Berza

  • aero 890 ▼ -0,67%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • ineu 35.900 ▲ 2,57%
  • jesv 5.501 ▲ 0,02%
  • niis 681 ▼ -0,58%
  • nssj 600 ▲ 9,09%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
(28. decembar 2017.)
U ČAST I SEĆANjE NA SVETOZARA BAĆU JURIŠIĆA

ČIKA BAĆA (1929–2017)

Korice knjige života Svetozara Baće Jurišića zatvorene su zauvek hladne večeri 21. decembra, no tužna vest odškrinula je vrata dvorana sećanja na razgovore sa dobroćudnim gospodinom - ČIKA BAĆOM. Život ume biti knjiga klasik, ona kojoj se vraćamo, koju pamtimo uvek i čija poglavlja “banu” u svest kada ne očekujemo
ČIKA BAĆA (1929–2017)
Dvadeset i trećeg avgustovskog dana 1929. godine, one u kojoj je rođena Kraljevina Jugoslavija, porodica Jurišić slavila je prinovu. U Karađorđevoj ulici, prvim plačom oglasio se muški naslednik nazvan Svetozar. Sport koji je tek osvajao svet, loptanje (onda futbal), osvajao je srca šabačkih dečaka, postavši njihov svet, najlepša igra, razonoda nad razonodama. Ipak, igre i bezbrižnost prekinuo je užas rata. Rodni grad malog Svetozara okupirala je soldateska nacista, a kolika ljudska surovost može biti uverio se jedne avgustovske noći kada ga je probudio bat vojničkih koraka. Dečja radoznalost dovela ga je na prozor porodične kuće baš u trenutku kada je streljački vod okupatora, u blizini današnjeg Zorkinog solitera, streljao dr Boru Tirića.
- Sećam se jasno i danas, mogao bih opisati do detalja svaki trenutak. Ratno vreme, noć i čujem viku, dete kao dete, morao sam da pogledam kroz prozor, prizor koji nikada nisam zaboravio – pričao je čika Baća jednom prilikom.
Rat je još trajao, bližio se kraju, a Baćino loptanje po šabačkim poljanama primetili su Kulja Suvajdžić, Bata Kiš i Šola Zajc. Talenat nije bilo teško uočiti, došlo je vreme da obuče dres podmlatka Mačve koje je trenirao Rade Đukanović. Već 1948. godine postaje standardni prvotimac i jedan od protagonista plasmana u Prvu saveznu ligu. Kada je Mačva ispala 1953. u Partizanu su znali da to nije igrač za niži rang. Sledio je put u Beograd.
- Bila je to strašna ekipa, jedna od najboljih u istoriji Partizana. Predvodio nas je čuveni Ilje Špic. Neočekivano sam dobio priliku da zaigram na pripremama. Mislio sam da sve radim dobro, no uvek posle kontakta sa loptom čuo bih trenera kako viče “Jure, ti publika”. Nisam znao šta to znači. U jednoj rečenici sam dobio pojašnjenje i životnu fudbalsku lekciju: “Ti dala loptu i stala, kada stala, ti više ne bila igrač, ti postala publika”. Nikada bolje nisam razumeo značaj kretanja bez lopte.
Tih godina fudbal je bio amaterski, a vrhunski sportisti nisu smeli da zanemare obrazovanje. Svetozar je maturirao u Šabačkoj gimnaziji, a potom upisao i završio Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu.
- Sećam se maturskog ispita u Gimnaziji. Profesor me gledao kako igram fudbal i kada mi je davao ocenu rekao je da sam ja dobro znao koliko “tučem tu loptu glavom” – kroz osmeh se vraćao u prošlost Baćkin.
Još je bio student i bek Partizana kada se o njemu raspitivala ljubljanska “Olimpija” (ondašnji NK “Odred”). Već je imao i dva nastupa za studentsku reprezentaciju Jugoslavije. Pozvao ga je predsednik Partizana u svoju kancelariju.
-Rekao je “Jurišiću, mi na tebe računamo i kao igrača i kao stručnjaka inženjera, ali u Ljubljani ćeš više igrati”. Već onda sam odlučio da se okušam u Sloveniji.
Fudbalski putevi umeju biti surovi. U poslednjem kolu Druge lige snage su odmeravali u Šapcu Mačva i Odred. Bio je to ključni meč za opstanak njegovog matičnog i omiljenog kluba.
- Nisam mogao protiv Mačve, a naravno ni da izneverim ondašnji klub. Zamolio sam trenera da ne igram tu utakmicu i zauvek sam mu zahvalan što mi je udovoljio. Gledao sam pobedu Olimpije 4:1, nažalost, gledao sam ispadanje Mačve u podsavez.
Vratio se kratko u Mačvu, a potom ga je vojni rok odveo u Zadar, gde ga je zadržalo stručno zvanje. Najpre je bio referent za poljoprivredu i šumarstvo, a potom je postavljen na mesto direktora Nacionalnog parka “Paklenica” podno Velebita u opštini Starigrad. “Paklenica” je i danas turistička atrakcija, a sa Baćom je doživela novi početak.
Ni u Zadru nije mogao bez fudbala. Slučajno je obukao dres lokalnog kluba, a potom postao glavni half, kasnije i trener.
- Krenuli su na utakmicu protiv “Dinare” u Knin i došli autobusom po mene. Ja van forme, bez treninga nisam ni planirao, ni želeo, ali su me ubedili. Otputovao sam i odigrao jednu od najboljih utakmica u životu. Komandovao sam odbranom, trčao koliko sam mogao. Bilo je nerešeno, a u klubu su rekli da sada računaju na mene i da nema pregovora.
Posle igračke karijere, u Zadru je počeo trenersku karijeru. Vodio je tim i primetio neverovatan talenat kod mladog Joške Skoblara. Preporučio ga je OFK Beogradu.
- Najteže je bilo ubediti njegovog oca. On je želeo da mu sin igra za Hajduk ili Dinamo, ali smo nekako uspeli da ga uverimo šta je najbolje za njegov razvoj. Posle nam je više puta zahvaljivao – veli čika Baća.
Tokom boravka u Zadru i Starigradu obezbedio je odmarališta za šabačke predškolce, a 1964. se sa porodicom, suprugom Nadom i ćerkom Ljiljanom, vratio u Šabac. Do penzije je radio u SO Šabac na mestu šumarskog inspektora.
Uveliko su kopačke bile “na klinu”, ali je sport ostao u srcu zauvek. Radio je kao trener “Radničkog”, potom je sa Bobom Kovačevićem vodio i Mačvu.
Nije samo trenirao druge, pasionirano je vežbao bukvalno do pre dve, tri godine. Na obližnjem Gradskom stadionu trčao je i kada je već dobro zašao u devetu deceniju života. EKG 88–godišnjeg Jurišića više je naličio na srce 18-godišnjaka. Ko ga je znao, nije se čudio.
Nema potrebe govoriti da nije propuštao nijedan meč svog tima. Poslednji kojem je prisustvovao, gle sudbine, bila je utakmica dve ekipe čiji je grb nosio i voleo, Mačve i Partizana 4. novembra ove godine. Naš Donjošorac sahranjen je na Donjošorskom groblju proteklog petka.
Na nedavnoj svečanosti našeg lista, izboru najboljih u sportu Podrinja, dobio je plaketu za životno delo koju je primila njegova ćerka Ljiljana.
JOŠ JEDNA STRAST
Nisu u Mačvi brinuli kada je Baća bio na svom mestu u defanzivi, ali im je glavobolju zadavala njegova ljubav prema lovu.
-Nekoliko puta su me upozoravali da moram da spavam, da odmaram pred meč, no kada god sam rešio, želja bi me budila još pre svitanja, taman da čujem okupljanje lovaca i više spavanja nije bilo. U pet ujutru na lov, a u 13 sati utakmica. Pravo iz lova, ja sam ulazio u kopačke, a u klubu u neverici odmahuju glavm – kroz smeh se prisećao junak naše priče.
D. Blagojević

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa