Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(18. јануар 2018.)
ДОКТОР ПРАВНИХ НАУКА ЂОРЂЕ СИБИНОВИЋ

РОЂЕН САМ ДА СЕ БУНИМ

РОЂЕН САМ ДА СЕ БУНИМ
Озбиљно бисмо се огрешили о фељтон о успешим Шапчанима да смо изоставили Ђорђа Сибиновића, доктора правних наука и песника, загледаног у Правду и Љубав, човека који вешто жонглира речима, али у крочеовском смислу једнакости између интуиције и експресије. Бунтовника који живи једном ногом у мејнстриму, а другом пара пут. Занесењака који не жели да обузда своју занетост, „јер свако чини оно што мора, што његово биће од њега тражи, све друге кочнице, механизми и корективни фактори могу да нас дизајнирају, али не могу да нас промене“. Писца који има двадесет и један наслов. Оца три успешне девојке. Човека који се опире сваком етикетирању. Зато овај текст читајте као једну од његових могућих биографија.
Сибиновићев идентитет битно одређује чињеница да је рођен у Шапцу, „што није локал-патриотизам него култруни образац Јеврема Обреновића, који је осетио да Србија мора бити у Европској Унији, започет и видљив као у сјајном излогу за кога је Вук Караџић рекао да Шабац није шала, него Београду глава“.
- Кад будем стао на Страшни суд можда нећу рећи ни да сам Србин, ни да сам написао књигу „Оловка Виљем Шекспир“, него ћу рећи да сам Шапчанин, разумевајући да то није крајња одредница којом би требало да се представим у вечности, али да јесте најједноставнији канал разумевања идентитета који се формира на обећању да ће бити репрезентативан до једне џангризаве комшијске ускогрудости која је извадила краљу чивију да би му се сви смејали. Онај који исмеје краља, не може да рачуна на његову милост.
Сава. Камичак. Забран. Синдикат. Соколана. Хиподром. Камењак. Позориште као последња инстанца. Зграда у улици Вука Караџића број 1, где је научио шта је светиња туђе куће. Одрастао је у здравом окружењу и здравом друштву, без обзира на идеологију, јер, „када се сећамо свог детињства нико не мисли на Тита, него на амбијент у ком смо расли“.
- Имали смо велико двориште из кога нисмо излазили као из гета, а било је нас деце толико да смо могли да направимо две фудбалске екипе по једанаест играча. Живели смо један колективни занос. Светињу туђе куће, олтар и саборност нисам научио у шабачкој цркви, него у својој згради, што сам касније успео да разумем у односу на дискурс, религијски, идеолошки, језик комуне и друштвености. Тога се никада не бих одрекао Наши станови су били откључани, живели смо као једна заједница, задржавајући достојанство сваке куће, сиромаштва и оскудице, право да некада једемо попару кад немамо крменадле, али смо се отварали према друштву самопрепознати и самопоздани као људи који су имали веру у то да су потребни. Ми смо били потребни једни другима и то се видело.
Пркос да се буде бољи од себе, то је Шабац и Сибиновић у Шапцу, „а онда, не умити се кад идеш у град, или скочити са стубова Старог моста да ти мајка умре од страха...” Мислио је да је Сава сва вода овога света, што се променило када је отишао у Београд, на Дунаву, „али је то иста шанса да се доживи свет кроз филозофију реке, тока и ведре неизвесности следећег тренутка“.
- Као што наш народ баштини реченицу „Морава ме вода одгајила, нек Морава вода и сахрани“, тако је и мене Сава родила, она ће ме и сахранити, а смрт није туга, него претварање стања привремене у бесконачну љубав. Сава, то сам ја.
РАЗЛИКА НАС ПОВЕЗУЈЕ
Као дечак кренуо је у Соколану, јер родитељи нису знали шта ће са њим, „била је то препорука лекара да се телесним ангажманом утроше вишкови енергије која је била ризично деструктивна“. Тада је, у Друштву за телесно васпитање Партизан, упознао читаву плејаду својих људи са којима је и данас повезан. Лојалан од малена и неко ко се везује за људе и колективе, почео је страсно да навија за Партизан, „на згражавање свог оца и читавог српског корпуса који навија за Звезду“. Није било шансе да му неко објасни да ФК Партизан и Друштво за телесно васпитање које носи исто име нису повезани. И данас је страсни „партизановац“, који не пропушта ниједну утакмицу.
- Дечачки ентузијазам ме није напустио, на стадиону певам навијачке песме, седим на трибинама, урлам, дерем се, плачем, ударам ногама, значи, „волим Партизан као очи своје“. Само своју децу више волим од Партизана.
Иако је професор Сибиновић био један од најугледнијих шабачких професора, који је имао могућност да своју децу упише у Натину школу где су ишла деца из бољих кућа, инсистирао је да иду у Вукову, зато што је тамо било највише ромске деце. Желео је да школа живота и школа едукације буду уједињене у истом искуству и на истом месту.
- Најважнији догађај у мом животу је чињеница да сам ишао у школу са људима који нису из исте етничке групе, а који су и данас део мог идентитета. Детињство сам провео у тучи, мастан, са ножевима и кликерима, са црним испод нокта и псовкама које нису политички коректне. Научио сам да је разлика та која нас повезује и да се само кроз разлику можемо приближавати једни другима. Расли смо као витезови са онима који су другачији од нас да бисмо постали исти као они и да бисмо им доказали себе као разлог да и они постану као ми.
Када је дошао у Гиманзију „као Могли, дивљи дечак, мусав и блатњав“, почео је да схвата урбани концепт културе, рокенрола, литерарних темата, одласка у позориште, престао је да псује и ошишао се, а до његових родитеља су стизале другачије информације него из основне, мада је увек имао проблем са дисциплином.
- Гимназија је отворила нови свет европских вредности, желео сам да постанем Морисон, или Џемс Дин, да више не будем дивљак, али да анимална виталност прерасте у урбани формат у ком ћу наћи девојку а да се не бијем, да свирам гитару уместо да урлам... У Гиманзији сам постао кандидат за озбиљну биографију. Кад год дођем у Шабац, не пропустим прилику да обиђем Гимназију, Библиотеку и Камичко гробље. Када на једној раскрници скренете у улицу која вам донесе пуно љубави, среће и успеха у животу, онда увек треба да се враћате у ту улицу да видите шта вас је то скренуло на ту страну. Шабачка гиманзија је кључно место у усмерењу мог карактера, личности и бића, не заборављам вредности којима ме је научила, а то је просветитељство, образовање, знање, компетиција, понављање, упорност...
ИЛИ ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ,
ИЛИ ОПАНЧАРСКИ ЗАНАТ
У чврстој структури љубави и разумевања, у којој није било много демократије, родитељи су га упутили на студије права. Прећено му је Грубићем опанчарем, који је имао своју радњу на Камичку. Или Правни факултет, или опанчарски занат. Покушао је да кандидује филозофију која је са индигнацијом одбијена на кућном савету, као и социологија. Ти предлози су схваћени као „начин да изврда школу, јер је стално нешто филозофирао, још од обданишта“.
- Родитељски став је био да завршим занат, а после да филозофирам. Студије права су дошле као нека врста недостатка слободног избора и поверења у дете, а заправо је то био њихов страх за мене, јер сам био много болестан као мали. На сахрани сам сазнао да је отац одлазио код лекара и распитивао се – „Јел то са мојим Ђолетом сад све у реду?“, што је отворило ново поље нашег сусрета када је отишао. Пошто он то никада није показивао док је био жив, јер је био нежни џин, ја сам сазнао тек кад је умро.
Отишао је у Београд да студира права мислећи да ће се вратити после годину дана у Шабац да свира гитару или да коначно добије прилику да студира филозофију. Покушао је да касни на предавања, али му није пошло за руком. Догодило се оно што ни у сну није очекивао. Као Алиси у земљи чуда, пред њим се отворио „чаробни свет знања, у који се бацио као у Саву, у љубав, у страст и заронио 20.000 миља под морем“.
- Предао сам се без икакве контроле и калкулације, присуствовао сам свим предавањима, бавио се правом, литературом, покушавао да украдем не само знање, него и призоре из учионица, онај терацо из ходника, да пребројим црвене коцкице, полудео сам за правом и завршио факултет први у генерацији.
Био је одличан студент, уписао је постдипломске студије и докторирао правну науку. Имао је толико пресуда врховног суда у којима је потврђено његово правно становиште да практично више нема правних института у којима би могао да се огледа. Када је прочитао неке „књиге које су му упропастиле живот, као што је она о Михаелу Колхасу, библијску причу о праву, која се наслонила на еп о Гојку Мрњавчевићу и Бановић Страхињи и дала им правну димензију“, више му није било спаса. Ипак, тај пут се привремено засутавио пре дванаест година тешким кардиолошким инциденотм и стентом, јер „живот за све паре носи ризик“. Пре три године, све је охладио неком врстом кабинетске аналитике, „право је поставио на место професије, а не попришта и разлога да изгуби живот“.
- Сада је право је мој најбољи друг, биографија у којој за себе тражим своја права, сигурна кућа у којој ћу увек имати топли оброк, али право више није мој живот и моја страст у мери у којој је било. Право је математика, само што не користи бројеве као симболе, него норме. Право ми је донело дисциплину памети. Право функционализује памет и зато је најважнија наука, али, са друге стране, квари стварност и у том распону једног истог знања налази се вештина појединца да не постане хуља, али да остане присутан, да делује, а да не квари, да се сусреће, а да не руши, да доприноси, а да не одузима. Када човек види да злоупотребљава предмет којим се бави ради личне користи, или прецењеног ега, постаје наказа, без обзира да ли је правник или водоинсталатер. Када сам видео да сам на том путу, одлучио сам да одустанем и останем ђак Вукове школе. У својим истраживањима, пошто сам докторирао на појму професије, открио сам да се високи професионализам плаћа губитком карактера.
ПРАВО И ПОЕЗИЈА
У педесетој (пре четири године), реорганизовао је свој живот, ради као јавни бележник, живи другачије и много је срећнији. Свакодневно пише. У почетку је то „више био алтер его, него идентитет писца, а данас је то начин на који доживљава стварност“. Пише поезију, која га, верујемо, понајвише одређује, филозофске и социолошке есеје, прозу. Његов први роман „Погрешно“, који је запажен и продат у тиражу од 1.000 примерака, представљен је протекле седмице у Библиотеци шабачкој. У питању је трилогија о пропасти. Први део разматра пропаст субјекта, други („Низводно“) епохе, а трећи („Узалудно“) говори о пропасти љубави. Добитник је Вукове, награде „Мирослав Антић“, „Милан Ракић“ и „Мајевички вијенац“. Неко би помислио да се поезија и право искључују.
- Напротив, право и поезија сваког јутра устају из исте постеље зато што у сваком човеку, без обзира на националност и културолошку предиспозицију, постоје два стожера, идеја правде и идеја љубави. Правник без поезије постаје монструм, као што је био Жозеф Фуше, а уколико човек иде само путем љубави постаће Бранко Миљковић и висиће на дрвету у двадесет деветој години. Правда и љубав. Право и поезија. То је циљ којим сам занет.
Ђорђе је отац три ћерке. Најстарија, Драгослава, мастер је биологије, свира клавир и флауту. Софија је завршила харфу (у Бостону), тренутно је на мастеру. Најмлађа, Анђела, дипломирала је виолу на Бечком конзерваторијуму дан пре свог двадесетог рођендана, а као најмлађи дипломац у Европи награђена је солистичким концертом у Моцарт хаусу.
- Деца су смисао мог живота и због њих сам најсрећнији човек на свету. Сва прича о праву и поезији, сва моја еквилибристика и вештина употребе речи биле би трице и кучине да моја деца нису зрели, добри и самостални људи. Све сам учинио да извршим племениту родитељску манипулацију и да их склоним од поља ужаса као што су право, економија и политика, да уђу у поље људскости у којем ће их љубав водити целог живота.
Сибиновић је човек је који истовремено живи у Матриксу и изван њега, „што подразумева сталну напетост конфликта са савременицима који су прихватили мејнстрим и којима је довољно да буду форматирани“.
- Немам сиви и нећу да ћутим. Родио сам се да се буним, а само бољи од себе има право на то. Ником не треба тај који се буни, али он је потребан мени. То се тешко постиже у институцији, која тражи формат понављања који је стабилизује и доказује је, за мене ту нема места, ја га и не тражим, али сам на том месту сам видљив. Мене нема на првом Дневнику РТС-а, али ми је важније што ме има у „Гласу Подриња“, зато што је пуно лажи у мом родном граду просуто о мени као кукута у ухо Хамлетовог оца. Причало се да сам јуловац, а никада се нисам бавио, нити ћу се бавити политиком. Мој мото је да се борим против људи који на свет гледају као на шпајз за вишкове свог прецењегог и поремећеног ега.

М. Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa