Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • dinnpb 3.480 ▲ 1,61%
  • dnos 1.220 ▼ -2,94%
  • enhl 650 ▼ -4,41%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 230 ▲ 4,55%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ▲ 1,94%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 688 ▲ 0,15%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • pdcl 10.360 ⚫ 0,00%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -0,48%
  • ztpk 418 ⚫ 0,00%
(28. децембар 2017.)
У ЧАСТ И СЕЋАЊЕ НА СВЕТОЗАРА БАЋУ ЈУРИШИЋА

ЧИКА БАЋА (1929–2017)

Корице књиге живота Светозара Баће Јуришића затворене су заувек хладне вечери 21. децембра, но тужна вест одшкринула је врата дворана сећања на разговоре са доброћудним господином - ЧИКА БАЋОМ. Живот уме бити књига класик, она којој се враћамо, коју памтимо увек и чија поглавља “бану” у свест када не очекујемо
ЧИКА БАЋА (1929–2017)
Двадесет и трећег августовског дана 1929. године, оне у којој је рођена Краљевина Југославија, породица Јуришић славила је принову. У Карађорђевој улици, првим плачом огласио се мушки наследник назван Светозар. Спорт који је тек освајао свет, лоптање (онда футбал), освајао је срца шабачких дечака, поставши њихов свет, најлепша игра, разонода над разонодама. Ипак, игре и безбрижност прекинуо је ужас рата. Родни град малог Светозара окупирала је солдатеска нациста, а колика људска суровост може бити уверио се једне августовске ноћи када га је пробудио бат војничких корака. Дечја радозналост довела га је на прозор породичне куће баш у тренутку када је стрељачки вод окупатора, у близини данашњег Зоркиног солитера, стрељао др Бору Тирића.
- Сећам се јасно и данас, могао бих описати до детаља сваки тренутак. Ратно време, ноћ и чујем вику, дете као дете, морао сам да погледам кроз прозор, призор који никада нисам заборавио – причао је чика Баћа једном приликом.
Рат је још трајао, ближио се крају, а Баћино лоптање по шабачким пољанама приметили су Куља Сувајџић, Бата Киш и Шола Зајц. Таленат није било тешко уочити, дошло је време да обуче дрес подмлатка Мачве које је тренирао Раде Ђукановић. Већ 1948. године постаје стандардни првотимац и један од протагониста пласмана у Прву савезну лигу. Када је Мачва испала 1953. у Партизану су знали да то није играч за нижи ранг. Следио је пут у Београд.
- Била је то страшна екипа, једна од најбољих у историји Партизана. Предводио нас је чувени Иље Шпиц. Неочекивано сам добио прилику да заиграм на припремама. Мислио сам да све радим добро, но увек после контакта са лоптом чуо бих тренера како виче “Јуре, ти публика”. Нисам знао шта то значи. У једној реченици сам добио појашњење и животну фудбалску лекцију: “Ти дала лопту и стала, када стала, ти више не била играч, ти постала публика”. Никада боље нисам разумео значај кретања без лопте.
Тих година фудбал је био аматерски, а врхунски спортисти нису смели да занемаре образовање. Светозар је матурирао у Шабачкој гимназији, а потом уписао и завршио Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну.
- Сећам се матурског испита у Гимназији. Професор ме гледао како играм фудбал и када ми је давао оцену рекао је да сам ја добро знао колико “тучем ту лопту главом” – кроз осмех се враћао у прошлост Баћкин.
Још је био студент и бек Партизана када се о њему распитивала љубљанска “Олимпија” (ондашњи НК “Одред”). Већ је имао и два наступа за студентску репрезентацију Југославије. Позвао га је председник Партизана у своју канцеларију.
-Рекао је “Јуришићу, ми на тебе рачунамо и као играча и као стручњака инжењера, али у Љубљани ћеш више играти”. Већ онда сам одлучио да се окушам у Словенији.
Фудбалски путеви умеју бити сурови. У последњем колу Друге лиге снаге су одмеравали у Шапцу Мачва и Одред. Био је то кључни меч за опстанак његовог матичног и омиљеног клуба.
- Нисам могао против Мачве, а наравно ни да изневерим ондашњи клуб. Замолио сам тренера да не играм ту утакмицу и заувек сам му захвалан што ми је удовољио. Гледао сам победу Олимпије 4:1, нажалост, гледао сам испадање Мачве у подсавез.
Вратио се кратко у Мачву, а потом га је војни рок одвео у Задар, где га је задржало стручно звање. Најпре је био референт за пољопривреду и шумарство, а потом је постављен на место директора Националног парка “Пакленица” подно Велебита у општини Стариград. “Пакленица” је и данас туристичка атракција, а са Баћом је доживела нови почетак.
Ни у Задру није могао без фудбала. Случајно је обукао дрес локалног клуба, а потом постао главни халф, касније и тренер.
- Кренули су на утакмицу против “Динаре” у Книн и дошли аутобусом по мене. Ја ван форме, без тренинга нисам ни планирао, ни желео, али су ме убедили. Отпутовао сам и одиграо једну од најбољих утакмица у животу. Командовао сам одбраном, трчао колико сам могао. Било је нерешено, а у клубу су рекли да сада рачунају на мене и да нема преговора.
После играчке каријере, у Задру је почео тренерску каријеру. Водио је тим и приметио невероватан таленат код младог Јошке Скоблара. Препоручио га је ОФК Београду.
- Најтеже је било убедити његовог оца. Он је желео да му син игра за Хајдук или Динамо, али смо некако успели да га уверимо шта је најбоље за његов развој. После нам је више пута захваљивао – вели чика Баћа.
Током боравка у Задру и Стариграду обезбедио је одмаралишта за шабачке предшколце, а 1964. се са породицом, супругом Надом и ћерком Љиљаном, вратио у Шабац. До пензије је радио у СО Шабац на месту шумарског инспектора.
Увелико су копачке биле “на клину”, али је спорт остао у срцу заувек. Радио је као тренер “Радничког”, потом је са Бобом Ковачевићем водио и Мачву.
Није само тренирао друге, пасионирано је вежбао буквално до пре две, три године. На оближњем Градском стадиону трчао је и када је већ добро зашао у девету деценију живота. ЕКГ 88–годишњег Јуришића више је наличио на срце 18-годишњака. Ко га је знао, није се чудио.
Нема потребе говорити да није пропуштао ниједан меч свог тима. Последњи којем је присуствовао, гле судбине, била је утакмица две екипе чији је грб носио и волео, Мачве и Партизана 4. новембра ове године. Наш Доњошорац сахрањен је на Доњошорском гробљу протеклог петка.
На недавној свечаности нашег листа, избору најбољих у спорту Подриња, добио је плакету за животно дело коју је примила његова ћерка Љиљана.
ЈОШ ЈЕДНА СТРАСТ
Нису у Мачви бринули када је Баћа био на свом месту у дефанзиви, али им је главобољу задавала његова љубав према лову.
-Неколико пута су ме упозоравали да морам да спавам, да одмарам пред меч, но када год сам решио, жеља би ме будила још пре свитања, таман да чујем окупљање ловаца и више спавања није било. У пет ујутру на лов, а у 13 сати утакмица. Право из лова, ја сам улазио у копачке, а у клубу у неверици одмахују главм – кроз смех се присећао јунак наше приче.
Д. Благојевић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa