Berza

  • aero 885 ▼ -0,67%
  • alfa 31.490 ▼ -0,03%
  • enhl 650 ⚫ 0,00%
  • eroz 3.250 ▲ 6,91%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 275 ▼ -23,40%
  • irtl 850 ▲ 12,58%
  • jesv 5.507 ▲ 0,09%
  • kmbnpb 1.300 ⚫ 0,00%
  • lsta 550 ▲ 10,00%
  • niis 680 ▼ -0,15%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • trbg 4.504 ▲ 49,98%
(21. decembar 2017.)
DOKTOR POLITIČKIH NAUKA ALEKSANDAR JUGOVIĆ

NISAM IZBEGAVAO IZAZOVE

NISAM  IZBEGAVAO IZAZOVE
Prof. dr Aleksandar Jugović rođen je 1971. godine u Šapcu. Njegov otac Lazar, advokat u penziji, rodom je iz Ljubovije, ali je odavno postao pravi lokal-patriota, koji retko propušta utakmice Mačve. Majka Kata, voljena je profesorka književnosti, koju često u našem feljtonu spominju nekadašnji gimnazijalci, uspešni Šapčani, u čijim je životima ostavila plemenit trag. Ujak mu je vrsni šabački i beogradski novinar, Milan Bečejić. A priča počinje još u 19. veku, kada je grčki trgovac Dimitrije Elias (Aleksandrov čukundeda) došao u Šabac, zaljubio se u Šapčanku i okućio se. Veliko imanje (danas Grmićska ulica) oduzeto je porodici posle Drugog svetskog rata, ali to nije sve što ih je zadesilo. Brat od strica Aleksandrove baka Dane (Danice Bečejić Vejnović), koju su zbog dede zvali Grkinja, jedan je od onih Šapčana koji su mučenički stradali na Starom šabačkom mostu 1944. godine, a njenom rođenom bratu, koji je mobilisan u ratu, izgubio se svaki trag. Možda su porodični gubici jedan od razloga što je Aleksandar postao osetljiv na društvenu nepravdu.
Dr Jugović odrastao je u trouglu između Masarikove, Šuvakovićeve i Grmićske ulice. Završio je „Milevinu“ školu. Prva četiri razreda ne pamti po lepom zbog autoritarne učiteljice, ali je rane iscelila brižna nastavnica srpskog jezika, Olga Ruvidić, koja mu je bila razredna. Već u osnovnoj školi počele su da se razvijaju njegove istraživačke sklonosti. Kao član novinarske sekcije, napravio je za školski list intervju sa Bosom Kuzmanović, Šapčankom koja je preživela Aušvic. U šestom razredu počeo je da trenira košarku na terenu iza Doma sindikata, pod budnim okom trenera, Đorđa Petrovića Kisika. Prema košarci je gajio veliku strast, ali je, „pošto nije porastao dva metra“, odustao od razmišljanja da bude košarkaš, a u njegovom životu pojavila se rok muzika, koja je u Šapcu imala jaku scenu. Počele su i prve simpatije, pa je učio da svira gitaru da bi impresionirao devojčice na žurkama. Čak je sa ekipom drugara osnovao bend „Bunt“, ali „nije otišao dalje od ritam gitariste“. Nešto drugo ga je više zanimalo. U kafiću Cepelin, „dok su treštali rifovi Ramonsa“, nalazio se sa istomišljenicima sa kojima je razgovarao o društvenim fenomenima. Na Radio-Šapcu, povremeno, u subotnjem Omladinskom programu, birao je rok muziku, dovodio mlade šabačke rokere na razgovor i analizirao nove ploče kao “pravi” rok kritičar. To je bilo s kraja osamdesetih.
- Pamtim zloupotrebu vladajuće elite koja je nas učenike vodila na mitinge. Tada je počeo da me „žulja“ gubitak slobode. U mojoj kući se dosta razgovaralo o politici, s obzirom da mi je otac bio sudija Okružnog suda, a ujak novinar koji je u to vreme bio urednik Novih omladinskih novina i dopisnik zagrebačkog Danasa iz Beograda. Moji drugari iz srednje škole nisu pokazivali interesovanje za te teme, ali jesu rokeri, koji su, kao antikomformisti (dok ih nije apsorbovala savremena pop kultura), već imali jasnija društvena uverenja. Razgovarali smo na teme koje danas predajem, o drogama, alkoholizmu, nasilju, subkulturama...
Srednju Medicinsku školu završio je potpuno siguran da ga Medicinki fakultet “neće videti”, ali nije znao koji je njegov put dok se nije vratio iz vojske. Tada je odlučio da studira socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka.
- Imao sam težnju za pravdom i podrškom nemoćnima, bio sam osetljiv na nepravdu u okruženju, u društvu, na svaki oblik totalitarizma i gušenja slobode. Studijski program socijalne politike ponudio mi je da razumem tu težnju, šta je socijalna pravda, i kako se ostvaruje. Tu sam spojio interesovanje za političku nauku i socijalni aktivizam koji je u meni postojao. Na tom fakultetu sam se u potpunosti pronašao.
Na prvom ispitu iz predmeta Uvod u pravo dobio je čistu desetku, a profesor mu je aplaudirao. Tako je i nastavio. Briljantno. Fakultet je završio u roku, kao najbolji student u svojoj generaciji. Magistrirao je 2001. godine, a doktor nauka postao u trideset trećoj godini.
- Dobio sam posao u beogradskom Centru za socijalni rad, gde sam ostao četiri godine. Po završetku fakulteta, završio sam i neformalnu, jednogodišnju Školu za odnose sa javnošću. Zahvaljujući veštinama koje sam tamo stekao, bio sam pionir za odnose sa javnošću u institucijama socijalne zaštite u Srbiji. Tadašnjem direktoru dopale su se moje ideje, napravili smo bilten, nastupali na televiziji, bili uključeni i u druge medije...
