Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(28. децембар 2017.)
МУЗИЧАР МИКИЦА АНТОНИЋ

МУЗИКА ЈЕ МОЈ ЖИВОТ

МУЗИКА ЈЕ МОЈ ЖИВОТ
За новогодишњи број “Гласа Подриња” променили смо амбијент, са професорске катедре отишли смо у кафану, да, у свеопштем шаренилу и праску боја и звукова, пожелимо једну добру и родну годину за све. Тема је остала иста – Успешни Шапчани. Представљамо вам искусног музичара и врцавог шармера, уредника и продуцента ПГП РТС-а, Микицу Антонића.
Микица је рођен 24. априла 1956. године у Шапцу. Са старијим братом Слободаном, одрастао је у Штитару, где су им родитељи, Максим (познатији по надимку Мацан) и Јованка (Јока), радили као просветни радници. Обојица су основну школу завршила са одличним успехом. Зар је могло другачије из просветарске куће? Већ ту, у вароши надомак Шапца, „прорадили“ су ујакови гени (Јокин брат, Бата Глоговац, био је чувени шабачки боем). У четвртом разреду, Микица је основао бенд „Власуље“ и заљубио се у гитару.
- Једном приликом, отишли смо породично у Нови Сад да нас „матори“ понови. У комисиону у Дунавској улици, угледао сам гитару, која је коштала, сећам се као данас да је било, 48.000 динара. Мој покојни ћале је био лаф и купио ми је, тако да се нисмо поновили, само је Јока успела да узме неки капутић себи (смех). Тада није било појачала, па смо на радију „Тесла“ преспојили неке жице и користили га као појачало на игранкама (смех).
Када је одлучио да се укључи у Тамбурашки оркестар „Бисерница“, отац га је две године свакодневно возио на пробе у Шабац. Касније је било лакше, када се породица преселила у шабачки Камењак. Отац је дошао на место директора Лазине школе, мајка је почела да ради у Јанковој као учитељица, а Микица је пошао у први разред Гимназије, у којој је Бобан ђаковао. Почео је да тренира фудбал (којим се и данас рекреативно бави) у “Мачви”, где му је тренер био Сава Стефановић, Шапчанима познатији као Сава Вампир. У исто време, поред „Бисернице“, почео је да свира и у КУД „Абрашевић“. Једно време је био разапет између спорта и музике, све док музика није победила и постала неприкосновена љубав његовог живота.
- Од Коке Павловића Мечка научио сам све што се о музици могло научити, због чега сам му захвалан до краја живота. Иако сам био рокер, у „Абрашевићу“ сам почео да свирам народну музику. Ишли смо на турнеје по Италији, Француској, Грчкој... и феноменално се дружили.
Стигла гитара
Као гимназијалац основао је бенд „Туп Туп“, са којим је почео да пева. Наступали су на игранкама у шабачком Дому омладине, а на репертоару су били Битлси, Стоунси, Црвени кораљи, Здравко Чолић... И данас до детаља памти како је, у првом Гимназије, из Америке поручио гитару Фендер Стратокастер, која је била појам у оно време. Шест месеци је чекао да стигне гитара из Фулертона, а када је “допутовала”, у дворишту у Карађорђевој, где је живела Јокина фамилија, “пола Шапца” се окупило да је види.
- Сва се сијала у црвеном коферу у који је била спакована, а ја сам се правио важан. Месецима су долазили да је виде... (смех)
Када је, у Новом Саду уписао Правни факултет, по узору на брата, са музиком се није растао. Придружио се КУД-у „Светозар Марковић“ и СКУД-у „Соња Маринковић“, где је Бобан увелико свирао хармонику. После неколико година, по повратку у Шабац, направили су бенд Цвака цвак и свако вече наступали у Хотелу Слобода.
- Свако вече је била фешта, остајали смо до два, три сата ујутру, а после смо ишли у Малу, код Лиле. Било је то златно време угоститељства, живело се мирније, а „ноћни живот на Балкану био је ко сред Париза“... У то време, Шабац је имао развијен осећај за кафански живот. Цицварићско наслеђе. У Мали смо трошили све што зарадимо. Чим уђеш мало у чашу, одмах је било – Шта пије цела кафана? Две туре и оде цела „гажа“, али такав је био дерт. Лако се зарађивало, исто тако трошило, нико није размишљао да ће доћи нека тежа времена...
Познанство са композитором Милутином Поповићем Захаром, који је компоновао легендарну песму „Кад је деда лумповао“ за шабачке Старе звуке, међу којима је био и Микица, одиграло је кључну улогу у његовом животу. Осамдесетих је почела његова певачка каријера, снимио је своју прву плочу и отпутовао за Београд. Први ангажман му је био у тадашњој рестотеци „Језеро“, на Ади Циганлији, где је свако вече „пунио“ салу. Имао је излет у Аустралију, где је певао по дискотекама неколико месеци, али је схватио да му Београд „не гине“. Од тада до данас, прошло је више од двадесет година, снимио је још две плоче и шест компакт дискова, компоновао за најпознатије извођаче народне и забавне музике, постао уредник и продуцент ПГП РТС-а.
- Много сам научио у кафани, у Мали, на корзоу, у Абрашевићу, на шабачкој калдрми... Све ме је то „набилдовало“ неком ширином. Научио сам да се не правим паметан, али да имам свој став и музичку идеју. Увек сам знао када треба да поручим пиће и нисам одбијао – ’ајде матори, нешто одсвирај. Захваљујући томе, упознао сам много људи, између осталих и Станка Терзића, директора ПГП-а, који ме је позвао да будем музички уредник те куће.
Први на Фестивалу МЕСАМ
Још један детаљ битно је обележио његов пут. На последњем фестивалу МЕСАМ, одржаном деведесет друге, Микица је први пут наступао и, иако до тада потпуно анониман, освојио прву награду стручног жирија за композицију песме Мој Бехаре.
Када сам снимио материјал за нову плочу у једном београдском студију, вратио сам се у Шабац да одахнем. Било је недељно рано јутро и кренуо сам на спавање, када сам, сасвим случајно, у мојој соби угледао ТВ Ревију, отворену на страни на којој је писало да се конкурс за МЕСАМ завршава у понедељак, у подне. Невероватно. Моја Јока кува кафу, спрема гибаницу и каже: „Што не предаш ону твоју песму Мој Бехаре за фестивал, баш је лепа?“ Ја поново седнем у кола, вратим се за Београд и предам демо снимак на време.
После шест дана, позвала га је Рада Трифуновић, уредница Радио-Београда, која је била председница жирија и рекла му: „Микице, само да Вам кажем да је од 5.000 радова који су пристигли, Ваша песма најбоља. Немојте ником да кажете, али што се мене тиче, Ви сте морални победник. Мислио је да се неко чивијашки шали са њим. Маја Оџаклијевска, која је из бубња „извлачила“ редослед певача на Београдској хроници, прво је извукла његово име. Отац му је мангупски рекао: „Шта те брига, бар ћеш увек моћи да кажеш да си био први на МЕСАМ-у“.
- Био је то мој први такмичарски наступ, у сали Сава центра. Имао сам озбиљну трему, једва сам отпевао прву строфу и рефрен. Два сата су наступали извођачи, двадесет петоро њих, сви јаки. Седео сам са Футом, Марином и друштвом у неком фоајеу када је дошла једна девојка: „Ко је од вас Микица Антонић?“ Ја јој одговорим, онако шабачки: „Што, је л’ треба да вам погурам ауто?“ Она ми каже да сам добио прву награду стручног жирија и да морам још једном да отпевам. Други пут је било боље.
Породица ми је важна
Микица је двадесет три године у браку са Шапчанком Сањом. Имају двоје деце. Ана студира менаџмент на Факултету лепих уметности и не показује интересовање за музику. Немања је успешан студент четврте године ФДУ и будући инжењер звука. Растао је на бини, уз оца, чији је дар наследио. Увелико ради аранжмане, компонује за познате извођаче и пева.
- Породични живот ми је важан. Одрастао сам у скромној просветарској породици, никад нисмо живели на високој нози, али увек је било довољно. Научили су ме да је битно да никог не преварим, да не лажем, да будем коректан. Волео сам ноћни живот и кафану, волим и данас људе, никад професију нисам гледао кроз новац. Нуђени су ми други, којекакви послови и комбинације, али никада нисам флертовао са музиком.
Музика је била и остала његов живот. Све што воли, оно што га боли и чега се сећа, укључујући старе шабачке љубави које су и данас инспирација, исказује кроз своје песме.
СЕЋАЊА
“Са сетом се радо сетим старог шабачког корзоа на коме смо одрастали, чувеног шмекера Микана Цврке, шабачких Чивија, кафане Код Лиле у Мали, Зеленог Венца, Точкоње, игранки у Дому омладине, а најдраже ми је време проведено у КУД-у Абрашевић, где смо свако вече, на пробама, свирали и певали и где су нам остале незаборавне успомене на прве љубави и заљубљивања до ушију.
У Гимназији сам много учио, али сам имао сјајне професоре попут Боре Радовића, Аксентија Лекића, Добрила Аранитовића, Радована Димитрића, Недељке Кнежевић и других. Из основне памтим Милутина и Раду Радовић, а посебно ми је драга Душка Филиповић.
Осамдесетих сам значајно сарађивао са “Гласом Подриња”, Вељом Милошевићем, покојним Сретаном Илићем и новинарима Драгишом Пењином, Томом Јеротићем, Нолетом Бошковићем, Мићом Пантелићем, Драганом Филиповићем и другима. Учествовао сам на чувеном фестивалу Распевана Јесен.
Колико ми је Шабац важан сведочи чињеница да су ми кумови Шапчани – Зоран Бингулац, Ђорђе Рашић, Брана Костић, Предраг Видовић и Ана Бекута.”

НЕК’ ТИ ЖИВОТ БУДЕ ПЕСМА
Мој брат Слободан Антонић, адвокат, свирао је хармонику у свим мојим оркестрима у Шапцу. Он и моја мајка Јованка подржавали су ме у жељи да се бавим музиком. Пре десетак година сањао сам да ми је мајка умрла (а Јока је тада била жива), пробудио сам се у три ујутру, позвао брата, он ми је рекао да је све у реду. Међутим, нисам могао да заспим и направио сам песму те ноћи која се зове “Нек’ ти живот буде песма.” Никад није снимљена, иако су је многи тражили.

Микица Антонић је у својој каријери снимио три плоче и шест компакт дискова. Компоновао је за познате извођаче забавне и народне музике. Свирао је у оркестрима Светомира Шешића, Боре Вишњичког, Банета Ђокића, Милутина Поповића Захара и многих других.
Деведесет друге године освојио је Прву награду на фестивалу МЕСАМ за композицију са песмом Мој Бехаре.
Учествовао је на бројним концертима у земљи и иностранству и безбројним хуманитарним концертима.
У ПГП РТС-у уредио је и потписао бројне плоче, касете и дискове домаће народне и забавне музике (Рибља Чорба, Бајага, Ју Група, Здравко Чолић, Брена, Цеца, Мирослав Илић...)
Компоновао је химне за Металопластику, Мачву и Медицинар.
Са сином Немањом, пре неколико година, оформио је тонски студио. Заједно пишу текстове, музику и раде аранжмане.
Жеља му је да са Душаном Ковачевићем напише сценарио и музику за мјузикл којим би овековечили традиционалне културно-историјске вредности старог Шапца кроз ликове Цицварића, Софке, Боре Јанића и других бардова Малог Париза.

АНЕГДОТА СА ЗАХАРОМ И БРЕНОМ
“Једном приликом, позвао ме је Захар да правимо демо снимке за Брену. Ако би Брена снимила и продала само једну песму коју Захар потпише, он би могао да купи два стана у Београду. Тада су тиражи били огромни. Једног дана, требало је да дођу Брена, Саша Поповић и њихов менаџер Рака Ђокић да слушају демо снимке. Све смо спаковали на једну касету и ставили је у касетофон, само је требало да притиснемо плаy. Док смо их чекали, отишли смо на један сплав у близини, да попијемо пиће, а његова тадашња супруга Гоца Лазаревић, припремала је вечеру. Кад смо се сви окупили, притиснем ја оно дугме и 20 секунди не чује се ништа, мота се трака. Ја у чуду покушам поново, али, ништа, само неки неартикулисани звук. Захар укапира да је његов син Милош, који је био мали, али довољно матор да укапира шта треба да поквари, преснимио. Избрисао је све што смо радили претходна четири месеца, једно два милиона марака у оно време. Када сам видео да је враг однео шалу, узмем ја гитару и отпевам. Они су се одушевили и узели три песме. После смо отишли у Еуридику да прославимо и да слушамо Гибу. И данас Захар живи у стану који је купио од тих демо снимака.”
М.Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa