I POSLE DINKIĆA DINKIĆ

Bio je u srednjevekovnoj Francuskoj jedan zanimljiv ritual kojim je obeležavan kontinuitet vlasti: kada kralj umre, njegov prvi ađuntant izlazio je na balkon dvorca i sa sobom vodio prestolonaslednika. Ađutant se svetini, koja je bila okupljena ispred dvorca, čekajući ishod kraljeve bolesti, obraćao sledećim rečima: „Umro kralj!“. Svetina je jednoglasno odgovarala: „Živeo kralj!“ i tim rečima davala legitimitet novom vladaru.
Analogiju sa pomenutim ritualom teško je naći u savremenoj političkoj praksi, ali nedavni događaji u Vladi Republike Srbije, na izvestan, doduše karikaturalan način, podsećaju na to zaboravljeno vreme. Evo i zašto.
Kada je u ponedeljak predsednik Vlade, Mirko Cvetković, izašao pred medije i najavio razrešenje ministra Mlađana Dinkića, svakom dobronamernom čoveku učinilo se, u prvi mah, da je premijer rešen da istraje u politici oko koje je Vlada formirana. Oni koji od te politike odstupaju - moraju da idu, jer Vlada, iako je koaliciona, ne može da pred građanima nastupa sa suprotstavljenim stavovima. Nezamislivo je bilo gde u demokratskom svetu da ministar kritikuje premijera i kolege iz vlade i da i dalje ostane na svojoj funkciji. To je prosto: ili premijer smeni ministra, pa bira novog, ili ako nema parlamentarnu većinu za takvu odluku - demisionira i vraća mandat. Tada se ide na nove izbore, pa „kom opanci, kom obojci!“
Ali, vraga! Ne bi Srbija bila zemlja sa mnoštvom političkih i drugih specifikuma i ne bi Mlađan Dinkić bio lider koji je u svoju biografiju ubeležio da je svojim političkim zaokretima srušio nekoliko srpskih vlada od 2000-te godine do danas, kad bi Cvetkovićeva odluka da ga smeni prošla na uobičajen i svetskoj demokratskoj praksi poznat način. Nepredvidivi Dinkić pokazao se još jednom kao politički igrač velikog kalibra i poručio Cvetkoviću da, uprkos smeni, ostaje u igri. Ostaje i on i njegova stranka. Obećava da će nastaviti istim tempom kao i do sada.