Ekonomski barometar
Zakonima protiv privrede
Prvo da se setimo „godina koje su pojeli skakavci“. Perioda od 2012 - 2014. godine. Za ove tri godine budžetski deficit je iznosio ukupno 661 milijardu dinara (2012 - 213; 2013 - 201 i 2014 - 247), dok je javni dug porastao za oko 8 milijardi evra(2012 - 2,9; 2013 - 2,4 i 2014 - 2,6). Javnim finansijama je pretio „bankrot“. Tadašnji(sadašnji) su za sve optuživali „bivše“, bivši su, kad bi ponekad dobili reč, tvrdili da je sunovrat javnih finansija baš počeo od sredine 2012.godine. Stezanje kaiša je bilo neizbežno. Pa se u 2015.godini skoro prepolovio prethodni deficit. Sa 247 na 135 milijardi dinara, da bi u 2016.godini stigao do „istorijskog minimuma“ ove vlasti od 8 milijardi dinara. Na kraju septembra ove godine „prikazan“ je budžetski suficit od skoro 67 milijardi. Posledično je stagnirao i nivo javnog duga. Sa 24,8 miliardi evra, ili 75 posto BDP, stigao je do 24,1 milijardu ili nepunih 65 posto BDP.
Da su ovi efekti prevashodno rezultat porasta poreskih prihoda i smanjivanja nekih rashoda(plate u javnom sektoru i penzije), a ne rezultat oporavka privrede, pokazuju stope rasta BDP. Najmanje u okruženju. Prosek u pet godina sadašnje vlasti(2012 - 2016) je iznosio 1,44 posto godišnje, dok će za sedam godina(2012 - 2017) iznositi 1,61 posto(sa optimističkom procenom stope od 2,5 posto u 2017.godini). Dok u 9 „komšijskih“zemalja CIE(Cenralne i Istočne Evrope) prosek za sedam poslednjih godina iznosi najmanje 3 posto(i to sa nama, koji kvarimo prosek). Da smo i mi imali stopu od 3 posto u poslednjih 7 godina, BDP bi bio veći za 3,3 milijarde evra, ili 396 milijardi dinara. NO COMMENT, koliko je to para.
Kako su novi zakoni i ekonomske politike, sve više „stezele“ privredu, ilustrujemo u nastavku.
1. Najpre je od oktobra 2012.godine opšta stopa PDV sa 18 povećana na 20 posto, a manja sa 8 na 10 posto od početka 2014.godine. Da li je onda čudno što su prihodi od PDV od 300 u 2008.godini, dostigli 456 milijardi na kraju 2016.godine.
2. Tek su akcize, kao unapred osiguran prihod kroz maloprodajne cene, imale „burni“ trend. Postojeće su povećavane više puta, a uvedene su i na struju. Pa su prihodi više nego duplirani. Sa 100 u 2012.godini, dostigle su 235 milijardi dinara na kraju 2016.godine.
3. Stopa poreza na dobit je sa 10 povećana na 15 posto od 2013.godine. U decembru 2013, sa početkom primene od 2014.godine, izmenama Zakona o porezu na dobit, ukinuto je pravo na korišćenje poreskog kredita po osnovu nabavki osnovnih sredstava. Što je bio veliki udar na privredu i njenu konkurentnost, posebno kad se zna da je prosečna starost naše opreme 27,5 godina, a u Evropskoj uniji 15,5 godina. Pa se „bori“ sa 12 godina starijom opremom, bez poreskog kredita.
4. Već se deceniju i po, privredi obećavaju niže stope poreza i doprinosa na zarade, kao najteži teret u poslovanju. Ali svi i dalje beže od dokazane filozofije „smanji stope, povećaj osnovicu“. Lako je Rumunima, njihove stope rasta BDP su oko 4 do 5 posto, pa mogu. Našima je ipak bolji „vrabac u ruci, nego golub na grani“. A privreda je izdržala i „gora vremena“.
5. Minimalna cena rada je povećana od početka 2018.godine za 10 posto. Sa 130 na 143 dinara po satu, odnosno mesečno sa 22.880 na 25.168 dinara. Ceo teret snose poslodavci, država ne participira ne smanjujući namete na zarade. Čak i neoporezivi deo zarade od 11.880 dinara, još nije povećan.
6. Evro je „oslabio“ od početka godine sa skoro 124 na 119 dinara, ili za 4 posto. Posledice filozofije „jak dinar, slaba privreda“ su svuda vidljive. Na sve strane veliki trgovinski centri sa uvoznom robom, izvoznici promukli od „kukanja“.
7. Podatak da preko 90 posto subvencija koriste strani, a manje od 10 posto domaći investitori, dovoljno dokazuje status jednih i drugih.
8. Krediti za one kojima su najpotrebniji, i dalje su nedostižni. Važi pravilo: „kredit može da dobije samo onaj, ko dokaže da mu ne treba“. Kamate ne samo da su mnogo veće od „evropskih“(naša referentna stopa 3,5 a u EU nula posto godišnje), nego i dalje imamo obaveznu „deviznu klauzulu“. Dinaru se dugoročno i dalje ne veruje.
Zaključno, fiskalna konsolidacija nije došla zbog privrednog rasta i oporavka privrede, nego većih nameta prema toj istoj „hraniteljici“. A šta privreda, zahteva i traži, u narednom broju.
Da su ovi efekti prevashodno rezultat porasta poreskih prihoda i smanjivanja nekih rashoda(plate u javnom sektoru i penzije), a ne rezultat oporavka privrede, pokazuju stope rasta BDP. Najmanje u okruženju. Prosek u pet godina sadašnje vlasti(2012 - 2016) je iznosio 1,44 posto godišnje, dok će za sedam godina(2012 - 2017) iznositi 1,61 posto(sa optimističkom procenom stope od 2,5 posto u 2017.godini). Dok u 9 „komšijskih“zemalja CIE(Cenralne i Istočne Evrope) prosek za sedam poslednjih godina iznosi najmanje 3 posto(i to sa nama, koji kvarimo prosek). Da smo i mi imali stopu od 3 posto u poslednjih 7 godina, BDP bi bio veći za 3,3 milijarde evra, ili 396 milijardi dinara. NO COMMENT, koliko je to para.
Kako su novi zakoni i ekonomske politike, sve više „stezele“ privredu, ilustrujemo u nastavku.
1. Najpre je od oktobra 2012.godine opšta stopa PDV sa 18 povećana na 20 posto, a manja sa 8 na 10 posto od početka 2014.godine. Da li je onda čudno što su prihodi od PDV od 300 u 2008.godini, dostigli 456 milijardi na kraju 2016.godine.
2. Tek su akcize, kao unapred osiguran prihod kroz maloprodajne cene, imale „burni“ trend. Postojeće su povećavane više puta, a uvedene su i na struju. Pa su prihodi više nego duplirani. Sa 100 u 2012.godini, dostigle su 235 milijardi dinara na kraju 2016.godine.
3. Stopa poreza na dobit je sa 10 povećana na 15 posto od 2013.godine. U decembru 2013, sa početkom primene od 2014.godine, izmenama Zakona o porezu na dobit, ukinuto je pravo na korišćenje poreskog kredita po osnovu nabavki osnovnih sredstava. Što je bio veliki udar na privredu i njenu konkurentnost, posebno kad se zna da je prosečna starost naše opreme 27,5 godina, a u Evropskoj uniji 15,5 godina. Pa se „bori“ sa 12 godina starijom opremom, bez poreskog kredita.
4. Već se deceniju i po, privredi obećavaju niže stope poreza i doprinosa na zarade, kao najteži teret u poslovanju. Ali svi i dalje beže od dokazane filozofije „smanji stope, povećaj osnovicu“. Lako je Rumunima, njihove stope rasta BDP su oko 4 do 5 posto, pa mogu. Našima je ipak bolji „vrabac u ruci, nego golub na grani“. A privreda je izdržala i „gora vremena“.
5. Minimalna cena rada je povećana od početka 2018.godine za 10 posto. Sa 130 na 143 dinara po satu, odnosno mesečno sa 22.880 na 25.168 dinara. Ceo teret snose poslodavci, država ne participira ne smanjujući namete na zarade. Čak i neoporezivi deo zarade od 11.880 dinara, još nije povećan.
6. Evro je „oslabio“ od početka godine sa skoro 124 na 119 dinara, ili za 4 posto. Posledice filozofije „jak dinar, slaba privreda“ su svuda vidljive. Na sve strane veliki trgovinski centri sa uvoznom robom, izvoznici promukli od „kukanja“.
7. Podatak da preko 90 posto subvencija koriste strani, a manje od 10 posto domaći investitori, dovoljno dokazuje status jednih i drugih.
8. Krediti za one kojima su najpotrebniji, i dalje su nedostižni. Važi pravilo: „kredit može da dobije samo onaj, ko dokaže da mu ne treba“. Kamate ne samo da su mnogo veće od „evropskih“(naša referentna stopa 3,5 a u EU nula posto godišnje), nego i dalje imamo obaveznu „deviznu klauzulu“. Dinaru se dugoročno i dalje ne veruje.
Zaključno, fiskalna konsolidacija nije došla zbog privrednog rasta i oporavka privrede, nego većih nameta prema toj istoj „hraniteljici“. A šta privreda, zahteva i traži, u narednom broju.
Dragan Vujadinović
Najnoviji broj
18. april 2024.
