlja pomoću misli. Ideja je bila da igru koriste i kvadriplegičari kako bi mogli da upravljaju kolicima i sami obavljaju neke radnje. Takođe, namera nam je bila da pokušamo da omogućimo slepim ljudima da vide, makar grubu sliku, da ne zavise u potpunosti od drugih. Tu sam proveo devet meseci, a posle sam prešao na postdoktorske studije na Tokijski Tehnološki Institut. Ponovo sam počeo da se bavim neuralnim mrežama za realizaciju kvantnih modela, koji bi potencijalno bili baza za vestačku inteligenciju.
Mozak kao fascinacija
Marka fascinira mozak. Tačnije, princip na koji mozak funkcioniše. Istina je da su danas računari moćni i brzi, ali zahtevaju ogromnu energiju i vreme za obuku. Kada bi postojao (možda kvantni) računar, koji bi funkcionisao kao ljudski mozak, svet bi se znatno promenio.
- Očekujem da će u sledećih dvadesetak godina doći do proboja veštačke inteligencije, da će roboti postati izuzetno moćni i da ćemo mi postati relativno suvišni. To će se desiti ukoliko pronađemo princip na koji funkcioniše naš mozak - sto operacija u sekundi na paralelnom nivou, na stotinak herca u normali, a u kritičnoj situaciji, par hiljada operacija u sekundi. A današnji računari rade na deset milijardi (ili više operacija u sekundi) , imaju fantastičnu memoriju i ako se otkrije princip po kom funkcioniše mozak, svaki računar će biti neuporedivo bolji od bilo kog čoveka. Drugo, računari se nikad ne odmaraju, ne zavise od emotivnog stanja i veoma jednostavno se “hrane”. Mislim da će veštačka inteligencija zameniti ljude u većini zanimanja, a možda i u svim. Naravno, sve zavisi od toga kako će to društvo prihvatiti, da li će usvojiti ili usporiti taj proces.
Posle velikog zemljotresa u Japanu, 2011. godine, Jankovići su se vratili u Srbiju, a tri godine kasnije, ponovo spakovali kofere i otišli u Bern (u Švajcarskoj), gde i danas žive. Ovaj put, najstarija ćerka nije pošla sa njima. Ostala je u Beogradu, gde studira klasične nauke na Filozofskom fakultetu.
- Naravno, najveći rizik kod velikih promena je sa decom, jer to su za njih ogromni šokovi. Švajcarska je uređena zemlja, za koju kažu da je evropski Japan i tu zaista ima dosta istine, ali ipak je evropska kultura i način komunikacije je daleko jednostavniji.
Marko radi u laboratoriji za istraživanje dijabetesa. Konkretno, na problemu veštačkog pankreasa, a najviše na predviđanju vrednosti šećera u krvi u narednih 30 do 45 minuta, što je bitno za aktiviranje mehanizma koji štiti korisnika od opasne i potencijalno fatalne hipoglikemije. Međutim, i dalje razvija modele na kojima je ranije radio.
Pitali smo ga da li mu nedostaje Srbija.
- Nedostaju nam ljudi, pre svega familija i prijatelji, ali smo se navikli na ovakav način života. Savremene komunikacije daju prividnu sliku da smo prisutni i tamo, jer stalno možemo da budemo na vezi. Drugo, sada mogu da dođem par puta godišnje, dok sam, kada sam živeo u Japanu, dolazio jednom u dve godine. Zanimljivo je naše poimanje vremena. Mi uglavnom merimo vreme od jedne do druge selidbe, u ciklusu od četiri do pet godina. Izvesno je da nas, zemlja u kojoj smo rođeni i matični jezik, određuju. Nikad se ne osećam komotno na drugom jeziku kao na srpskom, ne mogu da izrazim stvari koje su mi najbitnije.
Životni kredo?
- Rukovodio sam se da treba verovati u svoje snove i boriti se do kraja. I raditi ono što voliš. Često odlazim na posao potpuno opušten, na neki način se zabavljam, kao da je u pitanju hobi.

RAČUNAR KOJI LIČI NA MOZAK
Počeo sam da se bavim kvantnim modelima koji bi bili baza za veštačku inteligenciju, ili kvantne računare, koji su veoma efikasni i precizno mogu da prave brze proračune. Mnogi su se više interesovali za „brutalnu“ primenu snage računara, ne uzimajući u obzir činjenicu da mozak radi sa veoma malom potrošnjom energije i u poređenju sa današnjim računarima, prilično sporo. To je jako zanimljivo činjenica. Naš mozak radi barem milion puta sporije od računara i veoma raznovrsne i komplikovane problema obavlja veoma uspešno. Bilo mi je stalo da nađem relativo jednostavne algoritme i topologije neuralnih mreža za njihovu primenu, koje „liče“ na mozak i mogu da se primene za rešavanje raznovrsnih problema.

Dr Marko Janković rođen je 19. februara 1968. godine u Šapcu. Osnovnu školu “Janko Veselinović” završio je kao đak generacije. Elektrotehnički fakultet u Beogradu upisao je posle trećeg razreda Šabačke gimnazije i završio u roku, sa prosekom 9,3. Godine 1991. zaposlio se u Institutu “Nikola Tesla”, gde je sada u zvanju višeg savetnika. Magistrirao je 1997. na temu “Tehnike za ubrzanje projektovanja FIR filtera sa linearnim fazama”. Iste godine, sa porodicom odlazi u Japan, gde kao istraživač radi najpre na Saitama Univerzitetu, a potom u Elektrotehničkoj laboratoriji u Cukubi, na biološki inspirisanim neuronskim mrežama. Godine 2006. doktorirao je Beogradu na tezu “Samorganizujuće neuralne mreže za analizu glavnih komponenti” i dobio nagradu Tesline fodacije za doprinos nauci. Od 2007. do 2011, ponovo je u Japanu. Radi kao istraživač u Laboratoriji za naprednu obradu mozga, na Riken Institutu, a potom, dve godine kao postdoktorant na Odseku za kompjuterske nauke, na Tokijskom Tehnološkom Institutu. Poslednje tri godine je u Bernu, u Švajcarskoj, gde radi kao viši istraživač na Odeljenju za urgentnu medicinu Univerzitetske bolnice “Inselspital” i u Artrog centru (za veštačke organe), u Grupi za istraživanje tehnologije dijabetesa. Objavio je više od dvadeset naučnih radova i realizovao preko dvadesetpet uređaja za primenu u energetskoj industriji i elektronici, kao lider, ili član tima.