Zanimljivo je da dr Jugović nije zasnovao radni odnos na matičnom Fakultetu političkih nauka, već na Defektološkom fakultetu. Profesor Milosav Milosavljević, koga pominje sa velikim poštovanjem, Prokupčanin koji je jedno vreme živeo u Šapcu, a koji mu je predavao Socijalnu patologiju, pozvao ga je da bude asistent na Defektološkom fakultetu (sada Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju beogradskog Univerziteta). Redovni
profesor postao je u četrdeset trećoj godini.
- Iako sam od pre dve godine prodekan za nauku Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, a bio sam i šef katedre za Prevenciju i tretman poremećaja ponašanja, prioritetan mi je i najlepši deo posla - rad sa studentima. Rad u dekanatu je novo iskustvo, to je uvek i rad na sebi, izazov koji, kao i svaki drugi, izgrađuje čoveka. Nisam izbegavao izazove i odgovornosti, samim tim ni potencijalnu “bol”, koja umudruje. U akademskom svetu, mnoge stvari menjaju se sporije nego što bih voleo, ali na to reagujem principom “aktivističkog realiteta”. Nekad su i mikro promene velike. Pokušavam da unapredim organizaciju naučnog rada, unutarfakultetsku komunikaciju, saradnju sa naučnim institucijama, vidljivost fakulteta u javnosti...
Sedamnaest godina je u braku sa Jasenkom (bračni i porodični terapeut), koja je njegova konstantna podrška. Imaju dvoje dece. Mina ima četrnaest godina, jako voli Šabac i baku, na koju ima umetničih sklonosti. Stefan ima šest godina.
Kredo dr Jugovića je heraklitovski – Sve teče.
- Život je stalna kretnja. I danas sam u potrazi za pravdom, imam otvorene senzore, ali sam realan, svestan granica pravde. Pojačano reagujem na sve aspekte nepravde, od ponašanja vršnjaka prema mojoj ćerki do nepravdi koje vidim u akademskom okruženju i trudim se da delim, gde god mogu, pozitivno uverenje o mogućnostima pravde. Moji studenti uvek znaju šta od mene mogu da očekuju, imam jasna pravila i svi za mene imaju jednak status. Trudim se da im budem podrška, jer moja misija nije samo da im dam ocenu na ispitu, nego da budem deo njihovog odrastanja, neke njihove misije, da ih osnažim u nameri da se razviju u intelektualce i dobre ljude sa jasnim sistemom vrednosti.
Prof. dr Aleksandar Jugović završio je Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na studijskoj grupi za socijalnu politiku i socijalni rad. Dobio je diplomu Univerziteta za studenta generacije FPN-a. Magistrirao je (2001.) i doktorirao (2004.) na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Na Defektološkom fakultetu, sada Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, zaposlen je od 1998. godine. Od 2014. godine u zvanju je redovnog profesora.
Na osnovnim akademskim studijama predaje predmete Socijalna patologija, Socijalna politika, Mediji i društvene devijacije, a na master studijama Socijalni menadžment. Nastavu drži i na doktorskim studijama. Kao gostujući profesor od 2009. godine predaje na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banja Luci na studijskom programu socijalnog rada.
Bavi se teorijom, fenomenologijom i mediologijom društvenih devijacija i socijalno ranjivih grupa, kao i područjima socijalne politike i socijalnog rada. Do sada ima preko 150 objavljenih bibliografskih jedinica u naučnim publikacijama domaćeg i međunarodnog značaja. Stalni je recenzent više naučnih časopisa iz zemlje i inostranstva, a među njima i časopisa sa SSCI liste.
Od 2012. do 2015. godine bio je rukovodilac (šef katedre) Odeljenja za prevenciju i tretman poremećaja ponašanja, a od novembra 2015. na funkciji je prodekana za nauku na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Rukovodilac je Naučno-istraživačkog centra i predsednik Etičke komisije Fakulteta.
Višegodišnji je saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja iz Beograda, gde aktuelno rukovodi naučnim potprojektom “Mediji i kriminal“.
Bio je član radne grupe za izradu polaznog okvira nacionalne strategije prevencije kriminala. U jednom mandatu bio je član upravnog odbora Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu. Član je upravnog odbora nevladine organizacije Centar za integraciju mladih (“Svratište” za decu ulice). U istraživačko-projektnim i edukativnim aktivnostima sarađivao je sa Centrom za prava deteta iz Beograda, Pravosudnom akademijom iz Beograda, UNICEF-om BiH, Stalnom konferencijom gradova i opština Srbije, itd.
Član je redakcije naučnog časopisa Socijalna politika iz Beograda. Sekretar je Nacionalnog saveta za oživljavanje zadužbinarstva u Srbiji. Pisao je više stručnih kolumni za dnevne listove Blic i Politika.
Kao autor i koautor, potpisao je sedam naučnih knjiga.

BEZ DRŽAVNE
SIGURNE KUĆE
“Bole me neke stvari poput zdravstvenog sektora koji nas tera da se izvijamo i ključne usluge tražimo u privatnom sektoru. Ili, nasilje nad ženama? Zašto država ne može da napravi još neku Sigurnu kuću? Zašto je to samo u nevladinom sektoru? Pristalica sam partnerstva države i nevladinih organizacija, ali zemlja koja ima veliki broj vrsnih stručnjaka, kao što su mnogi moji bivši studenti defektolozi koji se direktno školuju za rad u polju prevencije i tretmana problema u ponašanju, mora da razvije brojne programe i institucije zaštite onih koji su najranjiviji. To je naš pravi dug prema Srbiji.”

NIKADA ČLAN
POLITIČKE STRANKE
„Oduvek sam želeo da promovišem svoj sistem vrednosti u svim sferama u kojima sam radio, ali sebe nikada nisam video u političkim strankama. Jedno vreme sam bio član komisije Vlade Republike Srbije koja je pravila strategiju prevencije kriminala, radio sam i u nekim projektima iz oblasti socijalne politike koje su bile društveno značajne. Imao sam ponudu i da rukovodim Gradskim sindikatom za socijalnu i dečju zaštitu u Beogradu, koju sam, na iznenađenje tadašnjeg gradonačelnika i njegovog tima odbio, rekavši da mi je nauka prioritet.“

ŽIVIMO U MEĐUVREMENU
Sredinom devedesetih, u novinama sam pročitao rečenicu koja mi je ostala u glavi: „Mi smo društvo koje nazire šta nestaje, a ne znamo šta nastaje.“ Imam utisak da smo još uvek u toj definiciji. Postoji jedan veliki mislilac koga svojim studentima na socijalnoj patologiji stalno spominjem, Emil Dirkem, veličanstveni sociolog, koji je razvio teoriju anomije. To je stanje društva u kome je jedan sistem vrednosti nestao, a novi nije nastao. Mi živimo u međuvremenu.

MEDIJI DANAS
„Mediji su potpuno promenili naše živote i način komunikacije, posebno internet i savremene komunikacione tehologije. Mislim da smo svi bitno drugačiji nego što smo bili pre desetak godina, što je istorijski kratak period. Da li smo “bolji ili gori” to ne mogu da kažem, jer ne razmišljam u tim kategorijama, ali jesmo drugačiji. Neki kažu da smo gori, otuđeniji, depresivniji, „sami zajedno“, a drugi da smo uzbrzali komunikaciju, otvorili okean informacija, da ostvarujemo brže i lakše poslovne mogućnosti. To su dve istine. Ako prenaglasimo jednu ili drugu, nismo na pravom putu razumevanja medija danas. Izvesno je da tabloidni mediji uništavaju našu slobodu. Taj model novinarstva utkan je u današnje društvo, ne samo naše, nego i gobalno. Većina nas iz intelektualnog sveta složiće se da su rijaliti programi negativni, ali ne možemo da ih ukinemo, jer su oni odraz ekonomije neoliberalizma i tehnologije “postistinitog” doba. Međutim, mi smo ti koji u rukama imamo daljinski upravljač. Odrastao sam u vremenu kada smo imali dva kanala na televiziji, a u pola jedanaest se završavao program. Mojim studentima, koji su rođeni krajem devedesetih, to deluje nestvarno. Kao ubeđeni pluralista, često im parafraziram reči filozofa Horkhmajera: „Bolja mi je problematična sloboda, nego bilo koji oblik totalitarizma“.
M. Filipović

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa