BORBA ZA SVAKOG PACIJENTA

Dr Vladan Rajić rođen je u poznatoj šabačkoj lekarskoj porodici. Odluka da postane lekar nikoga nije začudila, mada je to “specifično zanimanje, koje podrazumeva ljubav prema ljudima i bivanje pored njih kada im je najteže”. Posle devet godina provedenih na Institutu za majku i dete u Beogradu, sa suprugom Antonelom otišao je u Sloveniju, gde živi i radi proteklih četrnaest godina.
Za šabačke godine vežu ga lepe uspomene, posebno na bezbrižan period detinjstva. Bilo je to vreme slobode, mada se znao i poštovao red.
- Odrastao sam u Pop Lukinoj ulici, gde me je čuvala baka po majci. Tada je bilo mnogo nas dece iz komšiluka, iz starih šabačkih dvorišta, koja su se završavala slepom ulicom, koja je bila naš raj. Moji drugari Miša i Žarko i danas žive tamo. Bilo je to vreme toliko drugačije od današnjeg da ponekad u šali kažem da sam star sto pedeset godina.
Kada je pošao u Jankovu školu, učiteljica mu je bila Vera Antonić, “gospođa starog kova”, kojoj je to bila poslednja generacija. Osnovnu školu najviše pamti po Dimitriju Diši Stankoviću, koji mu je predavao muzičko. Vrlo brzo se uključio u Tamburaški orkestar škole, potom u Bisernicu i KUD Abrašević.
- To je bilo divno vreme. Putovali smo po staroj Jugoslaviji, a jednom smo, na Festivalu tamburaških orkestara u Osijeku, osvojili zlatnu plaketu Tambura Paje Kolarića, koja je bila prestižna nagrada. Sa Dubravkom Zubović smo imali probe za dva premijerno napisana komada, što je bila apsolutna atrakcija. I danas čuvam taj snimak.
Prvi koraci u struci
Iako je razmišljao da li da studira medicinu, stomatologiju ili farmaciju, bilo je logično da pohađa Medicinsku školu. Upisao je smer farmaceutskog tehničara, što mu je kasnije bilo od velike pomoći. Na ispitu iz hemije, koji je prvi polagao na fakultetu, dobio je desetku, najviše zahvaljujući znanju iz srednje škole.
- Do poslednje godine nisam bio siguran da li ću studirati medicinu. Imali smo prijemni ispit koji je trajao dva dana, bilo nas je mnogo, tada je bila velika država. Mislim da su primili nas četiri stotine, a prijavljenih je bilo bar pet puta više. Medicinski fakultet, na kome sam prodisao i napravio prve korake u struci, izuzetna je škola. Za mene je značajna činjenica da taj fakultet ima tradiciju. Mi moramo da stanemo na ramena svojim prethodnicima da bismo mogli da porastemo i da se razvijemo. Takođe, dođe vreme kada mi treba da postavimo svoja ramena za mlađe, da idu dalje i napreduju...
Jedan od najjačih utisaka sa fakulteta dr Rajić nosi na grafitne stolove za obdukciju, koji su svojevremeno bili izliveni u Beču. Naravno, najvažnije mu je znanje koje je dobio, jer je tada naučio kako da pristupi pacijentu, što je trajno uticalo na njega. Diplomirao je u roku, ali nije propuštao odlazak u pozorište, koje je bilo obavezan deo studentskog života, kao ni čuveni KST, gde su bile najbolje žurke i koncerti. Kada je polagao ispit iz pedijatrije, profesor Zdravković mu je ponudio mesto stažiste na Institutu za majku i dete. Prihvatio je ponudu čim je diplomirao, a posle završenog staža, položio je državni ispit i zaposlio se na Institutu.
- Kada sam započeo specijalizaciju, otišao sam u vojsku. Godinu dana sam proveo u Školi rezervnih oficira sanitetske službe. Prva tri meseca smo bili na Banjici, a posle sam vojni rok nastavio kao doktor u Garnizonskoj ambulanti u Valjevu, gde je bilo sedište Drinske divizije. Bilo je jako zanimljivo, išli smo na razne lokacije po Srbiji gde su se izvodile vežbe. Kad god smo išli na obezbeđenje bojevih gađanja sa artiljerijom, uvek je bilo - Hajde doco da probaš da pucaš iz haubice? I zaista jesam, čisto da vidim kakav je to osećaj.
Odlazak u Sloveniju
Po odsluženom vojnom roku, vratio se u Institut za majku i dete i završio specijalizaciju iz pedijatrije. Radio je u Ambulanti endokrinologije i bio dežurni u Službi za intenzivnu pedijatrijsku negu i lečenje. U međuvremenu se oženio Antonelom, koleginicom sa kojom je bio u istoj grupi za vreme studija. Ona je radila kao internista endokrinolog u Kliničkom centru Zvezdara. Zajedno su odlučili da odu u Sloveniju.
- Bio je to izazov, potreba da se nešto promeni. Slovenija se dogodila zato što je familija moje supruge već živela tamo i i postojala je izvesna logistika u tom izboru. Pedantno smo planirali odlazak. Godinu dana smo, uz redovan posao i dežurstva, učili slovenački jezik, što je bilo veoma naporno. Kada smo položili ispit na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za slovenački jezik, spakovali smo se i otišli.
Počeli su da traže posao, a u međuvremenu su morali da nostrifikuju diplomu i specijalizaciju. Pisali su svoje ponude i slali brojna pisma na različite adrese, a jedina bolnica koja je bila voljna da ih, kao par, primi, bila je u Novom Mestu. Međutim, kada je završio specijalistički ispit, predsednik komisije, profesor Krajišnik, direktor Pedijatrijske klinike i šef katedre, pozvao ga je na razgovor. Bio je prijatno iznenađen kada je dobio mesto u Kliničkom centru u Ljubljani, na Odeljenju za hematologiju i onkologiju. Potom se sve događalo nekako prirodno. Posle dve i po godine počeo je da, u zvanju asistenta, radi sa studentima i postao je član katedre za pedijatriju. U međuvremenu je doktorirao i danas predaje u zvanju docenta na Medicinskom fakultetu u Ljubljani.
- To je novi sistem multidisciplinarnih studija i možete da, ukoliko zadovoljavate kriterijume, direktno, bez magisterija, upišete doktorat. Imao sam reference i upisao sam doktorske studije biomedicine na Medicinskom fakultetu u Ljubljani, koje su trajale tri godine. Mentor mi je bio profesor Jazbec, a rad sam radio na temu farmakogenomike, što je novo i interesantno područje, koje se bavi istraživanjem uticaja genetskih predispozicija na razvoj neočekivanog dejstva na lekove.
Hrana u Srbiji ima ukus
Bračni par Rajić, čije je živote upotpunilo rođenje ćerkice Sare, već četrnaest godina živi i radi u Sloveniji. Da li se i koliko čovek navikne na “život negde drugde”?
- Slovenci su pozitivni ljudi i vole Srbe i Srbiju. Moja porodica do sada nije imala nikakvih neprijatnosti zbog drugačije nacionalne pripadnosti. A što se tiče života ovde i tamo, znate kako, nikada ništa nije crno ili belo, sve ima svoje prednosti i nedostatke. Ljubljana je manja od Beograda iz kog smo došli, a život je usporeniji, što nekada prija, a nekada ne. Subota je glavni pijačni dan i vreme kada se ljudi okupljaju i druže. Tada možete videti bivše ili aktuelne političare kako opušteno hodaju sa cegerom u rukama. Inače, druženja su su drugačija, nisu kao kod nas, u domovima, nego vikendom, u prirodi.
Dr Vladan kaže da je administracija u Sloveniji jednostavna i dobro uređena, ali zato hrana u Srbiji ima ukus, “što nije nostalgija, nego jednostavna istina”. Ponekad mu nedostaju obična, spontana druženja, onako usput, sa drugarom na kafu.
Ono što karakteriše našeg sagovornika jeste bazično poštenje. Prvenstveno prema samom sebi, ali i prema drugima. Poslu koji obavlja. Pacijentima kojima se maksimalno daje.
- Patologija koju radim je ozbiljna i, bez obzira na profesionalnost, ponekad mi je kao čoveku teško, a dok god je tako, to znači da imam empatiju prema svom pacijentu. U situaciji u kojoj dete ima rak, cela porodica je povređena. Meni i zdravstvenom timu ne može biti teže nego što je njima. Ako bi se svi okrenuli i otišli samo da nam ne bude teško, ko bi to radio? Ko bi im pomagao? Mora čovek da bude pošten i prema pacijentima, da kaže kada je aktivno lečenje iscrpljeno, kada ne možemo da pomognemo, nego da olakšamo kraj. Kod nas se veliki broj dece sa rakom izleči. Medicina se konstantno razvija i situacija je bolja nego ranije. Važno je boriti se za svakog pacijenta.