Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(11. јануар 2018.)
ДОКТОР МЕДИЦИНСКИХ НАУКА ВЛАДАН РАЈИЋ

БОРБА ЗА СВАКОГ ПАЦИЈЕНТА

БОРБА ЗА СВАКОГ ПАЦИЈЕНТА
Др Владан Рајић рођен је у познатој шабачкој лекарској породици. Одлука да постане лекар никога није зачудила, мада је то “специфично занимање, које подразумева љубав према људима и бивање поред њих када им је најтеже”. После девет година проведених на Институту за мајку и дете у Београду, са супругом Антонелом отишао је у Словенију, где живи и ради протеклих четрнаест година.
За шабачке године вежу га лепе успомене, посебно на безбрижан период детињства. Било је то време слободе, мада се знао и поштовао ред.
- Одрастао сам у Поп Лукиној улици, где ме је чувала бака по мајци. Тада је било много нас деце из комшилука, из старих шабачких дворишта, која су се завршавала слепом улицом, која је била наш рај. Моји другари Миша и Жарко и данас живе тамо. Било је то време толико другачије од данашњег да понекад у шали кажем да сам стар сто педесет година.
Када је пошао у Јанкову школу, учитељица му је била Вера Антонић, “госпођа старог кова”, којој је то била последња генерација. Основну школу највише памти по Димитрију Диши Станковићу, који му је предавао музичко. Врло брзо се укључио у Тамбурашки оркестар школе, потом у Бисерницу и КУД Абрашевић.
- То је било дивно време. Путовали смо по старој Југославији, а једном смо, на Фестивалу тамбурашких оркестара у Осијеку, освојили златну плакету Тамбура Паје Коларића, која је била престижна награда. Са Дубравком Зубовић смо имали пробе за два премијерно написана комада, што је била апсолутна атракција. И данас чувам тај снимак.
Први кораци у струци
Иако је размишљао да ли да студира медицину, стоматологију или фармацију, било је логично да похађа Медицинску школу. Уписао је смер фармацеутског техничара, што му је касније било од велике помоћи. На испиту из хемије, који је први полагао на факултету, добио је десетку, највише захваљујући знању из средње школе.
- До последње године нисам био сигуран да ли ћу студирати медицину. Имали смо пријемни испит који је трајао два дана, било нас је много, тада је била велика држава. Мислим да су примили нас четири стотине, а пријављених је било бар пет пута више. Медицински факултет, на коме сам продисао и направио прве кораке у струци, изузетна је школа. За мене је значајна чињеница да тај факултет има традицију. Ми морамо да станемо на рамена својим претходницима да бисмо могли да порастемо и да се развијемо. Такође, дође време када ми треба да поставимо своја рамена за млађе, да иду даље и напредују...
Један од најјачих утисака са факултета др Рајић носи на графитне столове за обдукцију, који су својевремено били изливени у Бечу. Наравно, најважније му је знање које је добио, јер је тада научио како да приступи пацијенту, што је трајно утицало на њега. Дипломирао је у року, али није пропуштао одлазак у позориште, које је било обавезан део студентског живота, као ни чувени КСТ, где су биле најбоље журке и концерти. Када је полагао испит из педијатрије, професор Здравковић му је понудио место стажисте на Институту за мајку и дете. Прихватио је понуду чим је дипломирао, а после завршеног стажа, положио је државни испит и запослио се на Институту.
- Када сам започео специјализацију, отишао сам у војску. Годину дана сам провео у Школи резервних официра санитетске службе. Прва три месеца смо били на Бањици, а после сам војни рок наставио као доктор у Гарнизонској амбуланти у Ваљеву, где је било седиште Дринске дивизије. Било је јако занимљиво, ишли смо на разне локације по Србији где су се изводиле вежбе. Кад год смо ишли на обезбеђење бојевих гађања са артиљеријом, увек је било - Хајде доцо да пробаш да пуцаш из хаубице? И заиста јесам, чисто да видим какав је то осећај.
Одлазак у Словенију
По одслуженом војном року, вратио се у Институт за мајку и дете и завршио специјализацију из педијатрије. Радио је у Амбуланти ендокринологије и био дежурни у Служби за интензивну педијатријску негу и лечење. У међувремену се оженио Антонелом, колегиницом са којом је био у истој групи за време студија. Она је радила као интерниста ендокринолог у Клиничком центру Звездара. Заједно су одлучили да оду у Словенију.
- Био је то изазов, потреба да се нешто промени. Словенија се догодила зато што је фамилија моје супруге већ живела тамо и и постојала је извесна логистика у том избору. Педантно смо планирали одлазак. Годину дана смо, уз редован посао и дежурства, учили словеначки језик, што је било веома напорно. Када смо положили испит на Филолошком факултету у Београду, на катедри за словеначки језик, спаковали смо се и отишли.
Почели су да траже посао, а у међувремену су морали да нострификују диплому и специјализацију. Писали су своје понуде и слали бројна писма на различите адресе, а једина болница која је била вољна да их, као пар, прими, била је у Новом Месту. Међутим, када је завршио специјалистички испит, председник комисије, професор Крајишник, директор Педијатријске клинике и шеф катедре, позвао га је на разговор. Био је пријатно изненађен када је добио место у Клиничком центру у Љубљани, на Одељењу за хематологију и онкологију. Потом се све догађало некако природно. После две и по године почео је да, у звању асистента, ради са студентима и постао је члан катедре за педијатрију. У међувремену је докторирао и данас предаје у звању доцента на Медицинском факултету у Љубљани.
- То је нови систем мултидисциплинарних студија и можете да, уколико задовољавате критеријуме, директно, без магистерија, упишете докторат. Имао сам референце и уписао сам докторске студије биомедицине на Медицинском факултету у Љубљани, које су трајале три године. Ментор ми је био професор Јазбец, а рад сам радио на тему фармакогеномике, што је ново и интересантно подручје, које се бави истраживањем утицаја генетских предиспозиција на развој неочекиваног дејства на лекове.
Храна у Србији има укус
Брачни пар Рајић, чије је животе употпунило рођење ћеркице Саре, већ четрнаест година живи и ради у Словенији. Да ли се и колико човек навикне на “живот негде другде”?
- Словенци су позитивни људи и воле Србе и Србију. Моја породица до сада није имала никаквих непријатности због другачије националне припадности. А што се тиче живота овде и тамо, знате како, никада ништа није црно или бело, све има своје предности и недостатке. Љубљана је мања од Београда из ког смо дошли, а живот је успоренији, што некада прија, а некада не. Субота је главни пијачни дан и време када се људи окупљају и друже. Тада можете видети бивше или актуелне политичаре како опуштено ходају са цегером у рукама. Иначе, дружења су су другачија, нису као код нас, у домовима, него викендом, у природи.
Др Владан каже да је администрација у Словенији једноставна и добро уређена, али зато храна у Србији има укус, “што није носталгија, него једноставна истина”. Понекад му недостају обична, спонтана дружења, онако успут, са другаром на кафу.
Оно што карактерише нашег саговорника јесте базично поштење. Првенствено према самом себи, али и према другима. Послу који обавља. Пацијентима којима се максимално даје.
- Патологија коју радим је озбиљна и, без обзира на професионалност, понекад ми је као човеку тешко, а док год је тако, то значи да имам емпатију према свом пацијенту. У ситуацији у којој дете има рак, цела породица је повређена. Мени и здравственом тиму не може бити теже него што је њима. Ако би се сви окренули и отишли само да нам не буде тешко, ко би то радио? Ко би им помагао? Мора човек да буде поштен и према пацијентима, да каже када је активно лечење исцрпљено, када не можемо да помогнемо, него да олакшамо крај. Код нас се велики број деце са раком излечи. Медицина се константно развија и ситуација је боља него раније. Важно је борити се за сваког пацијента.

М.Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa