Инфо

(9. новембар 2017.)
ПРОФ. ДР МИХАЈЛО МИЊА ЂОРЂЕВИЋ:
ДОКТОР МУЗИЧКИХ НАУКА ИЗ ОБЛАСТИ МУЗИЧКЕ ТЕОРИЈЕ, АКУСТИКЕ И АУДИОЛОГИЈЕ

ИСТРАЖИВАЧ РЕНЕСАНСНОГ ДУХА

ИСТРАЖИВАЧ  РЕНЕСАНСНОГ ДУХА
Чудне су се звезде заиграле и гени укрстили да би дошао на свет проф. др Михајло Миња Ђорђевић. Отац Лазар, родом из Ивањице, имао је четрнаест година када су му родитеље погинули. После рата био је упућен у Чехословачку, где је похађао средњу Техничку школу, а одатле у Шабац, прво у “Зорку”, а потом у “Будућност” и “Металопластику”. У Шапцу, где су га звали Ћале, био је познат по изванредном гласу и стасу.
Прадеда по мајци, Стојан Куртуловић, оженио је Немицу јеврејског порекла Хелен Гринвалд (овде су је звали Магдалена), коју је упознао у Њујорку, где су једно време имали кројачку радњу на Петој авенији. Куртуловићи су дошли у Југославију, кад су од краља добили земљу у јужној Србији. Ту, у Штипу, упознао је деда-Младен, официр Краљеве војске своју судбину и убрзо се оженио Џозефином Куртуловић (коју су Шапчани прозвали Јованка). Пред Божић 1941. године, затекли су се у Шапцу, јер је деда-Младен знао да ће Београд бити бомбардован. Убрзо је, са својом јединицом био заробљен код Титела и до краја рата био у Офлагу, у Немачкој. Кад се вратио у Шабац, одбио је да се активира у војној служби ФНРЈ, “јер је полагао заклетве за три краља”, отишао је у пензију, а да би прехранио породицу, радио је хонорарно у Рибарској задрузи, где је аласима водио финансије и благајну.
- Као дете, често сам одлазио код деде у Рибарску задругу, код пијаце, преко пута Точкоње. Сви рибари су ме знали, а волео сам да претурам по кантама са рибом, да мазим сомове и гладим им бркове. Било је и ракова, којима сам стављао дрвце у кљешта и разних других риба, наравно шарана, жутих као лимун… Све дивље, чисто природно, неузгајано вештачки….
Као дечак, и касније, као младић, највише је био импресиониран природом, речицом и реком, волео је Мали Забран и Камичак, где је научио да плива. Са оцем и комшијом Илијом ишао је на купање у Забран, а отац је носио гитару, понекад неко хармонику, и зачас би се запевало.
- Са деда Младеном сам, преко летњег распуста, камповао испод шатора, где смо ловили рибу, купали се преко пута, на кленачкој страни код острвцета са шљунком, пио воду из Саве… Ту, у нетакнутој природи и густој шуми, проводио сам најпријатније дане свог детињства…
У “Милевиној” школи, почео је активно да се бави спортом. Играо је у школском тиму, а у осмом разреду добио је награду супер рекет, као првак школе у стоном тенису. Када је уписао Гимназију, рукомет је био на реду, па је на предлог професора Кљезе, почео професионално да тренира у “Мачви”. Пар година је путовао по Србији, играо утакмице против домаћих и страних клубова у истој лиги, а сећа се “да је једном странцима дао гол, са позиције левог бека”. Једном приликом, на тренингу, кад је “увежбавао пад и пуцање на гол из окрета”, повредио је шаку десне руке и окачио патике о клин. Већ тада је био озбиљно био посвећен музици и гитари, због које је попустио у школи, а пошто је био “мало пргав и свађао се са професорима”, једну годину је понављао, у четвртој се исписао из Шабачке гимназије, а школовање наставио најпре у Руми, а завршио у Лозници.
Уплив у музичке воде
- Тада сам почео озбиљније да свирам. Мајка Загорка ми је, видевши да то стварно желим, помогла да купим енглеско појачало Воџ АЦ30 и гитару Фендер телецастер, коју је правила америчка војска. Свирао сам са свим и сваким, различите жанрове, једно време у вокално-инструменталном саставу “Црне сенке”, на игранкама у Дому Армије и Дому омладине… Са групом из Абрашевића, често сам свирао народну музику и концерте, а са једним оркестром са стране на Старом граду, када их је гитариста Миле “Мека рука” напустио… Много година касније, догодило се да сам са тим Милетом и другом бубњарем Тоцом, отишао да свирам на Хвару… а тада сам већ прешао на клавир и синтисајзер и нисам више професионално свирао гитару…
Са браћом Виторовић свирао је на игранкама у Шапцу, Зворнику, Руми, Хртковцима, Никинцима… Понекад је Гиба певао са њима. Група се звала “Слатки лимун”, а касније, кад су прешли у Београд, “Баш-Челик”. Тад им се придружио Стева “Чинела” са Црвеног Крста.
- Свирали смо маратон концерт на Чукур Чесми, са Корни групом, Ју групом, групом Смак и другим познатим рок бендовима из Србије. Једну ноћ смо провели на Кошутњаку и смрзли се, па кад је дошао ред на нас, једва сам одсвирао соло, јер су ми се руке заледиле... Свирали смо тада моју композицију Биг Њхите Цитy, захтеван блуз са соло гитаром, оргуљама и певањем... Када је дошло време за упис на факс, имао сам 22 године, (зато што ме је свирање омело), замолио сам мог другара Драгана, који је желео да студира философију, да упише и мене... Тако сам добио индекс Философског факултета (одсек чиста философија), али нисам отишао ни на једно предавање... Тада смо се припремали да снимимо плочу, а становали смо у Дринчићевој улици иза Бајлонове пијаце, код једне старе Мађарице, која је само ишла за нама и нервирала нас.
Када је сазнао да Београдска музичка академија отворила одсек за теорију при Вишој педагошкој у Зрењанину, отишао је, положио пријемни испит и уписао факултет. Али, свирке и пробе… Професор који му је предавао дириговање, одбио је да му да потпис због изостанака, и да не би пропустио годину, пријавио се да служи војни рок. Тамо је, у Загребу, изабран за шефа војног оркестра и опет свирао, “свуда по Хрватској и Крајини”… По повратку из војске, годину дана је живео у Шапцу, код родитеља и радио у “Селовој” школи, на наговор Ивана Глишића, са којим је друговао. Продао је све инструменте, купио студијски магнетофон Тандберг и пар стерео микрофона, почео да снима сопствену музику и да се бави режијом звука и музичком продукцијом, “сам за себе, превасходно ради науке и истраживања феномена звука.
- Кад сам се вратио, поучен лошим искуством због одсуства са наставе у другој години, постао сам прави штребер, нисам пропуштао ниједан час, био сам веома активан. Просек ми се попео на 9.63, имао сам саме десетке и по неку деветку, био сам најбољи у генерацијама студената, а био сам и мало старији, тако да су моји оговори, били одговори озбиљног, зрелог човека, који је проницао у суштину феномена музике...
После завршене треће године, укључивао се као клавијатуриста у разне ад хок саставе и тако зарађивао за живот, свирајући са професионалним музичарима и пратећи највеће звезде тадашњег музичког шоубизниса. Када је дипломирао, запослио се као музички сарадник на програму 202 Радио-Београда, а потом је добио стални посао као музички уредник у Образовном програму Редакције за децу, коју је тада водио песник Драган Лукић. После две године, немирног духа, каквим га је Бог дао, увек у потрази, отишао је у Келн “да свира и пева”, као самостални забављач. Међутим, морао је да се врати после неколико месеци, јер није добио радну дозволу, па је поново свирао са професионалним музичарима, “у ад хок ансамблу гитаристе Даче Карамарковића, са Карлом бубњарем, Нешом басистом и другима.“ Пратили су Микија Јевремовића, Ђорђа Марјановића, Бобу Стефановића, Цунета Гојковића, Мериму Његомир… Наступао је са оркестром Плави ансамбл Петра Сама и гитаристом Зеком из Земуна у ноћним клубовима на Копаонику и Златибору, док му се “ свирање није на главу попело”. Желео је да се врати на Радио-Београд, а пошто се место није указивало, привремено се запослио у Дому пионира у Таковској, као музички уредник. Ту је писао песме за децу, компоновао мјузикл Шумска бајка на драмски текст – либрето Мише Новаковића и, наравно, свирао.
- У то време, започео сам серију музике компоноване за дечија позоришта, пре свега Пинокио у Земуну, Позориште Младих у Новом Саду, за позоришта у Зрењанину, Нишу и Суботици, односно Варни (Бугарска)... Постао сам веома тражен у том послу, па се дешавало да, на Фестивалу професионалних позоришта Србије за децу, од шест представа и једне гостујуће стране, у четири буде моја музика. Добио сам две награде за сценску музику професионалних позоришта Србије и прву награду на Фестивалу дечије музике у Параћину.
