Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(21. децембар 2017.)
ДОКТОР ПОЛИТИЧКИХ НАУКА АЛЕКСАНДАР ЈУГОВИЋ

НИСАМ ИЗБЕГАВАО ИЗАЗОВЕ

НИСАМ  ИЗБЕГАВАО ИЗАЗОВЕ
Проф. др Александар Југовић рођен је 1971. године у Шапцу. Његов отац Лазар, адвокат у пензији, родом је из Љубовије, али је одавно постао прави локал-патриота, који ретко пропушта утакмице Мачве. Мајка Ката, вољена је професорка књижевности, коју често у нашем фељтону спомињу некадашњи гимназијалци, успешни Шапчани, у чијим је животима оставила племенит траг. Ујак му је врсни шабачки и београдски новинар, Милан Бечејић. А прича почиње још у 19. веку, када је грчки трговац Димитрије Елиас (Александров чукундеда) дошао у Шабац, заљубио се у Шапчанку и окућио се. Велико имање (данас Грмићска улица) одузето је породици после Другог светског рата, али то није све што их је задесило. Брат од стрица Александрове бака Дане (Данице Бечејић Вејновић), коју су због деде звали Гркиња, један је од оних Шапчана који су мученички страдали на Старом шабачком мосту 1944. године, а њеном рођеном брату, који је мобилисан у рату, изгубио се сваки траг. Можда су породични губици један од разлога што је Александар постао осетљив на друштвену неправду.
Др Југовић одрастао је у троуглу између Масарикове, Шуваковићеве и Грмићске улице. Завршио је „Милевину“ школу. Прва четири разреда не памти по лепом због ауторитарне учитељице, али је ране исцелила брижна наставница српског језика, Олга Рувидић, која му је била разредна. Већ у основној школи почеле су да се развијају његове истраживачке склоности. Као члан новинарске секције, направио је за школски лист интервју са Босом Кузмановић, Шапчанком која је преживела Аушвиц. У шестом разреду почео је да тренира кошарку на терену иза Дома синдиката, под будним оком тренера, Ђорђа Петровића Кисика. Према кошарци је гајио велику страст, али је, „пошто није порастао два метра“, одустао од размишљања да буде кошаркаш, а у његовом животу појавила се рок музика, која је у Шапцу имала јаку сцену. Почеле су и прве симпатије, па је учио да свира гитару да би импресионирао девојчице на журкама. Чак је са екипом другара основао бенд „Бунт“, али „није отишао даље од ритам гитаристе“. Нешто друго га је више занимало. У кафићу Цепелин, „док су трештали рифови Рамонса“, налазио се са истомишљеницима са којима је разговарао о друштвеним феноменима. На Радио-Шапцу, повремено, у суботњем Омладинском програму, бирао је рок музику, доводио младе шабачке рокере на разговор и анализирао нове плоче као “прави” рок критичар. То је било с краја осамдесетих.
- Памтим злоупотребу владајуће елите која је нас ученике водила на митинге. Тада је почео да ме „жуља“ губитак слободе. У мојој кући се доста разговарало о политици, с обзиром да ми је отац био судија Окружног суда, а ујак новинар који је у то време био уредник Нових омладинских новина и дописник загребачког Данаса из Београда. Моји другари из средње школе нису показивали интересовање за те теме, али јесу рокери, који су, као антикомформисти (док их није апсорбовала савремена поп култура), већ имали јаснија друштвена уверења. Разговарали смо на теме које данас предајем, о дрогама, алкохолизму, насиљу, субкултурама...
Средњу Медицинску школу завршио је потпуно сигуран да га Медицинки факултет “неће видети”, али није знао који је његов пут док се није вратио из војске. Тада је одлучио да студира социјалну политику на Факултету политичких наука.
- Имао сам тежњу за правдом и подршком немоћнима, био сам осетљив на неправду у окружењу, у друштву, на сваки облик тоталитаризма и гушења слободе. Студијски програм социјалне политике понудио ми је да разумем ту тежњу, шта је социјална правда, и како се остварује. Ту сам спојио интересовање за политичку науку и социјални активизам који је у мени постојао. На том факултету сам се у потпуности пронашао.
На првом испиту из предмета Увод у право добио је чисту десетку, а професор му је аплаудирао. Тако је и наставио. Бриљантно. Факултет је завршио у року, као најбољи студент у својој генерацији. Магистрирао је 2001. године, а доктор наука постао у тридесет трећој години.
- Добио сам посао у београдском Центру за социјални рад, где сам остао четири године. По завршетку факултета, завршио сам и неформалну, једногодишњу Школу за односе са јавношћу. Захваљујући вештинама које сам тамо стекао, био сам пионир за односе са јавношћу у институцијама социјалне заштите у Србији. Тадашњем директору допале су се моје идеје, направили смо билтен, наступали на телевизији, били укључени и у друге медије...
Занимљиво је да др Југовић није засновао радни однос на матичном Факултету политичких наука, већ на Дефектолошком факултету. Професор Милосав Милосављевић, кога помиње са великим поштовањем, Прокупчанин који је једно време живео у Шапцу, а који му је предавао Социјалну патологију, позвао га је да буде асистент на Дефектолошком факултету (сада Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију београдског Универзитета). Редовни
професор постао је у четрдесет трећој години.
- Иако сам од пре две године продекан за науку Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, а био сам и шеф катедре за Превенцију и третман поремећаја понашања, приоритетан ми је и најлепши део посла - рад са студентима. Рад у деканату је ново искуство, то је увек и рад на себи, изазов који, као и сваки други, изграђује човека. Нисам избегавао изазове и одговорности, самим тим ни потенцијалну “бол”, која умудрује. У академском свету, многе ствари мењају се спорије него што бих волео, али на то реагујем принципом “активистичког реалитета”. Некад су и микро промене велике. Покушавам да унапредим организацију научног рада, унутарфакултетску комуникацију, сарадњу са научним институцијама, видљивост факултета у јавности...
Седамнаест година је у браку са Јасенком (брачни и породични терапеут), која је његова константна подршка. Имају двоје деце. Мина има четрнаест година, јако воли Шабац и баку, на коју има уметничих склоности. Стефан има шест година.
Кредо др Југовића је хераклитовски – Све тече.
- Живот је стална кретња. И данас сам у потрази за правдом, имам отворене сензоре, али сам реалан, свестан граница правде. Појачано реагујем на све аспекте неправде, од понашања вршњака према мојој ћерки до неправди које видим у академском окружењу и трудим се да делим, где год могу, позитивно уверење о могућностима правде. Моји студенти увек знају шта од мене могу да очекују, имам јасна правила и сви за мене имају једнак статус. Трудим се да им будем подршка, јер моја мисија није само да им дам оцену на испиту, него да будем део њиховог одрастања, неке њихове мисије, да их оснажим у намери да се развију у интелектуалце и добре људе са јасним системом вредности.
Проф. др Александар Југовић завршио је Факултет политичких наука Универзитета у Београду, на студијској групи за социјалну политику и социјални рад. Добио је диплому Универзитета за студента генерације ФПН-а. Магистрирао је (2001.) и докторирао (2004.) на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
На Дефектолошком факултету, сада Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду, запослен је од 1998. године. Од 2014. године у звању је редовног професора.
На основним академским студијама предаје предмете Социјална патологија, Социјална политика, Медији и друштвене девијације, а на мастер студијама Социјални менаџмент. Наставу држи и на докторским студијама. Као гостујући професор од 2009. године предаје на Факултету политичких наука Универзитета у Бања Луци на студијском програму социјалног рада.
Бави се теоријом, феноменологијом и медиологијом друштвених девијација и социјално рањивих група, као и подручјима социјалне политике и социјалног рада. До сада има преко 150 објављених библиографских јединица у научним публикацијама домаћег и међународног значаја. Стални је рецензент више научних часописа из земље и иностранства, а међу њима и часописа са ССЦИ листе.
Од 2012. до 2015. године био је руководилац (шеф катедре) Одељења за превенцију и третман поремећаја понашања, а од новембра 2015. на функцији је продекана за науку на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију. Руководилац је Научно-истраживачког центра и председник Етичке комисије Факултета.
Вишегодишњи је сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања из Београда, где актуелно руководи научним потпројектом “Медији и криминал“.
Био је члан радне групе за израду полазног оквира националне стратегије превенције криминала. У једном мандату био је члан управног одбора Градског центра за социјални рад у Београду. Члан је управног одбора невладине организације Центар за интеграцију младих (“Свратиште” за децу улице). У истраживачко-пројектним и едукативним активностима сарађивао је са Центром за права детета из Београда, Правосудном академијом из Београда, УНИЦЕФ-ом БиХ, Сталном конференцијом градова и општина Србије, итд.
Члан је редакције научног часописа Социјална политика из Београда. Секретар је Националног савета за оживљавање задужбинарства у Србији. Писао је више стручних колумни за дневне листове Блиц и Политика.
Као аутор и коаутор, потписао је седам научних књига.

БЕЗ ДРЖАВНЕ
СИГУРНЕ КУЋЕ
“Боле ме неке ствари попут здравственог сектора који нас тера да се извијамо и кључне услуге тражимо у приватном сектору. Или, насиље над женама? Зашто држава не може да направи још неку Сигурну кућу? Зашто је то само у невладином сектору? Присталица сам партнерства државе и невладиних организација, али земља која има велики број врсних стручњака, као што су многи моји бивши студенти дефектолози који се директно школују за рад у пољу превенције и третмана проблема у понашању, мора да развије бројне програме и институције заштите оних који су најрањивији. То је наш прави дуг према Србији.”

НИКАДА ЧЛАН
ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
„Одувек сам желео да промовишем свој систем вредности у свим сферама у којима сам радио, али себе никада нисам видео у политичким странкама. Једно време сам био члан комисије Владе Републике Србије која је правила стратегију превенције криминала, радио сам и у неким пројектима из области социјалне политике које су биле друштвено значајне. Имао сам понуду и да руководим Градским синдикатом за социјалну и дечју заштиту у Београду, коју сам, на изненађење тадашњег градоначелника и његовог тима одбио, рекавши да ми је наука приоритет.“

ЖИВИМО У МЕЂУВРЕМЕНУ
Средином деведесетих, у новинама сам прочитао реченицу која ми је остала у глави: „Ми смо друштво које назире шта нестаје, а не знамо шта настаје.“ Имам утисак да смо још увек у тој дефиницији. Постоји један велики мислилац кога својим студентима на социјалној патологији стално спомињем, Емил Диркем, величанствени социолог, који је развио теорију аномије. То је стање друштва у коме је један систем вредности нестао, а нови није настао. Ми живимо у међувремену.

МЕДИЈИ ДАНАС
„Медији су потпуно променили наше животе и начин комуникације, посебно интернет и савремене комуникационе техологије. Мислим да смо сви битно другачији него што смо били пре десетак година, што је историјски кратак период. Да ли смо “бољи или гори” то не могу да кажем, јер не размишљам у тим категоријама, али јесмо другачији. Неки кажу да смо гори, отуђенији, депресивнији, „сами заједно“, а други да смо узбрзали комуникацију, отворили океан информација, да остварујемо брже и лакше пословне могућности. То су две истине. Ако пренагласимо једну или другу, нисмо на правом путу разумевања медија данас. Извесно је да таблоидни медији уништавају нашу слободу. Тај модел новинарства уткан је у данашње друштво, не само наше, него и гобално. Већина нас из интелектуалног света сложиће се да су ријалити програми негативни, али не можемо да их укинемо, јер су они одраз економије неолиберализма и технологије “постистинитог” доба. Међутим, ми смо ти који у рукама имамо даљински управљач. Одрастао сам у времену када смо имали два канала на телевизији, а у пола једанаест се завршавао програм. Мојим студентима, који су рођени крајем деведесетих, то делује нестварно. Као убеђени плуралиста, често им парафразирам речи филозофа Хоркхмајера: „Боља ми је проблематична слобода, него било који облик тоталитаризма“.
М. Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa