DARKO ALEKSIĆ O KARIJERI, KLUBU, SAIGRAČIMA
TAJ LUDI ENTUZIJAZAM
Aktuelni kapiten VK "Šabac" nije rođen u Šapcu, odvdašnji klub nije njegov matični, ali je mnogo više od jedne stanice u karijeri. U Šapcu je ponovo "vaterpolo rođen" podsetivši se zašto je zavoleo ovaj sport
Notorna je činjenica da od plivanja nema zdravijeg sporta, a baš zdravlje i pravilan razvoj motivisao je roditelje šestogodišnjeg Darka Aleksića da 1995. godine sina dovedu na bazen kako bi se obučio bazičnoj veštini, no zaveslaji su bili samo početak sportske karijere neodvojive od vode.
- Bilo je važno da krenem zbog krive kičme. Na obuci je sa nama radio Mališa Rašović, otac naših sadašnjih reprezentativaca Strahinje i Viktora. Imao je odličan pristup, uspostavili smo posebnu vezu sa njim i na njegovu preporuku sam nastavio sa vaterpolom. Najpre kao igrač - ističe Aleksić.
Ipak, spoj tri faktora odveo je Darka među stative. Mreža nije više bila meta, postala je čuvani prostor.
- Nisam se bojao lopte nikada, imao sam dobar rad nogu, tzv. “bicikl”, a da budem iskren, nisam voleo da plivam mnogo, te se pozicija golmana nametala sama po sebi – predočava Darko.
Stasavao je u Vaterpolo klubu “Beograd”. Početkom ovog veka bio je to izuzetno respektabilan, organizovan klub, a braneći njegove boje, Aleksić je postao reprezentativac u svim mlađim kategorijama.
- Prvi pozivi u kamp reprezentacije su mi ukazali da bi vaterpolo mogao postati moj život, a zbog ovih uspeha, snovi su dosegli nebo. Tih godina, kao Srbija i Crna Gora postali smo šampioni Evrope u kadetskoj konkurenciji, a “Beograd” je funkcionisao perfektno. Stigli smo do osmine finala LEN Kupa, igrali protiv “Sinteza” za koji je onda nastupao Dejan Savić – priseća se čuvar mreže.
Međutim, sve građeno godinama praktično se urušilo u trenutku. Snove i planove zamenili su momentalni šok i kontinuirano razočarenje.
- Posle smrti predsednika VK “Beograd” klub je ostao i bez sponzora, a celokupna konstrukcija kolektiva se urušila. Bio sam utučen, vaterpolo je prestao da mi bude važan, hteo sam da potpuno odustanem od sporta, iako je porodica pokušavala da me ubedi u suprotno. Mislio sam da je moja karijera završena, a sa bratom i ocem sam počeo da se bavim drugim poslom.
Kada je delovalo da će vaterpolo ostati samo sećanje, usledio je poziv VK “Šabac” i kako kaže Aleksić, istovremeno neverovatna i zdrava priča.
- Pozvao me je Nenad Živanović, predstavio mi ideju “Šapca”. To je bio klub koji nosi ime grada, ali nema bazen, te ekipa trenira i igra van grada. Treninzi su bili tri puta nedeljno. Razmišljao sam i prelomio da prihvatim poziv. U tom trenutku, vaterpolo je bio otklon od svakodnevnih obaveza – priseća se kapiten.
VK “Šabac” bio je drugoligaš tih godina, svi igrači su imali posao, radili, putovali na treninge i utakmice često i o svom trošku.
- To je taj neverovatni deo priče, taj entuzijazam koji me je podsetio zašto sam zavoleo vaterpolo. Ponovo mi je sport ušao u krv. Gde god da smo trenirali, mi nismo imali bazen za sebe, već nekoliko traka i to je to. Malo plivanja, malo šutiranja, a najjača provera bilo je sparingovanje sa ekipom koja radi na tom bazenu, bilo da je u pitanju Obrenovac ili Beograd. To je bilo neopisivo zajedništvo, entuzijazam. Svako putovanje podsećalo je na ekskurziju, druženje, šala, a onda u bazenu maksimalno skoncentrisano, jedva smo čekali da se ponovo vidimo. Sigurno da klub ne bi opstao u takvim okolnostima da je bio samo skup saigrača, a ne više od toga – uveren je Aleksić.
Stvorene su neraskidive veze Beograđanina i Šapca, te je i tokom nastupa u Švajcarskoj trenirao sa “čivijašima” na Tašmajdanu.
- Po izgradnji bazena, ponovo se javila ideja da branim za Šabac, ali ovaj put sam jako brzo prihvatio poziv i naravno, nisam se pokajao. Sav trud postane vredan kada dođete u svoj dom i dočeka vas atmosfera o kakvoj ste sanjali kada ste počinjali karijeru. Uz to, očuvano je zajedništvo, izgledamo kao porodica. Bez dogovora se skupljamo posle treninga na kafi, ručku, izlazimo zajedno, jednostavno, trening je samo jedna od zajedničkih aktivnosti – pojašnjava Aleksić.
Ubrzo je usledila i dodatna počast kada je popularni “Čedi” postao kapiten.
- Kada u klubu koji naliči na porodicu budete izabrani za predvodnika, veće časti nema, časti i odgovornosti. Mogu samo reći da sam ponosan što sam kapiten ovih momaka. Toliko je pozitivne energije da nemam nikakav problem da u Šapcu ostanem do kraja karijere, jedino mi teško pada odvojenost od supruge i deteta u Beogradu, ali i tu mi klub izlazi u susret. Ne znam šta nose godine koje dolaze, no trenutno uživam u Šapcu i usredsređen sam na uspeh kluba.
ŠVAJCARSKI VATERPOLO
Tokom leta, kada se završi sezona kod nas, vaterpolisti iz Srbije odlaze u letnje lige drugih država. Darko Aleksić brani u kapici švajcarskog “Krojclingena”. “Švica” i vaterpolo, mnogima se čini, baš i ne idu zajedno, ali...
- Specifična zemlja, narod i odnos prema sportu. Za njih je sport, makar i vrhunski, samo hobi. Jednom prilikom me zaustavila policija i na pitanje “Čime se bavim?” odgovorio sam da sam vaterpolista, jedva su poverovali da je to moja profesija, a ne da nešto prikrivam. Kod njih je vaterpolo amaterski što se domaćih igrača tiče, dok su stranci, mahom Mađari, Hrvati i mi, plaćeni. Sezona traje od januara do avgusta, ali već u maju prelaze na otvorene bazene. Verujte da u maju i junu nije prijatno u vodi napolju, ali oni ne odustaju. Utakmice su više fešte. Bude dosta publike, u blizini plivališta su kiosci, kod tribina i roštilj, ljudi silaze, kupuju, vraćaju se na tribine. Fešta započeta pre utakmice, nastavlja se i posle, mi se samo pridružujemo.
- Bilo je važno da krenem zbog krive kičme. Na obuci je sa nama radio Mališa Rašović, otac naših sadašnjih reprezentativaca Strahinje i Viktora. Imao je odličan pristup, uspostavili smo posebnu vezu sa njim i na njegovu preporuku sam nastavio sa vaterpolom. Najpre kao igrač - ističe Aleksić.
Ipak, spoj tri faktora odveo je Darka među stative. Mreža nije više bila meta, postala je čuvani prostor.
- Nisam se bojao lopte nikada, imao sam dobar rad nogu, tzv. “bicikl”, a da budem iskren, nisam voleo da plivam mnogo, te se pozicija golmana nametala sama po sebi – predočava Darko.
Stasavao je u Vaterpolo klubu “Beograd”. Početkom ovog veka bio je to izuzetno respektabilan, organizovan klub, a braneći njegove boje, Aleksić je postao reprezentativac u svim mlađim kategorijama.
- Prvi pozivi u kamp reprezentacije su mi ukazali da bi vaterpolo mogao postati moj život, a zbog ovih uspeha, snovi su dosegli nebo. Tih godina, kao Srbija i Crna Gora postali smo šampioni Evrope u kadetskoj konkurenciji, a “Beograd” je funkcionisao perfektno. Stigli smo do osmine finala LEN Kupa, igrali protiv “Sinteza” za koji je onda nastupao Dejan Savić – priseća se čuvar mreže.
Međutim, sve građeno godinama praktično se urušilo u trenutku. Snove i planove zamenili su momentalni šok i kontinuirano razočarenje.
- Posle smrti predsednika VK “Beograd” klub je ostao i bez sponzora, a celokupna konstrukcija kolektiva se urušila. Bio sam utučen, vaterpolo je prestao da mi bude važan, hteo sam da potpuno odustanem od sporta, iako je porodica pokušavala da me ubedi u suprotno. Mislio sam da je moja karijera završena, a sa bratom i ocem sam počeo da se bavim drugim poslom.
