UKRADENI RUČAK

Taman kad dobronameran hroničar vremena kome svi pripadamo pokuša da sa čitaocima podeli i neku veselu priču o našim životima, ili bar onu koja će izazvati makar i „kiseo“ osmeh na našim sumornim, tužnim i zabrinutim licima, sam život „namesti“ gorku priču. Ona se, želeo to neko priznati ili ne, nametne svojom aktuelnošću i porukom do te mere, da čovek prosto mora da je zabeleži i da je podeli sa drugima. Zbog toga ćemo i ovaj put sa vama podeliti priču, koja će, umesto smeha, biti samo još jedna skica za portret naših promašenih života. A ta priča izgleda, otprilike, ovako.
Nedavno, u jednom šabačkom „megamarketu“ otegao se dug red pred kasom. Usplahirena kasirka žučno se raspravlja sa ženom srednjih godina, koja, suznih očiju, objašnjava da joj je, dok je kupovala potrepštine, neko ukrao torbu sa namirnicama za ručak. Dala je, priča, više od tri hiljade dinara i sad nema šta da spremi da njena porodica jede. Plače! Traži da joj dovedu šefa obezbeđenja, da nađu lopova, tvrdi da „megamarket“ mora da da čuva torbe svojih mušterija dok oni kupuju u njegovoj prodavnici.
Da li mora ili ne, ne znamo, tek, uplakana Šapčanka ostala je tog dana bez ručka. Neko drugi, vrlo verovatno takođe sa ivice socijalne provalije u socijalnu bedu, (kao što na toj ivici, po svoj prilici, bivstvuje i junakinja ove priče), posegnuo je za tuđim bakalukom i tog dana nahranio svoju izbezumljenu čeljad. Nije prezao čak ni od toga da ukrade namirnice za nečiji nedeljni ručak, da nekoga ostavi gladnog da bi se on najeo. Do toga smo došli!