2. novembar 2017.2. nov 2017.
ĐAK REPORTER

Nikad ne odustaj od ciljeva

U okviru novinarske sekcije OŠ „Laza K. Lazarević“ i učešća u projektu „Đak reporter“ Saveza za školski sport Republike Srbije učenice šestog razreda Lana Ruvidić i Andrea Lazarević intervjuisale su Čabu Silađija, poznatog plivača koji je osvojio brojne medalje kako na Evropskom, tako i na mnogim drugim takmičenjima.
Zašto ste baš kao primarni stil izabrali prsni i koja su to takmičenja na koja ste najviše ponosni?
- Počeo sam kao klinac da se bavim vaterpolom, a posle nekoliko godina sam želeo da izaberem neki individualni sport. Izabrao sam prsni stil koji najviše liči na vaterpolo. Tako je to krenulo sa 14-15 godina posle više od deset godina i dalje se držim svog stila.
Koliko dugo se bavite plivanjem i šta je bilo najteže na putu do uspeha o kojem najbolje govore vaše medalje?
- U bazenu sam od svoje sedme godine što sad iznosi okruglo 20 godina. Mislim da je najteže ustati svako jutro i uskočiti u vodu, imati neke male izazove svaki dan, ali generalno svaki sport zahteva dosta odricanja, napora, zalaganja. Sve to nadomesti osećaj uspeha, medalja, pehara, rekorda, tako da i posle dvadeset godina volim ovaj sport. Nikad ne bih sve to menjao za neke stvari koje sam propustio.
Da li ste nekad, u toku vaše sportske karijere, bili na granici da odustanete i šta je to što vas je uvek vraćalo u bazen?
- Naravno, svaki sportista ima svoje teške trenutke, svi mi razmišljamo da odustanemo kad dođemo do nekog neuspeha, kada se više meseci spremate za neko takmičenje i to ne uspe kako ste vi zamislili. Onda se naravno svaki sportista zapita – zašto to radim, zašto žrtvujem svoje slobodno vreme kada to ne daje rezultat, ali opet ta neka primarna ljubav koju čovek oseti prema sportu je uvek jača nego sumnja, tako da uvek pobedi ljubav.
Koliko je teško uskladiti obaveze u vezi sa sportom i privatni život?
- Kad sam bio vaših godina imao sam balans između škole i sporta i još nekih aktivnosti kojima sam se bavio, isto je tako bilo i u srednjoj školi, na fakultetu. Kad se od malih nogu nauči taj ritam, isto se prenese i na fakultet i na privatan život i onda ne predstavlja teškoću.
Opišite vaše iskustvo sa Svetskog prvenstva u Rusiji.
- To je bilo pre malo više od dve godine. Moje prvo finale Svetskog prvenstva koje sam plivao, mnogo sam uživao u svakom trenutku. Plivalo se na fudbalskom stadionu što je bilo dosta čudno i izuzetno hladno. Sećam se da smo oblačili duplu garderobu, zimske jakne, a kad smo kretali na trke bilo je između pet do deset stepeni. I sad zamislite da se skinete da plivate na nekom otvorenom bazenu – eto to je neki utisak koji ću sigurno pamtiti do kraja života. Finale će mi ostati uvek u sećanju, naravno u pozitivnom smislu.
Koja vam je medalja najdraža i zašto?
- Verovatno je svakom sportisti najdraža prva medalja. To je bilo 2002. godine kad sam imao 12 godina. Još neke drage medalje su: Evropsko juniorsko prvenstvo u Beogradu 2008. godine zato što je to bilo na domaćem terenu, zato što je tu bila puštena himna pred domaćom publikom na Tašmajdanu pred prepunim tribinama. Pamtim takođe medalju sa Evropskog prvenstva 2009. godine u Istanbulu, to mi je bila prva velika medalja; pamtim zlatnu medalju sa Univerzijade, to je bilo pre dve godine u Koreji.
Kako se stiže do reprezentacije?
- Uz dosta žrtvovanog vremena, zalaganja, odricanja ali i uz pomoć mnogo ljubavi prema ovom sportu i ako se to sve skupi, ako postoji imalo talenta i još više rada, verujem da svaki čovek koji se bavi plivanjem može da uspe.
Šta biste poručili deci koja žele da krenu vašim putem?
- Deci bih poručio da nikad ne odustaju od svojih ciljeva, da budu uvek istrajni, da im škola uvek bude na prvom mestu i da postoji mogućnost da se izbalansira plivanje i škola, fakultet, ako je čovek dovoljno svestan svojih obaveza.
L. Ruvidić-A. Lazarević

Najnoviji broj

26. novembar 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa