DOKTOR PRAVNIH NAUKA ĐORĐE SIBINOVIĆ
ROĐEN SAM DA SE BUNIM
Ozbiljno bismo se ogrešili o feljton o uspešim Šapčanima da smo izostavili Đorđa Sibinovića, doktora pravnih nauka i pesnika, zagledanog u Pravdu i Ljubav, čoveka koji vešto žonglira rečima, ali u kročeovskom smislu jednakosti između intuicije i ekspresije. Buntovnika koji živi jednom nogom u mejnstrimu, a drugom para put. Zanesenjaka koji ne želi da obuzda svoju zanetost, „jer svako čini ono što mora, što njegovo biće od njega traži, sve druge kočnice, mehanizmi i korektivni faktori mogu da nas dizajniraju, ali ne mogu da nas promene“. Pisca koji ima dvadeset i jedan naslov. Oca tri uspešne devojke. Čoveka koji se opire svakom etiketiranju. Zato ovaj tekst čitajte kao jednu od njegovih mogućih biografija.
Sibinovićev identitet bitno određuje činjenica da je rođen u Šapcu, „što nije lokal-patriotizam nego kultruni obrazac Jevrema Obrenovića, koji je osetio da Srbija mora biti u Evropskoj Uniji, započet i vidljiv kao u sjajnom izlogu za koga je Vuk Karadžić rekao da Šabac nije šala, nego Beogradu glava“.
- Kad budem stao na Strašni sud možda neću reći ni da sam Srbin, ni da sam napisao knjigu „Olovka Viljem Šekspir“, nego ću reći da sam Šapčanin, razumevajući da to nije krajnja odrednica kojom bi trebalo da se predstavim u večnosti, ali da jeste najjednostavniji kanal razumevanja identiteta koji se formira na obećanju da će biti reprezentativan do jedne džangrizave komšijske uskogrudosti koja je izvadila kralju čiviju da bi mu se svi smejali. Onaj koji ismeje kralja, ne može da računa na njegovu milost.
Sava. Kamičak. Zabran. Sindikat. Sokolana. Hipodrom. Kamenjak. Pozorište kao poslednja instanca. Zgrada u ulici Vuka Karadžića broj 1, gde je naučio šta je svetinja tuđe kuće. Odrastao je u zdravom okruženju i zdravom društvu, bez obzira na ideologiju, jer, „kada se sećamo svog detinjstva niko ne misli na Tita, nego na ambijent u kom smo rasli“.
- Imali smo veliko dvorište iz koga nismo izlazili kao iz geta, a bilo je nas dece toliko da smo mogli da napravimo dve fudbalske ekipe po jedanaest igrača. Živeli smo jedan kolektivni zanos. Svetinju tuđe kuće, oltar i sabornost nisam naučio u šabačkoj crkvi, nego u svojoj zgradi, što sam kasnije uspeo da razumem u odnosu na diskurs, religijski, ideološki, jezik komune i društvenosti. Toga se nikada ne bih odrekao Naši stanovi su bili otključani, živeli smo kao jedna zajednica, zadržavajući dostojanstvo svake kuće, siromaštva i oskudice, pravo da nekada jedemo poparu kad nemamo krmenadle, ali smo se otvarali prema društvu samoprepoznati i samopozdani kao ljudi koji su imali veru u to da su potrebni. Mi smo bili potrebni jedni drugima i to se videlo.
Prkos da se bude bolji od sebe, to je Šabac i Sibinović u Šapcu, „a onda, ne umiti se kad ideš u grad, ili skočiti sa stubova Starog mosta da ti majka umre od straha...” Mislio je da je Sava sva voda ovoga sveta, što se promenilo kada je otišao u Beograd, na Dunavu, „ali je to ista šansa da se doživi svet kroz filozofiju reke, toka i vedre neizvesnosti sledećeg trenutka“.
- Kao što naš narod baštini rečenicu „Morava me voda odgajila, nek Morava voda i sahrani“, tako je i mene Sava rodila, ona će me i sahraniti, a smrt nije tuga, nego pretvaranje stanja privremene u beskonačnu ljubav. Sava, to sam ja.
RAZLIKA NAS POVEZUJE
Kao dečak krenuo je u Sokolanu, jer roditelji nisu znali šta će sa njim, „bila je to preporuka lekara da se telesnim angažmanom utroše viškovi energije koja je bila rizično destruktivna“. Tada je, u Društvu za telesno vaspitanje Partizan, upoznao čitavu plejadu svojih ljudi sa kojima je i danas povezan. Lojalan od malena i neko ko se vezuje za ljude i kolektive, počeo je strasno da navija za Partizan, „na zgražavanje svog oca i čitavog srpskog korpusa koji navija za Zvezdu“. Nije bilo šanse da mu neko objasni da FK Partizan i Društvo za telesno vaspitanje koje nosi isto ime nisu povezani. I danas je strasni „partizanovac“, koji ne propušta nijednu utakmicu.
- Dečački entuzijazam me nije napustio, na stadionu pevam navijačke pesme, sedim na tribinama, urlam, derem se, plačem, udaram nogama, znači, „volim Partizan kao oči svoje“. Samo svoju decu više volim od Partizana.
Iako je profesor Sibinović bio jedan od najuglednijih šabačkih profesora, koji je imao mogućnost da svoju decu upiše u Natinu školu gde su išla deca iz boljih kuća, insistirao je da idu u Vukovu, zato što je tamo bilo najviše romske dece. Želeo je da škola života i škola edukacije budu ujedinjene u istom iskustvu i na istom mestu.
- Najvažniji događaj u mom životu je činjenica da sam išao u školu sa ljudima koji nisu iz iste etničke grupe, a koji su i danas deo mog identiteta. Detinjstvo sam proveo u tuči, mastan, sa noževima i klikerima, sa crnim ispod nokta i psovkama koje nisu politički korektne. Naučio sam da je razlika ta koja nas povezuje i da se samo kroz razliku možemo približavati jedni drugima. Rasli smo kao vitezovi sa onima koji su drugačiji od nas da bismo postali isti kao oni i da bismo im dokazali sebe kao razlog da i oni postanu kao mi.
Kada je došao u Gimanziju „kao Mogli, divlji dečak, musav i blatnjav“, počeo je da shvata urbani koncept kulture, rokenrola, literarnih temata, odlaska u pozorište, prestao je da psuje i ošišao se, a do njegovih roditelja su stizale drugačije informacije nego iz osnovne, mada je uvek imao problem sa disciplinom.
- Gimnazija je otvorila novi svet evropskih vrednosti, želeo sam da postanem Morison, ili Džems Din, da više ne budem divljak, ali da animalna vitalnost preraste u urbani format u kom ću naći devojku a da se ne bijem, da sviram gitaru umesto da urlam... U Gimanziji sam postao kandidat za ozbiljnu biografiju. Kad god dođem u Šabac, ne propustim priliku da obiđem Gimnaziju, Biblioteku i Kamičko groblje. Kada na jednoj raskrnici skrenete u ulicu koja vam donese puno ljubavi, sreće i uspeha u životu, onda uvek treba da se vraćate u tu ulicu da vidite šta vas je to skrenulo na tu stranu. Šabačka gimanzija je ključno mesto u usmerenju mog karaktera, ličnosti i bića, ne zaboravljam vrednosti kojima me je naučila, a to je prosvetiteljstvo, obrazovanje, znanje, kompeticija, ponavljanje, upornost...
ILI PRAVNI FAKULTET,
ILI OPANČARSKI ZANAT
U čvrstoj strukturi ljubavi i razumevanja, u kojoj nije bilo mnogo demokratije, roditelji su ga uputili na studije prava. Prećeno mu je Grubićem opančarem, koji je imao svoju radnju na Kamičku. Ili Pravni fakultet, ili opančarski zanat. Pokušao je da kandiduje filozofiju koja je sa indignacijom odbijena na kućnom savetu, kao i sociologija. Ti predlozi su shvaćeni kao „način da izvrda školu, jer je stalno nešto filozofirao, još od obdaništa“.
- Roditeljski stav je bio da završim zanat, a posle da filozofiram. Studije prava su došle kao neka vrsta nedostatka slobodnog izbora i poverenja u dete, a zapravo je to bio njihov strah za mene, jer sam bio mnogo bolestan kao mali. Na sahrani sam saznao da je otac odlazio kod lekara i raspitivao se – „Jel to sa mojim Đoletom sad sve u redu?“, što je otvorilo novo polje našeg susreta kada je otišao. Pošto on to nikada nije pokazivao dok je bio živ, jer je bio nežni džin, ja sam saznao tek kad je umro.
Otišao je u Beograd da studira prava misleći da će se vratiti posle godinu dana u Šabac da svira gitaru ili da konačno dobije priliku da studira filozofiju. Pokušao je da kasni na predavanja, ali mu nije pošlo za rukom. Dogodilo se ono što ni u snu nije očekivao. Kao Alisi u zemlji čuda, pred njim se otvorio „čarobni svet znanja, u koji se bacio kao u Savu, u ljubav, u strast i zaronio 20.000 milja pod morem“.
- Predao sam se bez ikakve kontrole i kalkulacije, prisustvovao sam svim predavanjima, bavio se pravom, literaturom, pokušavao da ukradem ne samo znanje, nego i prizore iz učionica, onaj teraco iz hodnika, da prebrojim crvene kockice, poludeo sam za pravom i završio fakultet prvi u generaciji.
Bio je odličan student, upisao je postdiplomske studije i doktorirao pravnu nauku. Imao je toliko presuda vrhovnog suda u kojima je potvrđeno njegovo pravno stanovište da praktično više nema pravnih instituta u kojima bi mogao da se ogleda. Kada je pročitao neke „knjige koje su mu upropastile život, kao što je ona o Mihaelu Kolhasu, biblijsku priču o pravu, koja se naslonila na ep o Gojku Mrnjavčeviću i Banović Strahinji i dala im pravnu dimenziju“, više mu nije bilo spasa. Ipak, taj put se privremeno zasutavio pre dvanaest godina teškim kardiološkim incidenotm i stentom, jer „život za sve pare nosi rizik“. Pre tri godine, sve je ohladio nekom vrstom kabinetske analitike, „pravo je postavio na mesto profesije, a ne poprišta i razloga da izgubi život“.
- Sada je pravo je moj najbolji drug, biografija u kojoj za sebe tražim svoja prava, sigurna kuća u kojoj ću uvek imati topli obrok, ali pravo više nije moj život i moja strast u meri u kojoj je bilo. Pravo je matematika, samo što ne koristi brojeve kao simbole, nego norme. Pravo mi je donelo disciplinu pameti. Pravo funkcionalizuje pamet i zato je najvažnija nauka, ali, sa druge strane, kvari stvarnost i u tom rasponu jednog istog znanja nalazi se veština pojedinca da ne postane hulja, ali da ostane prisutan, da deluje, a da ne kvari, da se susreće, a da ne ruši, da doprinosi, a da ne oduzima. Kada čovek vidi da zloupotrebljava predmet kojim se bavi radi lične koristi, ili precenjenog ega, postaje nakaza, bez obzira da li je pravnik ili vodoinstalater. Kada sam video da sam na tom putu, odlučio sam da odustanem i ostanem đak Vukove škole. U svojim istraživanjima, pošto sam doktorirao na pojmu profesije, otkrio sam da se visoki profesionalizam plaća gubitkom karaktera.
PRAVO I POEZIJA
U pedesetoj (pre četiri godine), reorganizovao je svoj život, radi kao javni beležnik, živi drugačije i mnogo je srećniji. Svakodnevno piše. U početku je to „više bio alter ego, nego identitet pisca, a danas je to način na koji doživljava stvarnost“. Piše poeziju, koja ga, verujemo, ponajviše određuje, filozofske i sociološke eseje, prozu. Njegov prvi roman „Pogrešno“, koji je zapažen i prodat u tiražu od 1.000 primeraka, predstavljen je protekle sedmice u Biblioteci šabačkoj. U pitanju je trilogija o propasti. Prvi deo razmatra propast subjekta, drugi („Nizvodno“) epohe, a treći („Uzaludno“) govori o propasti ljubavi. Dobitnik je Vukove, nagrade „Miroslav Antić“, „Milan Rakić“ i „Majevički vijenac“. Neko bi pomislio da se poezija i pravo isključuju.
- Naprotiv, pravo i poezija svakog jutra ustaju iz iste postelje zato što u svakom čoveku, bez obzira na nacionalnost i kulturološku predispoziciju, postoje dva stožera, ideja pravde i ideja ljubavi. Pravnik bez poezije postaje monstrum, kao što je bio Žozef Fuše, a ukoliko čovek ide samo putem ljubavi postaće Branko Miljković i visiće na drvetu u dvadeset devetoj godini. Pravda i ljubav. Pravo i poezija. To je cilj kojim sam zanet.
Đorđe je otac tri ćerke. Najstarija, Dragoslava, master je biologije, svira klavir i flautu. Sofija je završila harfu (u Bostonu), trenutno je na masteru. Najmlađa, Anđela, diplomirala je violu na Bečkom konzervatorijumu dan pre svog dvadesetog rođendana, a kao najmlađi diplomac u Evropi nagrađena je solističkim koncertom u Mocart hausu.
- Deca su smisao mog života i zbog njih sam najsrećniji čovek na svetu. Sva priča o pravu i poeziji, sva moja ekvilibristika i veština upotrebe reči bile bi trice i kučine da moja deca nisu zreli, dobri i samostalni ljudi. Sve sam učinio da izvršim plemenitu roditeljsku manipulaciju i da ih sklonim od polja užasa kao što su pravo, ekonomija i politika, da uđu u polje ljudskosti u kojem će ih ljubav voditi celog života.
Sibinović je čovek je koji istovremeno živi u Matriksu i izvan njega, „što podrazumeva stalnu napetost konflikta sa savremenicima koji su prihvatili mejnstrim i kojima je dovoljno da budu formatirani“.
- Nemam sivi i neću da ćutim. Rodio sam se da se bunim, a samo bolji od sebe ima pravo na to. Nikom ne treba taj koji se buni, ali on je potreban meni. To se teško postiže u instituciji, koja traži format ponavljanja koji je stabilizuje i dokazuje je, za mene tu nema mesta, ja ga i ne tražim, ali sam na tom mestu sam vidljiv. Mene nema na prvom Dnevniku RTS-a, ali mi je važnije što me ima u „Glasu Podrinja“, zato što je puno laži u mom rodnom gradu prosuto o meni kao kukuta u uho Hamletovog oca. Pričalo se da sam julovac, a nikada se nisam bavio, niti ću se baviti politikom. Moj moto je da se borim protiv ljudi koji na svet gledaju kao na špajz za viškove svog precenjegog i poremećenog ega.
Sibinovićev identitet bitno određuje činjenica da je rođen u Šapcu, „što nije lokal-patriotizam nego kultruni obrazac Jevrema Obrenovića, koji je osetio da Srbija mora biti u Evropskoj Uniji, započet i vidljiv kao u sjajnom izlogu za koga je Vuk Karadžić rekao da Šabac nije šala, nego Beogradu glava“.
- Kad budem stao na Strašni sud možda neću reći ni da sam Srbin, ni da sam napisao knjigu „Olovka Viljem Šekspir“, nego ću reći da sam Šapčanin, razumevajući da to nije krajnja odrednica kojom bi trebalo da se predstavim u večnosti, ali da jeste najjednostavniji kanal razumevanja identiteta koji se formira na obećanju da će biti reprezentativan do jedne džangrizave komšijske uskogrudosti koja je izvadila kralju čiviju da bi mu se svi smejali. Onaj koji ismeje kralja, ne može da računa na njegovu milost.
Sava. Kamičak. Zabran. Sindikat. Sokolana. Hipodrom. Kamenjak. Pozorište kao poslednja instanca. Zgrada u ulici Vuka Karadžića broj 1, gde je naučio šta je svetinja tuđe kuće. Odrastao je u zdravom okruženju i zdravom društvu, bez obzira na ideologiju, jer, „kada se sećamo svog detinjstva niko ne misli na Tita, nego na ambijent u kom smo rasli“.
- Imali smo veliko dvorište iz koga nismo izlazili kao iz geta, a bilo je nas dece toliko da smo mogli da napravimo dve fudbalske ekipe po jedanaest igrača. Živeli smo jedan kolektivni zanos. Svetinju tuđe kuće, oltar i sabornost nisam naučio u šabačkoj crkvi, nego u svojoj zgradi, što sam kasnije uspeo da razumem u odnosu na diskurs, religijski, ideološki, jezik komune i društvenosti. Toga se nikada ne bih odrekao Naši stanovi su bili otključani, živeli smo kao jedna zajednica, zadržavajući dostojanstvo svake kuće, siromaštva i oskudice, pravo da nekada jedemo poparu kad nemamo krmenadle, ali smo se otvarali prema društvu samoprepoznati i samopozdani kao ljudi koji su imali veru u to da su potrebni. Mi smo bili potrebni jedni drugima i to se videlo.
Prkos da se bude bolji od sebe, to je Šabac i Sibinović u Šapcu, „a onda, ne umiti se kad ideš u grad, ili skočiti sa stubova Starog mosta da ti majka umre od straha...” Mislio je da je Sava sva voda ovoga sveta, što se promenilo kada je otišao u Beograd, na Dunavu, „ali je to ista šansa da se doživi svet kroz filozofiju reke, toka i vedre neizvesnosti sledećeg trenutka“.
- Kao što naš narod baštini rečenicu „Morava me voda odgajila, nek Morava voda i sahrani“, tako je i mene Sava rodila, ona će me i sahraniti, a smrt nije tuga, nego pretvaranje stanja privremene u beskonačnu ljubav. Sava, to sam ja.
RAZLIKA NAS POVEZUJE
Kao dečak krenuo je u Sokolanu, jer roditelji nisu znali šta će sa njim, „bila je to preporuka lekara da se telesnim angažmanom utroše viškovi energije koja je bila rizično destruktivna“. Tada je, u Društvu za telesno vaspitanje Partizan, upoznao čitavu plejadu svojih ljudi sa kojima je i danas povezan. Lojalan od malena i neko ko se vezuje za ljude i kolektive, počeo je strasno da navija za Partizan, „na zgražavanje svog oca i čitavog srpskog korpusa koji navija za Zvezdu“. Nije bilo šanse da mu neko objasni da FK Partizan i Društvo za telesno vaspitanje koje nosi isto ime nisu povezani. I danas je strasni „partizanovac“, koji ne propušta nijednu utakmicu.
- Dečački entuzijazam me nije napustio, na stadionu pevam navijačke pesme, sedim na tribinama, urlam, derem se, plačem, udaram nogama, znači, „volim Partizan kao oči svoje“. Samo svoju decu više volim od Partizana.
Iako je profesor Sibinović bio jedan od najuglednijih šabačkih profesora, koji je imao mogućnost da svoju decu upiše u Natinu školu gde su išla deca iz boljih kuća, insistirao je da idu u Vukovu, zato što je tamo bilo najviše romske dece. Želeo je da škola života i škola edukacije budu ujedinjene u istom iskustvu i na istom mestu.
- Najvažniji događaj u mom životu je činjenica da sam išao u školu sa ljudima koji nisu iz iste etničke grupe, a koji su i danas deo mog identiteta. Detinjstvo sam proveo u tuči, mastan, sa noževima i klikerima, sa crnim ispod nokta i psovkama koje nisu politički korektne. Naučio sam da je razlika ta koja nas povezuje i da se samo kroz razliku možemo približavati jedni drugima. Rasli smo kao vitezovi sa onima koji su drugačiji od nas da bismo postali isti kao oni i da bismo im dokazali sebe kao razlog da i oni postanu kao mi.
Kada je došao u Gimanziju „kao Mogli, divlji dečak, musav i blatnjav“, počeo je da shvata urbani koncept kulture, rokenrola, literarnih temata, odlaska u pozorište, prestao je da psuje i ošišao se, a do njegovih roditelja su stizale drugačije informacije nego iz osnovne, mada je uvek imao problem sa disciplinom.
- Gimnazija je otvorila novi svet evropskih vrednosti, želeo sam da postanem Morison, ili Džems Din, da više ne budem divljak, ali da animalna vitalnost preraste u urbani format u kom ću naći devojku a da se ne bijem, da sviram gitaru umesto da urlam... U Gimanziji sam postao kandidat za ozbiljnu biografiju. Kad god dođem u Šabac, ne propustim priliku da obiđem Gimnaziju, Biblioteku i Kamičko groblje. Kada na jednoj raskrnici skrenete u ulicu koja vam donese puno ljubavi, sreće i uspeha u životu, onda uvek treba da se vraćate u tu ulicu da vidite šta vas je to skrenulo na tu stranu. Šabačka gimanzija je ključno mesto u usmerenju mog karaktera, ličnosti i bića, ne zaboravljam vrednosti kojima me je naučila, a to je prosvetiteljstvo, obrazovanje, znanje, kompeticija, ponavljanje, upornost...
ILI PRAVNI FAKULTET,
ILI OPANČARSKI ZANAT
U čvrstoj strukturi ljubavi i razumevanja, u kojoj nije bilo mnogo demokratije, roditelji su ga uputili na studije prava. Prećeno mu je Grubićem opančarem, koji je imao svoju radnju na Kamičku. Ili Pravni fakultet, ili opančarski zanat. Pokušao je da kandiduje filozofiju koja je sa indignacijom odbijena na kućnom savetu, kao i sociologija. Ti predlozi su shvaćeni kao „način da izvrda školu, jer je stalno nešto filozofirao, još od obdaništa“.
- Roditeljski stav je bio da završim zanat, a posle da filozofiram. Studije prava su došle kao neka vrsta nedostatka slobodnog izbora i poverenja u dete, a zapravo je to bio njihov strah za mene, jer sam bio mnogo bolestan kao mali. Na sahrani sam saznao da je otac odlazio kod lekara i raspitivao se – „Jel to sa mojim Đoletom sad sve u redu?“, što je otvorilo novo polje našeg susreta kada je otišao. Pošto on to nikada nije pokazivao dok je bio živ, jer je bio nežni džin, ja sam saznao tek kad je umro.
Otišao je u Beograd da studira prava misleći da će se vratiti posle godinu dana u Šabac da svira gitaru ili da konačno dobije priliku da studira filozofiju. Pokušao je da kasni na predavanja, ali mu nije pošlo za rukom. Dogodilo se ono što ni u snu nije očekivao. Kao Alisi u zemlji čuda, pred njim se otvorio „čarobni svet znanja, u koji se bacio kao u Savu, u ljubav, u strast i zaronio 20.000 milja pod morem“.
- Predao sam se bez ikakve kontrole i kalkulacije, prisustvovao sam svim predavanjima, bavio se pravom, literaturom, pokušavao da ukradem ne samo znanje, nego i prizore iz učionica, onaj teraco iz hodnika, da prebrojim crvene kockice, poludeo sam za pravom i završio fakultet prvi u generaciji.
Bio je odličan student, upisao je postdiplomske studije i doktorirao pravnu nauku. Imao je toliko presuda vrhovnog suda u kojima je potvrđeno njegovo pravno stanovište da praktično više nema pravnih instituta u kojima bi mogao da se ogleda. Kada je pročitao neke „knjige koje su mu upropastile život, kao što je ona o Mihaelu Kolhasu, biblijsku priču o pravu, koja se naslonila na ep o Gojku Mrnjavčeviću i Banović Strahinji i dala im pravnu dimenziju“, više mu nije bilo spasa. Ipak, taj put se privremeno zasutavio pre dvanaest godina teškim kardiološkim incidenotm i stentom, jer „život za sve pare nosi rizik“. Pre tri godine, sve je ohladio nekom vrstom kabinetske analitike, „pravo je postavio na mesto profesije, a ne poprišta i razloga da izgubi život“.
- Sada je pravo je moj najbolji drug, biografija u kojoj za sebe tražim svoja prava, sigurna kuća u kojoj ću uvek imati topli obrok, ali pravo više nije moj život i moja strast u meri u kojoj je bilo. Pravo je matematika, samo što ne koristi brojeve kao simbole, nego norme. Pravo mi je donelo disciplinu pameti. Pravo funkcionalizuje pamet i zato je najvažnija nauka, ali, sa druge strane, kvari stvarnost i u tom rasponu jednog istog znanja nalazi se veština pojedinca da ne postane hulja, ali da ostane prisutan, da deluje, a da ne kvari, da se susreće, a da ne ruši, da doprinosi, a da ne oduzima. Kada čovek vidi da zloupotrebljava predmet kojim se bavi radi lične koristi, ili precenjenog ega, postaje nakaza, bez obzira da li je pravnik ili vodoinstalater. Kada sam video da sam na tom putu, odlučio sam da odustanem i ostanem đak Vukove škole. U svojim istraživanjima, pošto sam doktorirao na pojmu profesije, otkrio sam da se visoki profesionalizam plaća gubitkom karaktera.
PRAVO I POEZIJA
U pedesetoj (pre četiri godine), reorganizovao je svoj život, radi kao javni beležnik, živi drugačije i mnogo je srećniji. Svakodnevno piše. U početku je to „više bio alter ego, nego identitet pisca, a danas je to način na koji doživljava stvarnost“. Piše poeziju, koja ga, verujemo, ponajviše određuje, filozofske i sociološke eseje, prozu. Njegov prvi roman „Pogrešno“, koji je zapažen i prodat u tiražu od 1.000 primeraka, predstavljen je protekle sedmice u Biblioteci šabačkoj. U pitanju je trilogija o propasti. Prvi deo razmatra propast subjekta, drugi („Nizvodno“) epohe, a treći („Uzaludno“) govori o propasti ljubavi. Dobitnik je Vukove, nagrade „Miroslav Antić“, „Milan Rakić“ i „Majevički vijenac“. Neko bi pomislio da se poezija i pravo isključuju.
- Naprotiv, pravo i poezija svakog jutra ustaju iz iste postelje zato što u svakom čoveku, bez obzira na nacionalnost i kulturološku predispoziciju, postoje dva stožera, ideja pravde i ideja ljubavi. Pravnik bez poezije postaje monstrum, kao što je bio Žozef Fuše, a ukoliko čovek ide samo putem ljubavi postaće Branko Miljković i visiće na drvetu u dvadeset devetoj godini. Pravda i ljubav. Pravo i poezija. To je cilj kojim sam zanet.
Đorđe je otac tri ćerke. Najstarija, Dragoslava, master je biologije, svira klavir i flautu. Sofija je završila harfu (u Bostonu), trenutno je na masteru. Najmlađa, Anđela, diplomirala je violu na Bečkom konzervatorijumu dan pre svog dvadesetog rođendana, a kao najmlađi diplomac u Evropi nagrađena je solističkim koncertom u Mocart hausu.
- Deca su smisao mog života i zbog njih sam najsrećniji čovek na svetu. Sva priča o pravu i poeziji, sva moja ekvilibristika i veština upotrebe reči bile bi trice i kučine da moja deca nisu zreli, dobri i samostalni ljudi. Sve sam učinio da izvršim plemenitu roditeljsku manipulaciju i da ih sklonim od polja užasa kao što su pravo, ekonomija i politika, da uđu u polje ljudskosti u kojem će ih ljubav voditi celog života.
Sibinović je čovek je koji istovremeno živi u Matriksu i izvan njega, „što podrazumeva stalnu napetost konflikta sa savremenicima koji su prihvatili mejnstrim i kojima je dovoljno da budu formatirani“.
- Nemam sivi i neću da ćutim. Rodio sam se da se bunim, a samo bolji od sebe ima pravo na to. Nikom ne treba taj koji se buni, ali on je potreban meni. To se teško postiže u instituciji, koja traži format ponavljanja koji je stabilizuje i dokazuje je, za mene tu nema mesta, ja ga i ne tražim, ali sam na tom mestu sam vidljiv. Mene nema na prvom Dnevniku RTS-a, ali mi je važnije što me ima u „Glasu Podrinja“, zato što je puno laži u mom rodnom gradu prosuto o meni kao kukuta u uho Hamletovog oca. Pričalo se da sam julovac, a nikada se nisam bavio, niti ću se baviti politikom. Moj moto je da se borim protiv ljudi koji na svet gledaju kao na špajz za viškove svog precenjegog i poremećenog ega.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