Kada je delovalo da će vaterpolo ostati samo sećanje, usledio je poziv VK “Šabac” i kako kaže Aleksić, istovremeno neverovatna i zdrava priča.
- Pozvao me je Nenad Živanović, predstavio mi ideju “Šapca”. To je bio klub koji nosi ime grada, ali nema bazen, te ekipa trenira i igra van grada. Treninzi su bili tri puta nedeljno. Razmišljao sam i prelomio da prihvatim poziv. U tom trenutku, vaterpolo je bio otklon od svakodnevnih obaveza – priseća se kapiten.
VK “Šabac” bio je drugoligaš tih godina, svi igrači su imali posao, radili, putovali na treninge i utakmice često i o svom trošku.
- To je taj neverovatni deo priče, taj entuzijazam koji me je podsetio zašto sam zavoleo vaterpolo. Ponovo mi je sport ušao u krv. Gde god da smo trenirali, mi nismo imali bazen za sebe, već nekoliko traka i to je to. Malo plivanja, malo šutiranja, a najjača provera bilo je sparingovanje sa ekipom koja radi na tom bazenu, bilo da je u pitanju Obrenovac ili Beograd. To je bilo neopisivo zajedništvo, entuzijazam. Svako putovanje podsećalo je na ekskurziju, druženje, šala, a onda u bazenu maksimalno skoncentrisano, jedva smo čekali da se ponovo vidimo. Sigurno da klub ne bi opstao u takvim okolnostima da je bio samo skup saigrača, a ne više od toga – uveren je Aleksić.
Stvorene su neraskidive veze Beograđanina i Šapca, te je i tokom nastupa u Švajcarskoj trenirao sa “čivijašima” na Tašmajdanu.
- Po izgradnji bazena, ponovo se javila ideja da branim za Šabac, ali ovaj put sam jako brzo prihvatio poziv i naravno, nisam se pokajao. Sav trud postane vredan kada dođete u svoj dom i dočeka vas atmosfera o kakvoj ste sanjali kada ste počinjali karijeru. Uz to, očuvano je zajedništvo, izgledamo kao porodica. Bez dogovora se skupljamo posle treninga na kafi, ručku, izlazimo zajedno, jednostavno, trening je samo jedna od zajedničkih aktivnosti – pojašnjava Aleksić.
Ubrzo je usledila i dodatna počast kada je popularni “Čedi” postao kapiten.
- Kada u klubu koji naliči na porodicu budete izabrani za predvodnika, veće časti nema, časti i odgovornosti. Mogu samo reći da sam ponosan što sam kapiten ovih momaka. Toliko je pozitivne energije da nemam nikakav problem da u Šapcu ostanem do kraja karijere, jedino mi teško pada odvojenost od supruge i deteta u Beogradu, ali i tu mi klub izlazi u susret. Ne znam šta nose godine koje dolaze, no trenutno uživam u Šapcu i usredsređen sam na uspeh kluba.
Tokom leta, kada se završi sezona kod nas, vaterpolisti iz Srbije odlaze u letnje lige drugih država. Darko Aleksić brani u kapici švajcarskog “Krojclingena”. “Švica” i vaterpolo, mnogima se čini, baš i ne idu zajedno, ali...
- Specifična zemlja, narod i odnos prema sportu. Za njih je sport, makar i vrhunski, samo hobi. Jednom prilikom me zaustavila policija i na pitanje “Čime se bavim?” odgovorio sam da sam vaterpolista, jedva su poverovali da je to moja profesija, a ne da nešto prikrivam. Kod njih je vaterpolo amaterski što se domaćih igrača tiče, dok su stranci, mahom Mađari, Hrvati i mi, plaćeni. Sezona traje od januara do avgusta, ali već u maju prelaze na otvorene bazene. Verujte da u maju i junu nije prijatno u vodi napolju, ali oni ne odustaju. Utakmice su više fešte. Bude dosta publike, u blizini plivališta su kiosci, kod tribina i roštilj, ljudi silaze, kupuju, vraćaju se na tribine. Fešta započeta pre utakmice, nastavlja se i posle, mi se samo pridružujemo.
Najnoviji broj
18. april 2024.