Академски успон
Једно време је радио као професор у средњој Архитектонској школи на Црвеном Крсту, а потом је добио стални посао у Радио-Београду, где је после уредничког места постао руководилац, а потом директор Звучног архива РТС-а. У то време је започео постдипломске студије на Музичкој академији у Прагу (Хаму) из области Композиције и Специјалне теорије композиције. Проучавао је пројектовање музичке композиције, где се најпре графичким методама пројектује музика, а потом пише и бележи конвенционалном и новом нотацијом и другим изражајним средствима. Сваког месеца је путовао у Праг на недељу дана интензивних консултација са пет професора (доктора музичких наука и естетике) и, после две године, са највећом оценом, магистрирао са тезом – Шта је то универзални тонски систем? (Или, Специјална теорија тонских релација).
На основама квантне физике и теорије релативитета, професор Ђорђевић је направио радикалан заокрет ка авангардном музичко-теријском и научном мишљењу. Реализацију својих идеја започео је у Елктронском студију Трећег програма Радио-Београда, истовремено их представљајући на научним скуповима, посебно у Дармштату, Буржу, Мецу, Паризу, где је сусрео најеминентније светске копмпозиторе, попут Кејџа, Ксенакиса и других. У стваралачком раду и композиторској активности, посебно су значајне студије етнопростора и аутохтоног српског музичког фолклора. Један је од ватрених присталица такозване комјутерске музике и примене рачунара у музичко-научне сврхе. На питање шта га највише фасцинира у односу између музике и компјутерске музике, професор Миња каже да је то веза у феномену дискретности – Компјутерска наука базирана је на тзв, дискретној математици, а моја музика на мојој теорији Диксретних тонских релација, која се такође заснива на феномрену дискретног акустичког и звучно-музичког поља.
После петодогодишњих експеримената са студентима ФМУ и групом аматера, промовисан је у доктора науке из области музичке теорије, бранећи сопствену тезу Дискретне тонске релације детерминисане феноменом чујности у оквиру петодимензионалног звучно-музичког континуума. Интердисциплинарна област акустике, аудиологије и музике, којом се бави професор Ђорђевић, довела је до сасвим другачијих музичко-теоријских поставки и појашњења не само српске, него и традиције глобалног етно-простора, питања музичких способности и перцепције, интонације и штимовања, релативног и апсолутног слуха, градње нових музичких инструмената и нове естетике. Теорију дискретних тонских релација представио је на конгресима музичке акустике у Солуну, Антверпену, Ротердаму, Единбургу, Сиетлу, Сан Антониу… Са композицијама редовно је био присутан на најзначајнијем светском фестивалу елекроакустичке музике у Буржу.
Аутор је бројних монографија, полиграфија, уџбеника, научних радова у домаћим и страним часописима, као и дела из области електроакустике и аудиовизуелне уметности. Компоновао је музику техникама 20. века. Патентирао је универзалну таблу за компоновање и инструмент таласних облика. За себе, с правом, каже да је “ренесансни тип истраживача мултидисциплинарне оријентације. Просто је невероватно да је све што је урадио (а неке ствари нисмо стигли ни да споменемо) стало у један живот. Тренутно, по изласку монографије о Вуку Бранковићу, планира “дужи одмор, медитацију, пуку празнину, повратак самом себи…”
Проф. др Михајло Миња Ђорђевић рођен је у Шапцу, 1950 године. Композитор је и научник у области музичке науке, медија и комуникације и редовни професор у пензији.
После основних студија на ФМУ (1979), магистрирао је у Прагу на ХАМУ (1990) из Музичке теорије, Композиције и Специјалне теорије композиције. Оригиналну интердисциплинарну докторску тезу одбранио је на ФМУ 1995. године. Усавршавао се у Келну, Дармштату, Буржу, Грацу и Бечу.
Значајан је као пионир педагошког утемељења дизајна звука у Србији са методолошким приступом познатим као Семиотика визуелног. Основао је Катедру за дизајн звука и музичку продукцију на Академији уметности Београд и Филмској школи Дунав филм.
Добитник је неколиких награда и признања, од којих две годишње награде за музику у програмима Радио-Београда, две награде за сценску музику професионалних позоришта Србије, прве награде за дечју музику, награде Златни беочуг (2002) за допринос науци, педагогији и култури Београда.
Од 2009. до 2014. године живео је Грацу и Бечу, где је основао Мињон – Интернационално удружење за музику и мултимедијску уметност.
М. Филиповић

Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa