Jednoj staroj/mladoj dami

Gurmanski hedonizam izliven u šampite na limenoj tacni “Lipe” i uobičajene teme subjektivno su modifikovale tok vremena, ali redarska služba u školi nije uživala u toj meri, te je 20 minuta velikog odmora ostalo realnih 20 minuta. Kratku distancu do Gimnazije valjalo je preći užurbanim korakom. Šećer poslastice već je konvertovan u energiju, te ni trk nije problem, želudac u ozbiljnom radnom procesu, a u grudima neki pritisak, subjektivno jedinjenje strepnje, nesigurnost, logičkog proračuna, iskustva i nespremnosti sublimirano u izrazu “loš predosećaj”. Prethodna tri časa je predavala, nema šanse da kroz koji minut ne sledi čas “obnove gradiva” - monstruozni izraz školskih dana. Mališani u košmarnoj mašti tvore lik babaroge na različite načine, a kako školovanje odmiče, izmišljena bića bajki zamenjuju otelotvorenja profesorskih izraza i nastavnih planova. Još sinoć, dok je danas bilo daleko sutra, četvrti čas je bio udaljena budućnost. Ipak, još jednom je budućnost izneverila postavši prebrzo sadašnjost i to ona sa imenom propitivanja.
Kulise obnove gradiva su postavljene, tišina u učionici bez profesorke, dramska pauza pred neminovnu kulminaciju. Gde tražiti nadu, u dve mogućnosti. Možda ipak i ovaj čas predaje, a ako pita, niko nema ocenu. Nas je 30, može prozvati najviše troje, verovatnoća da budem jedan od njih je 1:10, realno koliko i da večeras Briž pobedi Milan u gostima. Čas upisan, dnevnik na strani ocena, ništa, ostaje još vera u verovatnoću. Pogled na prvoj strani, ne sluti na dobro, zenice otprilike u gornjem delu, “Briž u velikoj prilici”, zamišljam šut, čujem svoje ime, mreža se trese, eto me pred tablom... ishod očekivano nepovoljan. Čuje se zvono, neočekivano, prebrzo, ali već prekasno... zvoni, zvoni, kao da i ono provocira, dokle će? ... ovaj put se prošlost pretvorila u sadašnjost, budi se tridesetogodišnjak prosedih zulufa, zvono je budilnik, iako je subota. Neki, samo naizgled, košmari bivšem gimnazijalcu su energetski izvori. Iz plakara se vade i pripremaju farmerke i duks iz tih dana. Toplina sećanja, osmeh prohujalih slika, čar trenutaka zamrznutih u podsvesti od sivog i hladnog dana prave idealnu pozornicu za šetnju. Hod do starog kraja, gimnazijskim putevima. Najpre do školskog dvorišta. Ulaz na drugom mestu, dvorište drugačije, parking umesto klupe, ali već na prvom koraku osećam obnovu gradiva, dok je mimika rvački meč osmeha i milujuće neverice... neki osećaji nikada ne prestaju, duboko u nama čekaju pravi nadražaj. Vraćam se pravcem „Lipa” – “Jugobanka” – “Ciglana”, “Vodotoranj”, “Kingsi”...ničega nema više, nema ni nas od 17, 18 godina, ali sve je tu, a i nije... možda se otvorio vremenski portal, u praksi oživela Ajnštajnova teoretska mogućnost ili smo oživljavajući sećanja na tragu prave suštine stvari koja je za Kanta nedostižna... da, Kantov idealizam,
čas filozofije... sada je tu što nije, nije tu što jeste, bar još malo, kako to “malo” produžiti, bar do naredne godišnjice mature? ... napraviti još koji krug, svakako, vredi pokušati, vremena je bar dovoljno, protiče svakako, zašto bi se obazirali ... panta rei...
Od dece do ljudi, od strahova do nada koje oni čine još većim, od snova do ispunjenja želja, radosti snažnih baš zbog neizbežnih razočarenja koja su im prethodila, pratila ili koja su sledila, trenutna poznanstva za sjaj večnih prijateljstava, suživot suprotnosti za poseban šmek jedinstvenih sećanja.
Draga naša, poštovana Gimnazijo, SREĆAN 180. ROĆENDAN. Hvala za sve!!!
A da, oktobar 2003, Liga šampiona. Milan – Briž 0:1 dešava se...