ŠABAČKE PRIČE ““ MIHAILO GLIGORIĆ GLIŠA
ŠABAC JE REDAK GRAD
O Šapcu i Šapčanima, njegovim ulicama i institucijama, prošlosti i sadašnjosti, kafanama i boemima, korzou i igrankama, Dudari i Savi, fudbalu i rukometu... pričaju ljudi koji su deo svoje duše ugradili u mozaik kaldrme ove varoši ( 4 )
Šabac je redak grad, ali to zaista. Ima svoje obojenje, ima miris i ukus, i leži na nekom talogu čistih kulturnih, starinskih, istorijskih nanosa - počinje priču o svom gradu Gliša slikar, kako ga u Šapcu i zovu i znaju, priču o varoši viđenu očima umetnika i Šapčanina kome taj grad mnogo znači i po svemu sudeći i on znači tom gradu.
Misli se da se o Šapcu sve zna, međutim, po uverenju Mihaila Gligorića postoji tajnoviti Šabac, taj nadrealni koji mu mnogo znaači jer je u njemu napravio sve što stoji iza njega, kao što mu znače i ljudi iz njegovog okruženja a oni su iz širokog spektra, najmanje iz njegovog sveta umetnosti, a to su alasi, mašinci, građevinci, stolari, dunđeri, profesori... ljudi raznih fela, jer Gliša u prvi plan ne stavlja ljudsko zvanje ali ceni njihovo znanje. Zato misli da to što ima Šabac nisu imali gradovi u okruženju, kao na primer nekakav, šabački rečeno, štim, a na pitalje da li ga još ima, odgovara:
- U tragovima da, ovo je vreme vrlo agresivno, fini i dobri ljudi su se povukli pred najezdom skakavaca svih boja i svih čuda. Nikada se pre nismo pitali kome pripadamo, znalo se pripadamo srpskom korpusu, i onda kada je to bio jugoslovenski, koji je otišao i trebao je da ode, ali da se ne bavimo time, hoću da kažem da je oporo to odrastanje bilo. Nije Šabac grad koji jedva dočeka da se pojavi nov kvalitet, vrlo su strogi kriterijumi. U Šapcu sloviti kao dobar slikar nije jednostavno, vrlo pismena publika, ali zaista, i tu se ne može napraviti prevara, ali je to publika koja oseti ako postoji iskrica da je prihvati.
Misli se da se o Šapcu sve zna, međutim, po uverenju Mihaila Gligorića postoji tajnoviti Šabac, taj nadrealni koji mu mnogo znaači jer je u njemu napravio sve što stoji iza njega, kao što mu znače i ljudi iz njegovog okruženja a oni su iz širokog spektra, najmanje iz njegovog sveta umetnosti, a to su alasi, mašinci, građevinci, stolari, dunđeri, profesori... ljudi raznih fela, jer Gliša u prvi plan ne stavlja ljudsko zvanje ali ceni njihovo znanje. Zato misli da to što ima Šabac nisu imali gradovi u okruženju, kao na primer nekakav, šabački rečeno, štim, a na pitalje da li ga još ima, odgovara:
- U tragovima da, ovo je vreme vrlo agresivno, fini i dobri ljudi su se povukli pred najezdom skakavaca svih boja i svih čuda. Nikada se pre nismo pitali kome pripadamo, znalo se pripadamo srpskom korpusu, i onda kada je to bio jugoslovenski, koji je otišao i trebao je da ode, ali da se ne bavimo time, hoću da kažem da je oporo to odrastanje bilo. Nije Šabac grad koji jedva dočeka da se pojavi nov kvalitet, vrlo su strogi kriterijumi. U Šapcu sloviti kao dobar slikar nije jednostavno, vrlo pismena publika, ali zaista, i tu se ne može napraviti prevara, ali je to publika koja oseti ako postoji iskrica da je prihvati.
Najnoviji broj
18. april 2024.
