JUGOSLOVENSKE USPOMENE

Gotovo jedan vek, poslednji dani novembra i prvi decembra bili su najsvečaniji. Sticaj okolnosti učinio je da prve dve Jugoslavije, ideološki i koncepcijski potpuno različite nastanu vrlo sličnih datuma, 1. decembra i 29. novembra
DAN REPUBLIKE
Hladno jutro, uvek težak izlazak ispod toplog prekrivača, ali ipak najmlađima olakšan koji sat dužim spavanjem. Oni stariji, uz jutarnju kafu planiraju današnji dan. Škole i preduzeća su na pauzi, ali obaveza ne manjka, samo su one svečanije. Otac i majka odlaze na svečani zbor radnih ljudi. U svečanoj sali, radnicima rukovodstvo najpre predstavlja dostignuća njihove radne organizacije, a ubrzo sledi mnogo važniji deo za nekoliko zaposlenih. Oni sa najviše bodova na rang listama, uskoro će dobiti ključeve novih stanova. Ostali, posle čestitki nadređenih, odlaze kući kako bi pripremili svečani ručak kakav veliki praznik zaslužuje. Biće “svega po redu”, od predjela do dezerta. Dok majke i bake, spremaju praznične “đakonije”, očevi, braća, nekada i deke, svoje đake prvake vode u Dom sindikata. Kroz prozor “fiće” ili dok, držeći za ruke starije, hodaju gradom, mališani razgledaju gradske ulice pod belim pokrivačem. Novembarskom sivilu, “boje” dodaju zastave koje se viore sa svih ustanova. Plavo–belo–crvene trobojke, osvežene, tek iskrojene ili bar oprane, ukazuju da su to praznični dani. Deci Dan republike, kao pojam, ne znači mnogo, ali će ga pamtiti po jednom trenutku. Uskoro će, pred punim gledalištem, na svečane bele košulje dodati crvene marame, na glave staviti teget kape sa crvenom zvezdom i svečano pročitati pionirsku zakletvu. Postaće pioniri, obećaće da će slušati svoje roditelje, vredno učiti raditi.
Van grada, na selu, tradicionalna priprema zimnice, one “mesne” je okončana, završni “radovi” su u toku. Valja sve pripremiti u jutarnjim satima, popodneva su rezervisana za proslave. U domu kulture spremna je priredba, a potom će, uz logorsku vatru, svi zaigrati Kozaračko kolo. Biće druženja, zabave, a na “Partizanskim večerima”, učesnici NOB–a, setiće se ratnih dana.
Beše tako 29. novembra i u danima pre praznika, 60 – ih i 70 – ih godina prošlog veka u našem Šapcu i okolini, bar tako kažu svedoci i naša arhiva. Sve u čast 29. novembra 1943. i drugog zasedanja AVNOJ–a u Jajcu, kada je partizanski pokret otpora ustanovio federalno, republikansko uređenje posleratne Jugoslavije. Praznične, neradne dane, upotpunjavale su podele ordenja doživotnog predsednika Josipa Broza Tita.
Kako su decenije prolazile, svečanost Dana republike vidno je gubila snagu. Od 80–ih godina, polako su prestajali da postoje pioniri, zajedništvo se manje osećalo, a sa ekonomskom krizom, više ni svečani zborovi nisu mogli da predstave previše dobre rezultate. Boraca Narodnooslobodilačkog pokreta bilo je sve manje, te su i “Partizanske večeri” prestale da postoje. Druga Jugoslavija nestala je, na najgori način, u krvi, početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Ipak, praznik koji čuva uspomenu na nju “živeo” je do 2002. godine. Poslednjih godina, radost zbog malih odmora/raspusta, sačuvali su samo đaci i zaposleni u javnim ustanovama i preduzećima.
DAN UJEDINjENjA
Baš na današnji dan, baš 1. decembra, pre tačno 98 godina, svečano, u Beogradu, Kralj Aleksandar Karađorđević proglasio je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), nove države nastale na ruševinama, ali i velikoj, slavnoj, pobedi Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore u Prvom svetskom ratu. Tog dana, zagrebački zubar Ante Pavelić (imenjak i prezimenjak jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva), pročitao je Kralju Adresu Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba o ujedinjenju države ova tri naroda sa Kraljevinama Srbijom i Crnom Gorom u jednu državu na čelu sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem, jedinstvenom Vladom i narodnim predstavništvom. Novi vladar, u odgovoru na Adresu, proglasio je ujedinjenje u “jedinstveno kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca”.
Svakog 1. decembra Kraljevina je slavila Dan ujedinjenja Hrvata, Srba i Slovenaca (jedini državni praznik, uz rođendane vladara).
POSLE SVEGA
Na kraju, obe „velike“ Jugoslavije su nestale, ratni ishodi su ih doneli, ali užasi oružja i mržnje su ih i odneli. Kao i uvek na ovim prostorima, mnogo je manje odgovora nego pitanja. Iako sada preovlađuje mišljenje da „nespojivo nije trebalo spajati“, ostaje pitanje da li bi mala država dostigla ekonomske moći velike i taj spoljnopolitčki značaj ? No, to više nije važno, već 14 godina niko od nas ne živi u Jugoslaviji, bilo kojoj, ali uspomene žive, sećanja su živa, nekad jača od sadašnjosti. Kažu da uvek lepe uspomene potiskuju ružne. Ko nije voleo bivšu državu, nema razloga za nervozu, nema nje, nema ni Dana republike, a oni kojima ti dani nedostaju, neka uživaju u prazničnom raspoloženju, u svom domu stvore svečarsku atmosferu, za to nisu potrebne zastave, zakletve, priredbe...